MEDIJSKA SEZONA LOVA NA SRPSKI NAROD: Zapad je temeljnije izveo "nacifikaciju" Srbije, nego što je izvršio denacifikaciju Nemačke

Stalne članice Saveta bezbednosti OUN nisu ni pomišljale na stavljanje veta na tu odluku, u ime "velikog saglasja velikih" (Rusija, posle pada SSSR, i Kina nisu još imale dovoljnu "težinu" u međunarodnim odnosima, a za SAD, Veliku Britaniju i Francusku to nije ni bila tema). Protiv su bili: Kenija, Svazilend, Tanzanija, Zambija, Zimbabve i, naravno, SR Jugoslavija (46 zemalja je bilo ili uzdržano, ili odsutno).

U areni OUN dešavalo se upravo ono što se dešavalo u mnogim medijima širom sveta: srpska strana nije imala pravo da govori. Time je dezavuisano jedno od osnovnih pravila kako novinarstva, tako i legalnosti: audiatur et altera pars, a OUN su srozale legitimitet.

Time što je tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji onemogućeno da iznosi svoje stavove na visokom svetskom forumu otvorena je "medijska sezona lova" na pripadnike srpskog naroda. Onaj ko je isključen iz "zajednice naroda", rezonovalo se u delu zapadnih medija, i zaslužio je takvu sudbinu.

Da su savezničke sile pobednice nakon Drugog svetskog rata bile tako jedinstvene u Nirnbergu, tokom suđenja nacističkim zločincima i njihovim satelitima, nema nikakve sumnje da bi istinska denacifikacija Nemačke bila daleko temeljnije urađena. Ovako su savezničke sile temeljnije izvele medijsku "nacifikaciju" Srbije, nego što su izvršile denacifikaciju Nemačke.

U PROCESU medijske "nacifikacije" srpskog naroda, događaj "visoke amplitude" koji je poslužio kao signal da se mainstream media opredele da definitivno i bespovratno uporede srpski narod sa nacistima, zbio se početkom avgusta 1992. godine kada je američki tabloid "Njuzdej" (Newsday) objavio storiju o "logorima smrti" koje, kako je naglašeno, Srbi drže u Bosni i Hercegovini. Potom, kada je ta senzacionalistička priča obišla svet i bila više nego uspešno plasirana, "Njujork tajms", nezvanično "vodeći list slobodnog sveta", u članku Yesterday`s Man, 3. avgusta 1992, počinje nazivati tadašnjeg političkog lidera Srbije "nižerazrednim Hitlerom": "Da li to nacisti transportuju Jevreje 1942. godine? Ne, Srbi transportuju bosanske muslimane 1992. godine - pogled na najgoru rasnu i religioznu bestijalnost koju je Evropa videla posle Drugog svetskog rata!

Nevil Čemberlen, njegova zemlja i čitav svet shvatili su cenu ignorisanja Hitlerove agresije protiv dalekih zemalja."

KOMPARACIJA je bila nedvosmislena, ukazivala je na vezu: Srbi = nacisti. Medijski rat je mogao da otpočne svom žestinom, sa svim dotad poznatim i nepoznatim metodama, postupcima i tehnikama, omogućenim savremenim informaciono-komunikacionim sredstvima. Priča je počela najpre u tabloidu da bi, ako politički ne krene sve kako su autori i urednici zamislili, moglo lako da se opravda činjenicom da tzv. žuta štampa često pravi greške. Takav pristup se najčešće naziva "probnim balonom", u smislu da se određenim, svesno plasiranim storijama u štampi i elektronskim medijima sondira reakcija političkih javnosti i javnih mnjenja u nacionalnim i internacionalnim razmerama.

Pored toga, tabloidi su najčitanije novine, još od njihovog etabliranja u informaciono-komunikacioni sistem najpre Velike Britanije, a potom i većine zemalja Zapada.

* * * * * * * *

PULICEROVA NAGRADA ZA FABRIKOVANjE LAŽNE VESTI

AUTOR storije o logorima bio je Roj Gatman (Gutman), dugogodišnji akreditovani izveštač iz tadašnje SFR Jugoslavije, najpre za britanske a potom i za američke medije, u skladu sa posebnim interesima određenih anglo-američkih krugova, poznatih po eufemizmu - special relations.

ZA SVOJE STORIJE iz Bosne Roj Gatman je dobio Pulicerovu nagradu 1993. U tome ima izvesne simbolike: i Pulicer je bio tipičan primer "žutog novinarstva" koje fabrikuje neproverene vesti. No, to nije smetalo da Gatman desetak godina kasnije bude senior felow u Američkom institutu za mir. Niti da od velike novinarske zvezde tabloida "Njuzdej", desetak godina docnije, postane velika novinarska zvezda prestižnog "Njuzvika".

Da li zbog toga što je američka administracija početkom devedesetih oglasila da "Srbija ugrožava nacionalnu sigurnost" SAD, ili iz neutoljive želje za sopstvenom afirmacijom, nakon izveštavanja o padu Berlinskog zida i kvazikomunističkih režima u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj i Čehoslovačkoj, Roj Gatman ponovo dolazi u nekadašnju Jugoslaviju, gde je već bio akreditovan za britansku novinsku agenciju Rojter još ranih sedamdesetih godina 20. veka. Ovom prilikom "otkriva" koncentracione logore u Bosni, koje, naravno, drže Srbi.

PORED mnogih nagrada ovaj novinar postaje saradnik Američkog instituta za mir, osnovanog u vreme tadašnjeg predsednika Ronalda Regana. Institutom rukovodi bord direktora (isti broj republikanaca i demokrata) koga postavlja predsednik, a odobrava Senat SAD. Gatmana, kao "prestižnog predavača" na mnogim američkim univerzitetima promoviše i "Fridom forum", potpuno posvećen promociji ljudskih prava. Početkom druge decenije novog milenijuma Gatman je urednik spoljne rubrike McClatchy Newspapers iz Vašingtona.

Upravo u vreme zvezdanih trenutaka Roja Gatmana, 1993, urednik "Njuzdeja" koji je pokrivao OUN bio je Džošua Fridman, član borda direktora američkog Komiteta za zaštitu novinara.

Sama Gatmanova tabloidna storija bila je puna nedvosmislenih tvrdnji, iako on lično nije uvek izveštavao "sa lica mesta", kako bi se moglo zaključiti iz potonjeg naslova njegove bombastične knjige "Svedok genocida": "Srpski osvajači drže dva koncentraciona logora u kojima je likvidirano ili umrlo od gladi više od 1.000 civila, dok će više hiljada ostati tu sve dok ne umru ... 1.350 ljudi je pobijeno i mučeno u okolini Brčkog od 15. maja do sredine juna." Par dana kasnije ugledni "Njujork tajms", naglašava: "Srpski zločini predstavljaju paralelu sa nacističkom Nemačkom."

U KNjIZI koja je poslužila kao matrica za TV serijal Bi-Bi-Sija "Smrt Jugoslavije", autori Lora Silber, novinarski "instant-ekspert" za Balkan i Alen Litl, vele: - Tada, 9. jula, novinar Roj Gatman, iz njujorških novina "Njuzdej" dobio je poziv od jednog muslimanskog lidera koga je sreo u Banjaluci prethodne godine. "Molim te, nastoj da dođeš ovde", preklinjao je čovek. "Dosta je ubistava. Oni sprovode muslimane kroz Banjaluku u kolima za stoku. Prošle noći bilo je dvadeset i pet vagona za stoku prepunjenih ženama, starcima i decom. Bili su tako preplašeni. Njihove ruke mogle su se videti kroz otvore. Nama nije bilo dozvoljeno da priđemo bliže. Možeš li zamisliti to? Kao kad su Jevreji slani u Aušvic. U ime humanosti, molim te, dođi."

Prateći poželjni "ugao" priče, američki list "Ju-Es-Ej tudej" (USA Today) veli: "Scene koje prizivaju sećanja na logore smrti u Drugom svetskom ratu: izgladneli zatvorenici, barake i bodljikava žica."

* * * * * * * *

STORIJA O LOGORIMA IZ TABLOIDA SELI SE NA TV MEDIJE

MEDIJSKA KAMPANjA o konclogorima sprovedena je tokom letnjih odmora. Organizatori plasmana te "informacije" smatrali su da će najveći efekat i faktor iznenađenja biti ukoliko se probudi savest ljudi širom sveta koji uživaju, opušteno, na suncu diljem planete, dok se stravični događaji, po uzoru na nacističke, odvijaju u srcu (civilizovane) Evrope. Takođe, smatralo se da srpska strana u Bosni neće imati ni sredstava ni mogućnosti da na takve medijske napade blagovremeno odgovori.

Ubrzo, posle uspeha storije o konc-logorima u tabloidu "Njuzdej", trebalo je isto to ponoviti u elektronskim medijima. I to je urađeno. Novinarka britanske Aj-Ti-En TV po imenu Peni Maršal pošla je u Bosnu i Hercegovinu tragom Gatmanove storije. Sa njom su bila i dvojica kolega: Jan Vilijams i novinar britanskog lista "Gardijan" Edvard Valijami. Posetili su izbeglički centar u Trnopolju. Budući da ono što su videli tamo nije bilo u skladu sa onim o čemu je, po nalogu uredništva, trebalo izvestiti britansku i svetsku javnost, odlučili su da naprave svojevrsni medijski performans: ekipa novinara je ušla u običnom žicom ograđeno dvorište namenjeno za odlaganje i čuvanje građevinskih alatki i materijala. Novinarka Peni Maršal je čak napomenula da se "boji tih ljudi", misleći na muslimanske izbeglice, i da zato ulazi u žicom ograđen prostor. Dakle, grupa ljudi koje je ona želela da snimi i intervjuiše bila je izvan tog prostora koji je ograđen žicom. Bilo je očigledno da je stovarište, namenjeno za građevinski materijal i alat, opasano običnom žicom, nalik onoj koja se u Srbiji upotrebljava za kokošarnik i slične namene. Jedino je sam vrh te ograde imao dva reda bodljikave žice sa očiglednom namerom da spreči kradljivce.

BRITANSKI novinari, uvidevši da nemaju senzacionalnu priču o konclogorima koju su tražili, odlučuju se na "spasonosni" medijski trik: pozivaju najmršavijeg čoveka u grupi izbeglica, bez namere da ga predstave (ko je i koje nacionalnosti) i traže da skine košulju. Videvši da je reč o izuzetno mršavom čoveku, i od ostalih ljudi u grupi traže da budu goli do pojasa. Skraćivanjem ugla kamere, TV slika je stvarala utisak da se grupa izbeglica nalazi unutar bodljikavom žicom ograđenog prostora. U fokusu kamere, naravno, bio je već pomenuti najmršaviji čovek. I medijski efekat je postignut: kamera je izazvala sećanja na Aušvic.

S oznakom "vrlo hitno" storija Aj-Ti-En TV preplavila je medije Zapada. Preko noći se zakazuju vanredne sednice vlada po Evropi i svetu, političari prekidaju već započete godišnje odmore, i počinje se diskutovati o "novom nacizmu" u "srcu Evrope".

* * * * * * * *

CILj JE BIO UMANjIVANjE NACISTIČKIH ZLOČINA

POMENUTI BRITANSKI novinari su bili snimani. Ekipa lokalne srpske TV snimila je ceo događaj s namerom da pokaže sopstvenoj javnosti razmere internacionalnog interesovanja za tragična zbivanja u Bosni i Hercegovini, nekad smatranom "bastionom jugoslovenstva".

Na tim snimcima jasno se vidi i čuje da je čovek koji je poslužio kao prevodilac, stojeći iza žice rekao novinarki Peni Maršal: "Ovo nije zatvor. Ovo je izbeglički kamp." Na pitanje novinarke da li se s njima postupa korektno, "prevodilac" je potvrdno odgovorio.

No, to nije prikazano na taj način u storiji Aj-Ti-En TV.

I tako je organizovana i plasirana priča u elektronskim medijima. Laž je prodrla tamo gde su centri globalizma hteli. Potom će Komisija za istraživanje ratnih zločina OUN čiji je lider postao američki musliman Šerif Basjuni, u svom izveštaju leta 1994. pomenuti "bodljikavu žicu" kao simbol nečovečnog postupanja Srba sa svojim zarobljenicima. Taj izveštaj se precizno odredio da je termin "koncentracioni logor" opravdan kada je u pitanju Trnopolje.

Kako, širom sveta, novinari i političari koji nisu u prilici da budu na licu mesta da ne veruju onome što zastupa zvanična komisija jedne takve, veruje se, ugledne međunarodne organizacije kao što je OUN?

MEĐUTIM, u svojim storijama Aj-Ti-En njuz, kritičnog 7. i 8. avgusta 1992. nigde nije ni pomenuo sintagmu "koncentracioni logori". Ne, upravo je način organizovanja TV slike konotirao takvu poruku.

To nije moglo ostati nezapaženo. Istinu će, pored ostalih, kazati Tomas Dajhman, nemački novinar, građevinski inženjer po struci: " ... Velika je razlika između viđenja mesta koja je snimio Aj-Ti-En kao logora, i viđenja tih mesta kao koncentracionih logora.

Izbeglički i tranzitni logor u Trnopolju bio je svakako sumoran, a zarobljenički i centar za ispitivanje u Omarskoj bio je još sumorniji. Ali nijedan od njih ne nosi poređenje sa koncentracionim logorima u kojima su nacisti iskasapili milione Jevreja i ostalih. Sve što sugeriše poređenje između Trnopolja i, recimo, Aušvica, ne samo da bi opasno izokrenulo istinu o bosanskom konfliktu - građanskom ratu. To bi takođe nanelo ozbiljnu nepravdu žrtvama nacističkog Holokausta, umanjivanjem skale najvećeg zločina veka."

Kad je dezinformacija "postala istorija", za šta je danas dovoljno nekoliko meseci, "u januaru 1993, u noćnim vestima na Bi-Bi-Siju, Peni Maršal izjavljuje da ono što je videla nema nikakve sličnosti s nacističkim logorima u Drugom svetskom ratu". Bila je to tačna informacija, tačna ali beznačajna.

POSAO je obavljen. To bez dezinformacije ne bi išlo. Čuvena priča o sredstvima i cilju. Ljudi na Zapadu nikad nisu verovali da se nad tom dilemom treba ozbiljno zamisliti.
Svi medijski efekti i deo političkih ciljeva bili su ostvareni. Na Konferenciji o BiH u Londonu čak je i zamenik američkog državnog sekretara Lorens Iglberger podlegao zahtevima za "medijski linč" Srba. On koga su, zbog zalaganja za razvoj boljih bilateralnih odnosa i biznisa između SAD i Srbije, nekada zvali "Lorens od Srbije", po ugledu na čuvenog britanskog "junaka" iz Hedžasa o kome je snimljen i istoimeni veliki filmski hit - "Lorens od Arabije" - zauzeo je antisrpske pozicije.

Pred kraj 1992. i početkom 1993. godine, takođe u vreme odmora, odnosno božićnih i novogodišnjih praznika u hrišćanskom svetu, nastalo je pravo "takmičenje" ko će izmisliti grozomorniju priču i plasirati je kao tačnu informaciju.