UZ VEĆE KAZNE ZA NASILNIKE I - ODŠTETA: Kakve bi promene donelo tretiranje kao žrtava dece koja prisustvuju nasilju

Takav zakonski tretman odrazio bi se i na kaznu za samog nasilnika, ali i na postupanje centara za socijalni rad.

- Nasilnik bi u tom slučaju bio procesuiran ne samo zbog nasilja npr. nad suprugom, već i nad decom, koja su prisustvovala tom nasilju - kaže Pašalić za "Novosti". - Takođe, kao i svaka žrtva krivičnog dela, i dete bi imalo pravo na naknadu štete, bilo u krivičnom postupku, bilo u parnici. Sa tom decom kao žrtvama morali bi da rade psiholozi i pedagozi u centrima za socijalni rad.

Na pitanje imaju li centri kapaciteta, ombudsman je decidan:

- Imaju i nadam se da će početi da rade.

On je ranije kazao kako je institucija Zaštitnika građana utvrdila različita postupanja nadležnih organa u zaštiti dece od nasilja u porodici, kao i nepravilnu ili nedoslednu primenu Zakona o sprečavanju tog nasilja. Rezultat je najčešće izostanak procene rizika za dete, prvo kod postupajućih policijskih službenika, a kasnije i kod stručnih radnika organa starateljstva.

Ova deca najčešće nisu obuhvaćena individualnim planovima zaštite. Svega u šest odsto slučajeva njima se izriče hitna mera zaštite, i to najčešće kada su bila direktno ugrožena.

Dragan Vulević, stručnjak za socijalno pravo i bivši načelnik Sektora za brigu o deci i porodici u Ministarstvu rada i socijalne politike, naglašava da je još u Protokolu za zaštitu žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima iz 2013. godine, jasno definisano da su deca uvek žrtve, bilo da su direktne ili indirektne, ili samo svedoci.

- Zaposleni u centrima za socijalni rad prošli su obuke o postupanju, koje smo organizovali sa Autonomnim ženskim centrom, a Ministarstvo je 2015. izdalo i obavezno uputstvo, po kom su formirani interni timovi za zaštitu od nasilja u porodici i zaštitu dece kao žrtava nasilja. Međutim, sa ovim brojem zaposlenih i pri ovoj organizacionoj strukturi, centri ne mogu da se izbore sa svim slučajevima - upozorava Vulević.

Prema njegovim rečima, Srbiji u centrima fali 600 do 700 stručnjaka. Samo 1.650 psihologa, pedagoga i socijalnih radnika danas opslužuje oko 750.000 građana, bilo da je u pitanju porodično ili nasilje nad decom, materijalna davanja, vršenje roditeljskog nadzora itd.

A da mališani de fakto jesu žrtve čak i kada ih roditelj ne udari, potvrđuje i neuropsihijatar dr Slavica Đukić Dejanović.

- Dete, posebno u najranijem detinjstvu, nema psihološku separaciju od roditelja, sa njima se identifikuje i zato je svaki sukob između majke i oca, čak i kad je verbalan, za dete dramatičan - kaže naša sagovornica. - Kod njega se javlja nesigurnost i strah od gubitka, jer se oseća sigurno jedino uz roditelje. Tuče, nasilje i sukobe dete potiskuje duboko iz sećanja, ali oseća stalno nezadovoljstvo, nesigurno je i ranjivo.

Takvo dete kasnije može biti i žrtva i nasilnik, praksa poznaje i jedno i drugo. Šta će postati zavisi od mnogih okolnosti, a žrtve obično postaju oni koji su naročito bili vezani za zlostavljanog roditelja.