ULOGA BEČA I LONDONA U UBISTVU KARAĐORĐA: Srbija u vrtlogu diplomatskih igara između Rusije, Turske i velikih Evropskih sila

Pripadao je grupi vojvoda koji su uz rusku pomoć pružali otpor Karađorđevoj vlasti.

Pošto je 1813. godine odbio da napusti Srbiju, stekao je značajan moralni prestiž. Turci su ga u julu 1814. postavili za "baš-kneza" Kragujevačke, Rudničke i Čačanske nahije. U avgustu iste godine bio je jedan od jedanaest starešina koji su tražili od prote Mateje da izmoli pomoć od Rusije, ali je u septembru učestvovao u gušenju Hadži-Prodanove bune. Uprkos tome, Sulejman-paša Skopljak ga je februara 1815. zarobio i zadržao kao taoca. Pušten je krajem marta, da bi na Cveti u Takovu poveo Srbe u ustanak.

Najveće bitke Drugog srpskog ustanka odigrale su se na Ljubiću, Paležu (Obrenovcu), Požarevcu i Dublju. Poučen slomom iz 1813, Miloš Obrenović je štedeo i oslobađao zarobljenike. Posle boja na Dublju (26. jula) okončao je ratne operacije, da bi u avgustu 1815. započeo pregovore sa Turcima.

Porta je, naime, posle sloma savezničke Francuske i novog uspona moći Rusije, bila rešena da neposrednim pregovorima sa Srbima izbegne rusko posredovanje. Ruski poslanik na Porti, Italinski, već je protestovao zbog slanja turske vojske na Srbiju.

Dve turske vojske su, naime, išle ka Srbiji - bosanska, koju je vodio Huršid-paša, i rumelijska, pod komandom Marašli Ali-paše. Miloš je započeo pregovore sa Huršid-pašom, osvajačem Srbije iz 1813, da bi se potom okrenuo pomirljivijem Marašli Ali-paši.

MARŠALI ALI-PAŠA se zadovoljio Miloševom izjavom da su se Srbi podigli samo protiv Sulejman-paše Skopljaka, da su lojalni sultanu i da žele samo promene u unutrašnjoj upravi zemlje. Porta je potom smenila Sulejman-pašu Skopljaka i na njegovo mesto postavila Marašli Ali-pašu. Novom beogradskom veziru naredila je da postigne sporazum sa Srbima.

Marašli Ali-paša je sa Milošem, 6. novembra 1815, postigao usmeni dogovor po kome je Srbija trebalo da ima dvanaest nahijskih knezova koji će sami prikupljati porez i biti članovi Narodne kancelarije, kao najvišeg sudskog i adminstrativnog tela u zemlji. Po nahijama, trebalo je da turski muselimi, zajedno sa knezovima, vrše sudske poslove.

Dogovoreno je da će se spahije u prikupljanju prihoda pridržavati berata i zakona, kao i da se obesni janičari u Srbiji zamene "dobrim", rumelijskim Turcima. Istog dana Miloš se u poruci austrijskim vlastima o uspostavljanju mira potpisao kao "verhovni Serbiji knjaz".

Time je završen Drugi srpski ustanak. Sve što bude postignuto od 1816. do 1833, biće ostvareno zahvaljujući upornim i strpljivim pregovorima, uz pomoć Rusije. Slično Karađorđu, i knez Miloš je u Carigrad slao deputacije. Služio se, u diplomatskim misijama, i svojim poverljivim ljudima. Takav je bio Mihailo German, trgovac i avanturista rođen u Razlogu, u današnjoj Bugarskoj. U februaru 1816, knez Miloš ga je slao u Petrograd da tamo ispita raspoloženje prema Srbiji i zadobije rusku podršku. On će docnije imati značajnu ulogu u diplomatskim uspesima srpskog kneza. S vremenom je knez Miloš u diplomatske misije slao sve sposobnije ljude, kakvi će biti Dimitrije Davidović ili Avram Petronijević.

* * * * * * * * *

SNISHODLjIVO PISMO KNjAZA MILOŠA SULTANU

U POČETKU PREGOVORA sa Turcima glavni cilj bila je pravna potvrda i proširenje povlastica stečenih dogovorom između Marašli Ali-paše i kneza Miloša. Bilo je jasno da se usmeni sporazum, sa promenom okolnosti, lako mogao izmeniti ili poništiti. Srbi su se, pri tome, pozivali na odredbe Ičkovog mira. Osam fermana, poslatih Srbima u zimu 1815-1816, u kojima su izbegavani glavni srpski zahtevi, osim onog o smanjenju poreza, potvrdili su da će pregovori potrajati.

Spoljnu politiku Rusije od 1816. godine zajedno su, pored cara Aleksandra I, kao državni sekretari, vodili Neselrode i Kapodistrija. Dok je Neselrode pratio carevu konzervativnu politiku dogovora sa ostalim Velikim silama, Kapodistrija je zagovarao aktivnu politiku na Balkanu i pružanje podrške tamošnjim pravoslavnim narodima. U jednom pisanom predlogu iz 1816. godine, Kapodistrija se založio za stvaranje gotovo nezavisnih država Srbije, Vlaške i Moldavije, koje bi bile objedinjene političkim savezom i stavljene pod zaštitu Rusije, Austrije, Britanije i Francuske. Sledeći korak trebalo je da bude stvaranje grčke države. Neselrode, koji se divio Meternihu, vodiće rusku spoljnu politiku u naredne četiri decenije, dok će Kapodistrija, već 1822, nezadovoljan zbog politike Aleksandra I prema Grčkoj revoluciji, odstupiti sa ovog visokog položaja.

Na savetovanju o politici Rusije prema Osmanskom carstvu, početkom 1816, car Aleksandar I naglašavao je važnost ispunjenja odredbi Bukureškog ugovora, naročito člana 8, ali i člana 5, koji se odnosio na Vlašku i Moldaviju. To je pisalo i u instrukciji za novog ruskog poslanika u Carigradu, energičnog barona Stroganova. Čim je stigao u tursku prestonicu, novembra 1816, Stroganov je zatražio ispunjenje Bukureškog ugovora, ali je naišao na izgovore i otpor Porte. Pored ostalog, rečeno mu je da je Srbija bila zadovoljna svojim tadašnjim statusom.

KAO DOKAZ ZA SVOJE tvrdnje, Porta je u junu 1817, preko Marašli Ali-paše, od kneza Miloša izmamila jedno snishodljivo pismo sultanu Mahmudu II (1808-1839). Srpski knez tada još nije verovao Rusiji i bio je uveren da će pokornošću prema Turcima ostvariti svoje ciljeve. Ovo pismo se, međutim, izdvajalo svojom poniznošću i slatkorečivošću:

"Mi sve ono što je od tebe naređeno tako rado primamo i slušamo kao da je sam Bog naredio; jer smo uvereni da od tebe ništa zlo izići nemože, kao od Boga postavljenog vlastitelja. Sve što nam je god od tebe sve nam je lako i slatko".

Stroganova, koji se pripremao da pred Portu iznese nove zahteve u prilog Srbije, ovo pismo je ogorčilo. On odranije nije cenio srpskog kneza. Prema njemu je, međutim, sasvim zahladneo zbog ubistva Karađorđa 25. jula 1817. godine. Ruski poslanik naročito je bio zgrožen zbog slanja oguljene kože sa voždove glave, prosušene i ispunjene pamukom, sultanu u Carigrad. Knez Miloš je sistematski uklanjao sve protivnike za koje mu se činilo da bi mogli da ugroze njegovu vlast. Ovo ubistvo je, ipak, prevazišlo sve što je dotada učinio.

Karađorđe je, naime, posle dužeg od godinu dana izbeglištva u Austriji, uz saglasnost ruskog cara, oktobra 1815. prešao u Rusiju. Kada se uverio da ni Aleksandar I nije imao nameru da u doglednom vremenu otpočne oslobodilačku akciju na Balkanu, Karađorđe se pridružio tajnoj grčkoj organizaciji "Filiki heterija", osnovanoj u Odesi 1814. godine. U Srbiju se vratio kao njihova prethodnica, u okviru priprema velikog balkanskog ustanka protiv turske vlasti.

* * * * * * * * *

BRITANIJA I AUSTRIJA SPREČAVAJU URUŠAVANjE TURSKE

PO MIŠLjENjU MILORADA Ekmečića, namere kneza Miloša da sačuva vlast i, tobože, spase Srbiju od novih stradanja nisu bile jedini uzroci ovog zločina: "Iza Karađorđevog ubistva tragovi vode u London i Beč". Po njegovom mišljenju, uklanjanjem Karađorđa Britanija i Austrija htele su da izbegnu sve zaplete koji su mogli da vode ka urušavanju Turske i jačanju Rusije na Balkanu. Na osnovu radova francuskih, sovjetskih, rumunskih i grčkih istoričara ukazao je na ulogu koju je u tome odigrao izvesni Nikolaos Galatis, kapetan krfske Nacionalne garde i britanski podanik.

Rusija je od početka bila uzdržana prema zahtevu kneza Miloša da mu se prizna nasledno kneževsko dostojanstvo. Takve odredbe nije bilo u Bukureškom miru. To je moglo da izazove nove nevolje jer bi uzdiglo rang Srbije u naslednu monarhiju i oduzelo sultanima njihova uobičajena prava izbora i postavljanja svih svojih činovnika. Knez Miloš, međutim, nije odustajao. Posle ubistva Karađorđa, Narodna skupština će ga na Mitrovdan 1817. proglasiti za naslednog kneza. To će se ponoviti i deset godina kasnije. Knez Miloš će, svojim docnijim uspehom u uvođenju nasledne monarhijske vlasti, dodatno doprineti samostalnosti Srba u odnosu na velike sile. Pored ostalog, na Balkanu će samo Srbija i Crna Gora imati svoje nacionalne, negermanske dinastije.

Rusija je, međutim, slično Turskoj, želela da apsolutističkoj kneževoj vlasti suprotstavi, kao i u dobu Karađorđa, jednu posebnu, oligarhijsku ustanovu. Već je Stroganov predlagao uvođenje institucije Saveta, sa doživotnim članovima.

BARON STROGANOV u februaru 1820. primio je nove instrukcije o Srbiji, u kojima nije bilo protivljenja kneževoj naslednoj tituli. U Petrogradu su, na osnovu određenih poteza Beča, zaključili da bi Austrija mogla da podrži ovaj Milošev zahtev i da ga tako pridobije za sebe. Tada su se popravili i odnosi između Stroganova i kneza Miloša.

Srpski knez sasvim se oslonio na rusku diplomatiju. Meternihova Austrija sve vreme se držala pasivno, rešena da ne poremeti dobre odnose sa Portom i Rusijom. Meternih je na Balkanu hteo potpuni mir, kako bi mogao da sačuva prevlast Austrije nad italijanskim i nemačkim zemljama.

Stroganov je, sledeći nove instrukcije, na osnovu nacrta koji mu je stigao iz Petrograda i srpskog nacrta koji mu je knez Miloš poslao preko Mihaila Germana, sastavio tekst molbe koju će srpski deputati predati na Porti. Prethodno je Miloš, na savet Stroganova, odbio ferman koji mu je bio doneo poseban Portin izaslanik, ocenivši da on nije odgovarao privilegijama obećanim u Bukureškom ugovoru. Srpski knez se više nije pozivao na Ičkov mir, nego na ovaj međunarodni sporazum, iza koga je stajao autoritet Rusije. Time je svesno poremetio odnose sa Turskom.

Molba iz 1820. će, uz Bukureški mir, poslužiti kao osnova za potonji autonomni status Srbije. U njoj je, pored ostalog, tražena sloboda vere, nasledno kneževsko dostojanstvo za Obrenoviće, povratak Srbije na granice iz 1812, unutrašnja samouprava, plaćanje dažbina odsekom, iseljavanje Turaka iz unutrašnjosti Srbije izuzev gradskih posada, slobodna trgovina, slobodno otvaranje škola i štamparija. Uslovi iz tačke 8 Bukureškog ugovora time su značajno prošireni, naročito zahtevom za naslednim kneževskim dostojanstvom i povratkom na granice iz 1812. godine.

* * * * * * * * *

PORTA HAPSI SRPSKE DEPUTATE U ISTAnBULU

KNEZ MILOŠ JE oslobodio teritoriju Beogradskog pašaluka, dok je Bukureški ugovor bio potpisan sa Karađorđevom Srbijom, koja je obuhvatala još šest nahija. Knez je sada, u okviru ispunjenja tačaka Bukureškog ugovora, zahtevao njihovo prisajedinjenje. U novembru 1820, noseći ovu molbu, u Carigrad je stigla srpska deputacija, predvođena Vujicom Vulićevićem. Izgledalo je da su uslovi za sporazum bili veoma dobri.

Tada je, prvo u Vlaškoj i Moldaviji (januara i februara 1821), potom i u Grčkoj (u martu 1821) izbio opšti ustanak, koji je iz osnova promenio međunarodnu situaciju. U Vlaškoj, Rumune je vodio Tudor Vladimiresku, dok je heteriste u Moldaviji predvodio Aleksandar Ipsilanti, sin nekadašnjeg vlaškog kneza Konstantina Ipsilantija, prijatelja Srba iz Karađorđevog doba.

Knez Miloš je, međutim, pošto je već bio uklonio Karađorđa, odbio i pozive Ipsilantija da se pridruži pokretu. Prisiljen na ustanak 1815. godine, ali potom čvrsto opredeljen za konzervativne metode pregovaranja, knez Miloš je, kako se ispostavilo, dobro osećao duh vremena i interese velikih sila.

Na kongresu velikih sila, održanom u Lajbahu (Ljubljana) 1821, raspravljalo se o svim evropskim pitanjima, naročito o revolucijama koje su 1820. i 1821. izbile u Španiji, Portugaliji, Napuljskoj kraljevini, Pijemontu, Vlaškoj, Moldaviji i Grčkoj. Austrija će dobiti ovlašćenje da umaršira u Napulj i potom Torino, da bi u ime tamošnjih vladara ugušila pobunu.

NAREDNE GODINE, na kongresu u Veroni, Francuska će prihvatiti obavezu da okupira i umiri Španiju. Car Aleksandar I predlagaće čak i da evropske sile uguše revolucije u Latinskoj Americi, podignute protiv tamošnjih španskih kolonijalnih vlasti.

U Lajbahu je knez Meternih, uporan u odbrani teritorijalnog integriteta Osmanskog carstva, uveravao velike sile da se na isti način mora postupiti u Vlaškoj, Moldaviji i Grčkoj. Turskim snagama trebalo je prepustiti da same uguše revoluciju. Na ovakvo tumačenje pristao je i car Aleksandar I. Nasuprot tradicijama ruske balkanske politike, prihvatio je primenu načela legitimiteta i u Osmanskom carstvu. Stroganovu je naređeno da pristane na ulazak turske vojske u rumunske kneževine, pod uslovom da se ona povuče posle okončanja pobune. U maju i junu, revolucija u Vlaškoj i Moldaviji bila je ugušena.

Turci se, međutim, nisu povlačili iz rumunskih kneževina. U isto vreme, u pogromima nad carigradskim Grcima, obešen je, na Vaskrs, i sam vaseljenski patrijarh. U julu 1821, posle odbijanja Porte da ispuni ultimatum Stroganova, koji je zahtevao da se zaustave progoni i povuče turska vojska iz Vlaške i Moldavije, ruski poslanik napustio je Carigrad.

Turci su na to zatvorili srpske deputate. Knez Miloš im je, u strahu da ne budu prisiljeni na nepovoljne sporazume, oduzeo punomoćja. U turskom zatvoru ostali su, kao taoci, narednih pet godina. Samuilo, iguman manastira Kalenić, tu će ostaviti život, dok će Dimitrije Đorđević, knez jagodinski, izgubiti duševno zdravlje.