SRBI SAMI MORAJU DA IZBORE SLOBODU: Stvaranje Svetog saveza pravoslavne Rusije, rimokatoličke Austrije i protestantske Pruske

Diplomatija je bila veština i zanimanje aristokratije. Uzdrmano Francuskom revolucijom i Napoleonovim ratovima, evropsko plemstvo shvatilo je Bečki kongres kao priliku da pokaže sav svoj sjaj, na različitim ceremonijalnim okupljanjima, u salonima, na balovima i zabavama.

Na kongres su stigli predstavnici 216 evropskih država i zemalja, svih osim Osmanskog carstva. U središtu pažnje bili su ruski car Aleksandar I i austrijski kancelar Meternih. Robert Stjuart, lord Keslrej, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, sile višestruko jače od Austrije, nije imao Meternihovu harizmu i uticaj. To se moglo reći i za kneza Karla Augusta fon Hardenberga, kancelara Kraljevine Pruske. Najviše diplomatskog iskustva od svih imao je knez Taljeran, ali je, pošto je predstavljao poraženu silu i kralja koga su okupatori doveli na vlast, morao da se bavi izbegavanjem poniženja i odbranom ostataka nekadašnje moći.

Predstavnici velikih sila, okupljeni u Beču, pozivali su se na tradicionalne hrišćanske vrednosti, legitimizam i ravnotežu snaga. Posle revolucionarnih potresa, Evropa je trebalo da se vrati svome nasleđu i da u njemu pronađe mir i stabilnost. Umesto novih dinasta koje je proglašavao i obarao francuski car, na evropske prestole vraćene su stare, legitimne dinastije. Tako je obnovljen tradicionalni savez krune i oltara.

KONAČNO, RAVNOTEŽA snaga uspostavljena je u odnosima između evropskih država, ali i u unutrašnjopolitičkim rešenjima za Francusku i ostale zemlje pogođene revolucionarnom bujicom. U duhu tog načela, Bečki kongres ocrtao je nove granice na političkoj mapi Starog kontinenta.

Vreme posle Bečkog kongresa bilo je zlatno doba koncerta Velikih sila. Na kongresima, u početku održavanim svake godine, one su sporazumno rešavale sve međunarodne krize, ali i unutrašnje sukobe unutar evropskih zemalja. U ime zajedničkih vrednosti, Velike sile intervenisale su svuda gde je to, prema njihovim dogovorima, bilo potrebno. Takav međunarodni poredak, koji će potrajati sve do sloma njegovog glavnog oslonca - Rusije - u Krimskom ratu (1853-1856), uspostavljen je stvaranjem Svetog saveza pravoslavne Rusije, rimokatoličke Austrije i protestantske Pruske, 26. septembra 1815, sa ciljem obnove hrišćanskog poretka i vrednosti u političkom i duhovnom životu Evrope. Savez ova tri bastiona evropskog konzervativizma ipak će preživeti Krimski rat. Pragmatičnije i svetovnije usmeren Četvorni savez Rusije, Austrije, Pruske i Britanije, osnovan je 20. novembra 1815, da bi mu se 1818. pridružila i Francuska. Iza Svetog saveza stajao je, pre svih, car Aleksandar I, koji se nadao stvaranju jedne evropske vlade, čiji bi on bio premijer. Četvorni savez bio je bliži racionalističkom konzervativizmu kneza Meterniha.

* * * * * * * * * *

RUSKI CAR PREDSEDNIK EVROPSKE VLADE

U DOBA NAPOLEONOVIH ratova potvrdila se slabost i ranjivost Austrije i Turske. Rasparčavanje ovih višenacionalnih carevina, međutim, nije bilo u interesu zapadnih sila, Britanije i Francuske. Pokazalo se da bi vlast Habzburgovaca i Osmanlija nad prostranstvima srednje i jugoistočne Evrope, većinski naseljenih pravoslavnim i rimokatoličkim Slovenima, mogla da zameni samo prevlast Romanova. Opstanak Habzburške monarhije i Osmanskog carstva bio je, kako se u Londonu i Parizu tvrdilo, osnovni zalog očuvanja ravnoteže snaga. Posle 1848. godine Habzburška monarhija dobiće još jednu geopolitičku ulogu. Ona će biti brana i pred širenjem velikonemačke moći u srednjoj Evropi.

Aleksandar I držao se u svemu lojalno prema ostalim velikim silama. Izgledalo je da mu je, posle 1815. godine, koncept velikih sila u okvirima Svetog saveza i Četvornog saveza bio važniji od širenja ka jugu na račun Osmanskog carstva, ili podrške pravoslavnoj slovenskoj braći na Balkanu. U to vreme još se nadao stvaranju jedne evropske vlade, čiji bi on bio premijer. Svakom pogodnom prilikom pokazivao je svoje dobre namere prema Osmanskom carstvu. Iz tajnih instrukcija za novog ruskog poslanika na Porti, barona Grigorija Aleksandroviča Stroganova, početkom 1816. godine, međutim, videlo se da je u Britaniji, potom i u Austriji, video glavne protivnice Rusije na Istoku.

Turska i njene zemlje, naime, nisu bile predmet zvaničnih pregovora na sednicama Bečkog kongresa. Muslimansko carstvo nije moglo da bude član Svetog saveza, ali su Osmanlije ipak bile njegovi legitimni vladari. Te okolnosti unosile su kolebanja u balkansku politiku Aleksandra I, koji će morati da bira između hrišćanske, pravoslavne solidarnosti sa revolucionarno raspoloženim Srbima, Rumunima i Grcima, i legitimnih prava Osmanlija nad svojim zemljama, koja će podržavati Britanija i Austrija.

NA BEČKOM KONGRESU granice i teritorijalni integritet Turske nisu bili sporni. Na tome su naročito nastojali lord Keslrej i knez Meternih. Pošto su 1815. Rusija i Britanija ostale dve najjače sile Starog kontinenta, u Londonu se mogao pratiti postepeni uspon neprijateljstva prema Rusiji. Lord Keslrej i vojvoda Velington, koji ga je zamenio na Kongresu, nisu verovali u dobre namere Aleksandra I prema Turskoj. Austrija je, poslednjih godina Napoleonovih ratova, sasvim napustila istočnu politiku Josifa II i postala glavni garant očuvanja granica Osmanskog carstva u Evropi. U pogodnim prilikama, takvu politiku na Kongresu je podržavala i Francuska.

U vreme otvaranja Bečkog kongresa, u septembru 1814, u prestonicu Habzburške monarhije stigao je prota Mateja Nenadović. U avgustu te godine on se nalazio među srpskim starešinama izbeglim u Zemun, kada im je sa Topčidera stiglo očajničko pismo starešina koje su ostale u Srbiji. Iako je, naime, kako zemlja ne bi sasvim opustela, u Srbiji bila proglašena amnestija, prvih sedmica 1814. beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak zaveo je teror koji je po svemu podsećao na doba dahija. U ovom pismu, jedanaest srpskih starešina zahtevali su da prota Mateja otputuje u Petrograd i da ruskog cara zamoli da srpski narod spase od uništenja: "I Velikim Vas Bogom Savaotom zaklinjemo da nam istinu javite je li naše sunce od Vostoka i naša velika nadežda sasvim ugasila se i je li nas naš veliki car Aleksandar sasvim ostavio? I je li se nas naš car sasvim odrekao?"

* * * * * * * * * *

"GOLEMO" PRIJATELjSTVO BRITANIJE I TURSKE

PROTA MATEJA, NA PUTU ka Petrogradu, u Žitomiru je saznao da se car Aleksandar I nalazio u Beču, i odmah je krenuo u habzburšku prestonicu. Tu se sastao sa Stevanom Živkovićem, pukovnikom u sastavu ruske delegacije na Kongresu, koji je nekada, iz Zemuna, snabdevao srpske ustanike municijom. Proti Mateji su važnu pomoć u kontaktima, pisanju molbi i prevođenju prilikom susreta sa državnicima velikih sila pružali i obrazovani Srbi iz Austrije, urednici bečkih "Novina serbskih", Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić. U Beču se nalazio i Teodor Nedoba, bivši ruski poslanik u Srbiji.

Nedoba i Živković omogućili su mu da dođe do najbližih savetnika Aleksandra I, grofa Joanisa Kapodistrije i grofa Karla Vasiljeviča Neselrodea. Rusi su mu pomagali u sastavljanju molbi za učesnike Kongresa. Već u septembru, na vest o buni Hadži-Prodana Gligorijevića, bivšeg starovlaškog vojvode, međutim, zatražili su od njega da pomogne u zaustavljanju tog, kako su tvrdili, neblagovremenog pokreta.

Kada se prota Mateja vratio u Srem, Hadži-Prodanova buna bila je već ugušena. On je stoga, decembra 1814, ponovo stigao u Beč, snabdeven pečatima srpskih starešina koji su ga ovlastili da ih potpisuje na svojim molbama.

Prota Mateja će tu ostati do kraja Kongresa, neumorno pišući "prošenija" za krunisane glave Rusije, Austrije, Britanije i Pruske i uporno kucajući na vrata njihovih predstavnika. Aleksandar I ga nije primio, dok je Franc I to učinio dva puta. Austrijski car, štedeći osetljivost Turske, nije hteo da srpsko pitanje iznese na Kongresu, ali je protu Mateju uveravao da će Austrija i on lično raditi u Carigradu na izmirenju Srba sa sultanom. On je srpsku molbu zaista uputio svome poslaniku na Porti.

U RAZGOVORIMA sa protom Matejom, neki austrijski činovnici nisu skrivali zluradost zbog turskog zatiranja Srba. Državni savetnik Jozef Hudelist rekao mu je: "Znamo mi dobro kako ih Turci kolju i seku i na kolje nabijaju i dosad, a osobito sad su Turci veoma ogorčeni na Serblje, i umislili su da Serblje sasvim istrebe ako uzmogu. Obače tko im je kriv, to su sve tomu oni uzrok."

Knez Hardenberg nije hteo da primi protu Mateju, ali je preko posrednika izrazio spremnost da Pruska utiče na Portu. Lord Keslrej ni to nije hteo da obeća. Proti Mateji je, u šestom, neuspelom pokušaju da bude primljen, Keslrejev sekretar saopštio da su Britanija i Turska u "vrlo golemu prijateljstvu", da on ne želi da se to pokvari i da bi voleo da se ne primeti da je prota ulazio u prostorije britanske delegacije.

U isto vreme, proti Mateji stizala su pisma studeničkog arhimandrita Melentija Nikšića o turskim odmazdama posle gušenja Hadži-Prodanove bune, o naticanjima na kolje, pokoljima, silovanjima i pljačkama. Pošto su prevodi ovih pisama predati ruskom caru (11. februara 1815), on je odlučio da učesnicima Kongresa, četiri dana kasnije, uputi notu o stradanjima Srba pod turskom vlašću. U tom dokumentu dokazivao je da hrišćanske vlade, na osnovu vere i milosrđa, ali i pravnih argumenata, imaju pravo da zaustave turske pokolje nad Srbima. Izjavio je i da je ruski car prirodni zaštitnik pravoslavnih hrišćana, onako kao što su to bili austrijski car i francuski kralj prema rimokatolicima u Osmanskom carstvu.

* * * * * * * * * *

U SENCI NAPOLEONA SRBI DIŽU DRUGI USTANAK

U NOTI UPUĆENOJ učesnicima Kongresa, prota Mateja je podsećao i na to da je, zabranivši trgovinu crnim robljem, Kongres pokazao da nije bio ravnodušan prema ovim vrednostima: "za dobro ljudskog roda izneto je pitanje crnaca pred sud vladalaca; pozivajući se na ista načela šefovi evropske porodice imaju pravo da traže od turske vlade da prestanu grozote u Srbiji. Zbog toga evropske sile imaju pravo da se mešaju u tursku stvar, ne nanoseći time ni najmanju štetu najvišim sultanovim pravima".

Ovakvi zahtevi, posebno davanje ovlašćenja ruskom caru da se u ime Kongresa bavi "turskim stvarima" bili su u sukobu sa shvatanjima britanskih i austrijskih delegata. Predlozi cara Aleksandra I raspravljani su u međusobnim razgovorima, ali Kongresu nota nije podnesena na odlučivanje.

Usledio je Napoleonov iznenadni povratak sa Elbe (1. marta 1815) i njegova druga, troipomesečna vladavina, nazvana "Sto dana". Posle niza bitaka, koje su iznova zaokupile pažnju Rusije, Britanije, Austrije i Pruske, Napoleon je konačno slomljen porazom na Vaterlou (18. juna 1815).

U isto vreme, 23. aprila 1815, u Takovu je započeo Drugi srpski ustanak. Obnovljene borbe Srba sa Turcima i oslobođenje Beogradskog pašaluka potrajali su oko tri meseca, do kraja jula 1815. godine. Događaji u Srbiji vremenski su se gotovo podudarili sa Napoleonovih "Sto dana".

PRILIKOM DRUGE audijencije kod cara Franca I, prota Mateja je 20. maja 1815, zajedno sa Dimitrijem Davidovićem, molio ne samo za zaštitu Srba nego i za pomoć ustanicima u oružju i municiji. Pri tome, pozivao se na austrijsku prećutnu pomoć iz doba od 1804. do 1813. godine. Car to, naravno, nije mogao da mu obeća, ali ga je upozorio: "Vi ste uplivali u jednu vodu iz koje ćete mučno isplivati. Ja vas sažaljujem i rad sam da isplivate". Kada mu je, na pitanje da li je bio kod Aleksandra I, prota Mateja odgovorio da ga ruski car "ne pušta sebi", Franc I je, prema protinim sećanjima, dodao: "A vražje politike, misli on da niko ne zna šta oni sa Srbima rade!"

Poslednjih dana Bečkog kongresa prota Mateja je i dalje dolazio kod članova ruske i austrijske misije. Joanis Kapodistrija, Krfljanin koji je Aleksandru I skretao pažnju na svoja Jonska ostrva, ali i na stradanja i borbu Srba, rekao je proti Mateji da je car spreman da vojnom pretnjom zaustavi tursku vojsku u pohodu na Srbiju. Poslednji susreti sa austrijskim diplomatama bili su takvi da je prota Mateja morao da im kaže da "ako nas oterate deset puta, mi ćemo i hiljadu puta doći i za milost prosićemo".

Bečki završni ugovor potpisan je 9. juna 1815. godine. Proti Mateji ostalo je samo da napusti austrijsku prestonicu. Predstavnike velikih sila uspeo je bar da obavesti o događajima u Srbiji. Nije, međutim, uspeo da ih podstakne da na bilo koji način zaustave teror nad Srbima. Oni su, ponovo, morali da se sami izbore za svoju slobodu.