CENTARFOR OSVAJA ORLOVSKO GNEZDO: Velikani srpskog fudbala između dva svetska rata

Najstariji Vili (Vilham) oženio se Martom, poreklom Čehinjom, a potom se preselio u Kragujevac kao stručnjak za vatreno oružje i radio u tamošnjoj Topolivnici. Početkom dvadesetog veka i dolaskom Petra Prvog Karađorđevića na tron, Vili Bek je dobio posao u Beogradu.

Mladi bračni par uselio se u državnu kuću na Čuburi, tamo gde su pored njiva i kukuruzišta na livadama pasle ovce i goveda, u blizini vunovlačarskih radnji. U to doba centar grada je bio daleko. Putovalo se čezom (dvokolica upregnuta jednim konjem), s vremenom je ovaj kraj postao prestižan deo Beograda. Ubrzo su se Bekovi proširili, rodio im se sin (29. oktobra 1909) koji će postati fudbaler i igrati isključivo u napadu, nikada na mestu svog prezimena. Dobio je ime Ivan, ali brižna majka uvek ga je zvala Ivica. Otac je nasledniku namenio posao sa oružjem kao porodičnu tradiciju. U kući se isključivo govorio srpski jezik. Bila je razvijena velika ljubav prema novoj otadžbini Srbiji. Otac Vili život je okončao 1916. na Kajmakčalanu kao nadzornik-poručnik topovske baterije, u vojsci Kraljevine Srbije.

Ivan Ivica Bek, bez hranioca porodice, naglo je počeo da se razvija, da raste u visinu i širinu. Srpskog avanturističkog duha i nemačke preciznosti, umesto baruta i porodične tradicije više je voleo da igra fudbal. Već sa šesnaest godina 1925. postao je povremeni član prvog tima BSK. Atletske građe rušio je sve pred sobom, a mnogi nisu verovali da je još u adolescentskom dobu. Odigrao je za beogradske plave pedeset utakmica i postigao 51 gol. Kako bi pedantni statističari novog doba, s internet znanjem, izračunali, postigao je gol po utakmici i jedan pride.

Golgeter-fudbaler, Ivan Bek bio je zaljubljive prirode. Imao je devojku (po imenu Ela?) u gradu na Savi, Šapcu. Pod izgovorom da treba da završi veliku maturu 1928. stigao je za devojkom i igrao fudbal za "Mačvu" koja je u to doba bila ozbiljan klub. Razočaran zbog neuzvraćene ljubavi, iste godine otišao je u Francusku.

Veliki talenat odmah je pronašao novi klub na jugu (AFC de Sete), u gradu Setu, na samoj obali Lionskog zaliva (Golfe du Lyon). Sa novim klubom je 1930. osvojio Kup Francuske, pobedom protiv jačeg rivala, kluba Pariz (RC Paris) - 3:1, kada je postigao dva gola. Sa istim klubom osvojio je 1934. nacionalni šampionat i Kup. Smatran je najboljim centarforom Francuske i zato ga je angažovao bogati Nim Olimpik (Nimes Olymique RC).
Uoči Prvog šampionata sveta 1930. Žil Rime, predsednik FIFA, svom prijatelju dr Mihailu Andrejeviću obratio se rečima: "Znam da vam je teško da sastavite tim za Šampionat. Pokupite ovog vašeg Nemca, on je najbolji profesionalac koga gledam u Francuskoj."

Za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije odigrao je skromnih sedam utakmica i postigao pet vrlo važnih golova. Kasnije je prihvatio državljanstvo i igrao za reprezentaciju Francuske. Avanturista Ivan Ivica Bek nikada se nije ženio, valjda i zbog one promašene šabačke ljubavne zgode. Tokom Drugog svetskog rata bio je jedan od organizatora francuskog Pokreta otpora. Postao je komandant jednog odreda kroz mnogobrojne akcije. Njegovo herojstvo, prilikom osvajanja tvrđave Sisteron u francuskim Alpima ušlo je u legendu.

Daleke 1967. godine, po tom događaju snimljen je film, sa trapavim srpskim prevodom, "U orlovskom gnezdu", ili pravilno "Rizik među orlovima" (Where Eagles Dare), sa čuvenim Ričardom Bartonom i mladim Klintom Istvudom u glavnim ulogama, naravno, s holivudskim scenarijom.

Ivica Bek je odlikovan najvišim, ozbiljnim, francuskim ratnim ordenom Legije časti.

Posle rata lutao je od mesta do mesta i jedno vreme bio trener. Na kraju bio je vlasnik skromnog bistroa Bife "Tobdžija" (Buffet de Canonier), na obali mora, gde je bio najbolji gost. Kada mu je propao ugostiteljski posao postao je lučki radnik, a potom je prodavao, na pijačnoj tezgi, tuđu ulovljenu ribu. Podlegao je (2. jun 1963) srčanom udaru. U zemlji Srbiji retko da se neko seća Beka, a Ivica je u stvari bio centarfor!

* * * * * * * * *

ČAROBNjAK SA LOPTOM I REVOLUCIONAR SA ČUBURE

"LOPTA je stigla iz dubine na desnom krilu. Tamo je Tirke! Trči tako brzo da lopta zaostaje za njim i nalazi se iza njegovih leđa. Ali, to ne zbunjuje veštog fudbalera. Gotovo nevidljivim pokretom noge zaustavlja loptu i prebacuje je napred, oksford, veoma teška finta, tako majstorski izvedena da je publika zadivljena. Već u sledećem trenutku desno krilo leti kao vihor. Za njim ostaje half, još jedan igrač, pa čak ni bek ne može da ga stigne. Daje sebi poslednji for. Iz punog trka munjevito udara loptu. Savezni kapiten arh. Boško Simonović, koji sedi iza gola, prevrće se sa stolice od radosti na travu. Još ne verujući sopstvenim očima, omamljen od sreće pita Tirnanića:

- Tirke, je l' gol?

- Mislim da jeste! - veselo odgovara strelac prvog gola u istoriji srpskog fudbala na jednom šampionatu sveta u fudbalu! - Ovako je pogodak Aleksandra Tirnanića opisao pesnik fudbala Ljubomir Ljubiša Vukadinović, mnogo godina docnije.

Čitav život Aleksandar Tirnanić (15. jul 1910, Krnjevo kod Velike Plane, 15. jul 1910 - 13. decembar 1992, Beograd) bio je posvećen i poklonjen fudbalskoj lopti. Skoro šest decenija je prisno drugovao s loptom, kao igrač, selektor, savetnik mnogih klubova. Počeo je kao 12-godišnjak jureći za loptom na poljanama Bara Venecije, nekada praznog i močvarnog zemljišta između beogradskog sajma i železničke stanice. Tada je igrao s grupom vršnjaka koji su klubu dali ratoborno ime "Osvetnik". Možda i zbog svoji očeva koji su za Srbiju vojevali u Prvom svetskom ratu i pobedili sa mnogo žrtava.

Prvi fudbal zaigrao je u SK "Olimpija" koji se u to vreme takmičio u drugom razredu, takozvane beogradske župe, a 1924. je prešao u SK "Jugoslavija". Samo posle nekoliko meseci, nezadovoljan ponašanjem klupskog ekonoma, na preporuku Mirka Brkovića, lokalnog kafedžije i velikog navijača, prešao je u BSK.

Dugo godina, između dva velika rata, igrao je u tandemu sa starijim i poznatijim Blagojem Mošom Marjanovićem, isključivo na poziciji kraj desne aut--linije. Za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije odigrao je pedeset utakmica i postigao dvanaest golova. Bio je jedan od potpisnika apela antifašista za bojkot Olimpijskih igara 1936. u Berlinu.

Družio se sa studentima revolucionarnih sklonosti. Nije bio član, ali se znalo da je simpatizer revolucionarnog radničkog pokreta. Poznavao je Koču Popovića, Ivu Lolu Ribara, a družio se sa Veselinom Maslešom. Nosio je poverljiva pisma Komunističke partije u Pariz. Diskretan, nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo.

Posle rata radio je na obnovi sporta i fudbala u tadašnjem Fiskulturnom savezu Jugoslavije. Takođe, kao selektor državnih reprezentacija i član komisije, učestvovao je na šampionatima sveta i kvalifikacijama 1954, 1958. i 1966, te Olimpijskim igrama 1952. u Tampereu, 1956. u Melburnu i 1960. u Rimu, gde su osvojene dve srebrne i zlatna medalja. Kao selektor sastavio je 102 reprezentacije.