S KAMEROM I PUŠKOM U RUCI BELEŽILI ISTORIJU: Vojnofilmski centar “Zastava film” slavi 75. rođendan

VOJNOFILMSKI centar “Zastava film” Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane dobio je početkom jula, za 75. rođendan, specijalnu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu: Statuetu slobode za izuzetan doprinos srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji. To je još jedna među stotinama nagrada koje su nastavni, dokumetarni i igrani filmovi vojnih kinematografa osvajali širom sveta od 1948. kada je VFC osnovan. Ipak, sve te kaligrafski ispisane diplome i povelje, zlatne zvezde i statuete su samo lepi predmeti koje vreme neminovno pokriva patinom i zaboravom.

Zub vremena ostaje nemoćan samo pred snažnim osećanjima: nematerijalnim, a najvećim priznanjem stvaraocima “Zastava filma”, čuvarima živih sećanja.

U to može da se uveri svako ko posmatra gledaoce projekcija, naročito premijernih, dokumetarno-igranih filmova iz vremena NATO agresije. Učesnici rata s mukom zadržavaju suze gledajući filmske priče sa autentičnim snimcima borbi ili prizore spasavanja iz ruševina dok mikrofon kamere beleži tresak novog talasa bombi. Porodice ratnika, preživelih i palih, prateći filmove bez daha, otkrivaju nepoznati a herojski deo života svojih bližnjih. Mladi ljudi koji nisu preživeli ta vremena kroz pokretnu sliku se upoznaju sa njihovom surovom realnošću.

- Iskreno, dugo nisam želeo da se prisećam vremena agresije NATO, tokom koje sam bio na KiM, ali negde 2012. sam shvatio da za mlađe generacije moramo da sačuvamo uspomene, da vide šta se i kako dešavalo, da bi razumele zašto se sve to desilo. Tada sam po prvi put bio kod pokojnog generala Delića, generala Živanovića i pukovnika Đurkovića, i u saradnji sa RTS-om, napravili smo priče o Košarama i Paštriku. Uz podršku Uprave za odnose sa javnošću snimali smo sve, od ratnih komandanata, preko mlađih oficira i vojnika, do civila koji su bili akteri dešavanja. To je ogromna količina materijala koja će tek biti aktuelna za istoričare. Ovi filmovi su posebno značajni za mlade ljude, da vide ondašnju herojsku privrženost otadžbini i vojnom zadatku – ispričao nam je pukovnik Goran Ikonić, direktor Vojnofilmskog centra “Zastava film” koji radi u sastavu Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane.

Stameni oficir, vrsni poznavalac kinematografije ne krije ponos što se nalazi na čelu kuće koja je pod današnjim imenom osnovana 1948, ali su joj koreni mnogo dublji.

- Vojna kinematografija je privilegija savremenih velikih armija i nema puno vojski koje imaju takav vid organizacije. Faktički, od početka 20. veka srpski vojni rukovodioci su prepoznali značaj filma, a Kinematografsko-fotografska sekcija pri Glavnom štabu srpske vojske zvanično je formirana 1916. u Solunu. Posle pauze između dva svetska rata ta tradicija je 1948. nastavljena formiranjem “Zastava filma” - kaže pukovnik Ikonić.

Do raspada SFRJ ova kuća je snimila 2.000 nastavnih , dokunetarih, animiranih i igranih filmova koji su osvajali brojne nagrade na svetskim festivalima. Tokom ratnih devedestih njeni snimatelji su kamerom beležili istoriju rizikujući glavu, ali turbulentna politička i društvena događanja su posle 2000. bacila u zasenak to blago. “Zastava film” je bez dovoljno finansija, sa zastarelom tehnikom i bez podmlatka tavorio na rubu opstanka. Entuzijasti koji su razumeli njegov značaj izborili su se za novi početak.

- Zahvaljujući pre svega razumevanju i podršci koje nam je dala Uprava za odnose sa javnošću i Ministarstvo odbrane 2012. smo dobili pomoć i novu šansu. Prilično devastirane prostorije u kojima smo tada bili smešteni sami smo sređivali, nabavljali smo novu opremu, digitalizovali neprocenjivu arhivu koja je svedočanstvo o vojskama više država koje su ovde postojale tokom 75 godina. Snimali smo priče svih značajnih učesnika odbrane tokom agresije NATO, ali i nove nastavne, dokumentarne i igrane filmove koji su osvajali nagrade u zemlji i inostranstvu. Potvrdu da smo na dobrom putu dobili smo u maju ove godine, kada je “Zastava filmu” dodeljena Povelja Kapetan Miša Anastasijević za zasluge u očuvanju kulturnog nasleđa - kaže pukovnik Ikonić.

Kada su se našli pred gledaocima, materijali VFC su zadivili i stručnu i širu javnost.

- Režiser Goran Kostić je napravio film “Voz” koristeći snimke našeg Mirka Lukanovića koji je snimao kao da je imao montažni sto u glavi. Mnogo ljudi i danas misle da je ovo delo igrana forma, iako je čisto dokumentarna snimljena u realnoj situaciji. Nastalo je tako što je Lukanović uzeo kameru i ušao u voz sa vojnicima koji su išli na Kosovo i Metohiju, majstorski snimio detalje i emocije, a zatim ostao na licu mesta tokom bombardovanja. Radio je ne razmišljajući o svom životu, samo da bi zabeležio svedočanstva o tom vremenu. Naši ratni snimatelji Žarko Pekez, Mirko Lukanović, Predrag Bambić, Jovo Lovrić, Vujadin Mićunović, Miša Zubović su pokazali neverovatnu hrabrost. Oni su istoriju beležili iz prvog reda, iz rova, često sa puškom u jednoj i kamerom u drugoj ruci. Ta ogromna količina materijala će tek biti aktuelna za istoričare– naglasio je pukovnik Ikonić.

Filmovi “Ratne priče sa Paštrika”, “Ratne priče sa Košara”, “Kosmetska trilogija”, serijal “Ratna beležnica” u kome su predstavljene herojske brigade iz 1999. zabeležili su milionsku gledanost.

- Sada želimo da napravimo omaž vojnicima iz generacija 1998- 1999, a naročito matovskoj klasi. Kao mlad oficir bio sam sa njima na KiM i svedok sam da su ta deca podnela najveći teret. To je neverovatna generacija koja se neizmernom hrabrošću i dostojanstvom suočavala sa najtežim situacijama i odgovorila na zadatke na najvišem nivou. Među njima nisu bili samo Srbi, bilo je i muslimana i Mađara i svi su časno vojnički ispunili svoju dužnost. Ostalo nam je i da napravimo film o Prištinskom korpusu sa generalom Vladimirom Lazarevićem i da zaokružimo taj ciklus. Snimili bi film iz njegovog ugla, jer je on najvalidniji čovek koji može da govori o tim događajima. Nastavljamo i sa digitalizacijom arhiva, da tu dragocenu građu sistematizujemo i otvaramo prema javnosti. Sa Fakultetom dramskih umetnosti smo napravili projekat saradnje, da digitalizaciju radimo u saradnji sa njihovom katedrom, da se njihovi studenti obučavaju kod nas - najavljuje pukovnik Ikonić.

- Mladi ljudi dolaze u “Zastava film” ne zbog novca, koga ima više u mnogobrojnim komercijalnim kućama, već zato što kod nas mogu naučiti, videti i raditi ono što drugi ne mogu. Najveći deo naših zadataka je specifičan jer se snimaju vojničke aktivnosti koje mladi umetnici nemaju priliku ni da vide, ni da osete, na drugom mestu. Sa druge strane imamo tradiciju koja se bazira na izuzetnim arhivskim materijalima tako da mogu da se bave i istraživačkim radom. Dobar deo vremena smo posvetili proizvodnji dokumentarno-umetničkih filmova tako da i u tom pogledu imaju veliku slobodu. Sve to utiče na njihovu odluku da rade u Zastavi – kaže pukovnik Ikonić.

Mnoge nekada važne institucije nisu preživele test vremena, ali Zastava film jeste i zahvaljujući njemu tek ćemo otkrivati šta nam se se sve dešavalo u burnoj prošlosti.

RADILI PURIŠA, GOLUBOVIĆ, ARSEN

SKORO da ne postoji značajnije ime u srpskoj i nekadašnjoj jugoslovenskoj kinematografiji koje nije na neki način povezano sa Zastava filmom, kaže pukovnik Goran Ikonić:

- Sjajni reditelji od Puriše Đorđevića, Stjepana Zaninovića, Predraga Golubovića, do Gorana Paskaljevića i Dragana Elčića su radili u “Zastavi” ili sarađivali sa njom. Tu je i plejada vrhunskih snimatelja, direktora fotografije montažera i reditelja animiranih filmova. Sa “Zastavom” su sarađivali kantautori kao što su Đorđe Balašević i Arsen Dedić. Nema poznatijeg glumca, posebno iz starije plejade, , koji nije nije prošao kroz “Zastavu”.

NEUMOLjIVI ŠUMAR

SNIMANjA VFC “Zastava film” uvek su zanimljiva i puna izazova, s osmehom nam je ispričao pukovnik Ikonić:

- Radili smo na Avali scenu film “Toplički ustanak” rediteljke Dragane Milošević. Trebali smo da uradimo rekonstrukciju, glumci obučeni u uniforme bili su raspoređeni i baš kad smo krenuli da snimamo odnekud se pojavio šumar i dreknuo: "Stop, prekidaj, gasi sve! Ko je vama dao dozvolu da snimate u šumi. Dok ne vidim papir - nema snimanja! Inače pišem prijavu” . Nisu vredela nikakva objašnjenja, da smo iz VFC, šumar je bio neumoljiv. Izašli smo iz jaruge u kojoj nema signala na obližnje brdo i zvali Srbijašume gde su mislili da ih zavitlavamo. Kada su shavatili da smo ozbiljni, odmah su obavestili šumara da možemo da snimamo, ali dotle je više od pola dana bilo izgubljeno.