SUPERĆELIJSKE OLUJE - MALE, ŽESTOKE I ZA PAR MINUTA DONESU HAOS: Evo zašto su opasne

Zbog toga se ove oluje ponekad nazivaju rotirajućim grmljavinskim olujama. Od četiri klasifikacije oluja sa grmljavinom (superćelijska, linijska, višećelijska i jednoćelijska), superćelijske su najmanje uobičajene i imaju potencijal da budu najteže. Superćelijske oluje su često izolovane od drugih oluja sa grmljavinom i mogu da dominiraju lokalnim vremenom udaljenim do 32 kilometra. Traju 2-4 sata. One sa sobom mogu da donesu neke od najopasnijih vremenskih nepogoda kao što su tornada.

Zašto su superćelijske oluje toliko opasne?

Superćelijske oluje često donose i grad koji može da bude i veličine grejpfruta. Uprkos svom intenzitetu, superćelijske oluje su relativno male u poređenju sa većinom oluja sa grmljavinom. Superćelijske oluje obično nisu veće od 19,3 kilometara u prečniku. Zbog toga bi jedno naselje moglo da bude opustošeno vetrom i gradom, dok bi sledeće moglo prođe netaknuto.

Uzdižući se čak 16,1 kilometar visoko, superćelijske oluje mogu da obuhvate zapreminu vazduha do 25 puta veću od Mont Everesta. Tajna moći superćelijske oluje je njena izolacija. Ovi usamljenici ne dele svoje okruženje sa susednim olujama. To im omogućava da progutaju sav okolni vazduh kao „gorivo“. Dok se većina oluja sa grmljavinom formira u liniji i karakterišu ih višestruko uzlazno strujanje - ili džepovi vazduha koji se dižu - superćelijske oluje su drugačije. Imaju samo jedno uzlazno strujanje. Ali ono je izuzetno moćno. Zato su superćelijske oluje male, ali žestoke.

Ono što zaista izdvaja superćelijske oluje je njihova rotacija. Cela oluja se vrti zbog takozvanog smicanja vetra, odnosno razlike u brzini ili pravcu vetra između dve tačke u zemljinoj atmosferi.

Tipovi superćelijskih oluja

Postoje tri tipa superćelija: nisko padavinska (LP), klasična i visoko padavinska (HP). Konfiguracija profila smicanja vetra u teškim vremenskim uslovima je kritična u dijagnostikovanju koje vrste superćelijskih oluja se mogu očekivati u datom danu. Iako postoji mnogo faktora koji doprinose određivanju superćelijske oluje, jedan od najvažnijih faktora je analiza vetra koji se odnosi na oluju, posebno u gornjim nivoima (ili nivou nakovnja) superćelijskog oblaka.

Klasične superćelijske oluje se često javljaju u okruženju gde je jačina vetra koji se odnosi na oluje između 40-60 čvorova. Ove vrste superćelijskih oluja mogu se nazvati 'Zlatokosama' superćelijskih oluja, tako da nemaju previše padavina. Ona se smatra čistim oblikom superćelijske oluje, takva je pogodila i Srbiju, dok su druga dva tipa hibridi.

Najklasičniji primer je vrsta oluje koja se zove “Hook Echo”, koja ima vetrove u smeru suprotnom od kazaljke na satu i izgleda kao zarez na radaru. Tamo gde se zarez savija obično je oblak tornada. Pod ovim olujama nastaju najjača tornada. U zavisnosti od vlažnosti vazduha, može da nastane i grad različitih veličina.Superćelijske oluje sa niskim količinama padavina sadrže malo i relativno lagano jezgro padavina (kiša/grad) koje je dobro odvojeno od uzlaznog strujanja. 

Uzlazno strujanje je intenzivno, a LP su oluje sa dominantnim prilivom. Toranj uzlaznog strujanja je obično jače nagnut, a devijantno kretanje udesno manje nego kod drugih tipova superćelijskih oluja. One se mogu pojaviti ako su vetrovi gornjeg nivoa oluje brzine od 60 čvorova i više. Superćelijska oluja sa malo padavina obično se formira tokom letnje sezone kada je vlažnost niska. Poznate su po gradu, često i veličine loptice za golf, bez kiše. Tornada koji se vide u olujama sa malo padavina su slabiji u poređenju sa onima sa jakim padavinama ili klasičnim superćelijskim olujama.

Superćelijske oluje sa visokim količinama padavina imaju mnogo teže jezgro padavina koje se može obaviti oko mezociklona. Ove oluje takođe izazivaju poplave usled jake kiše, štetnih naleta i slabih tornada, iako je poznato da često proizvode jaka tornada. Ovo su posebno opasne oluje, pošto je mezociklon obavijen kišom i može da sakrije tornado (ako postoji) od pogleda. Zbog toga umeju da budu i najsmrtonosnije.

Kako nastaju tornada?

Tornada su jedan od najstrašnijih vremenskih događaja na Zemlji. Ovi brzoformirajući i uglavnom kratkotrajni cikloni imaju tendenciju da nastaju iz superćelijskih oluja. Pokretane dugotrajnim tornjem vazduha koji se diže, ove oluje mogu da oslobode neke od najbržih površinskih vetrova na Zemlji.

Na severnoj hemisferi, okretanje superćelijske oluje obično zahteva vlažne južne vetrove na zemlji. Ovo podstiče oluju. Toj oluji je takođe potreban suv vazduh na srednjim visinama. Pomaže ako suv vazduh dolazi sa zapada. Ti uslovi imaju tendenciju da spreče podizanje površinskog vazduha - sve dok eksplozivna uzlazna struja ne probije ovaj sloj.

Konačno, oluji je potreban hladan vazduh visoko, koji stiže sa severozapada. Vazduh će se podizati sve dok je ređi - što obično znači i da je topliji - od vazduha oko njega. Hladna gornja atmosfera nadopunjuje ovo veoma nestabilno okruženje: omogućava rastućoj oluji da se nesmetano diže. Rotirajuća baza olujnog oblaka evoluira u ono što naučnici nazivaju mezociklon.

Kada se svi ovi uslovi spoje, vazduh može da se spiralno kreće ka južnoj strani oluje. Taj vazduh se zatim pretvara u vrtlog. Taj vrtlog ima veoma jaku moć usisavanja. Vlaga u njegovom vazduhu se brzo kondenzuje i formira oblak. To je zbog vazdušnog pritiska: niži je unutar stuba vazduha koji se okreće nego izvan njega. Ustvari, zato se čini da se pipci oblaka, koji kreću da formiraju tornado, materijalizuju gotovo ni iz čega.

Kada su uslovi ispunjeni, rotacija može da se vrti sve čvršće i da formira usku cev. Ovaj levkasti oblak je ono što može da postane tornado. Okretna izbočina nalik na prst levka često se vijuga poput zmije prema površini. Tek kada dospe do zemlje, zvanično postaje tornado.

BONUS VIDEO: Nevreme u Nišu

(Blic)