MRŽNJA OSLOBODILACA PREMA BEOGRADSKOJ ČARŠIJI: Srbija na revolucionarnom udaru zbog političkih i nacionalnih protivrečnosti

Ovaj fenomen je naročito bio izražen na teritorijama karakterističnim po masovnoj kolaboraciji u toku rata i društvenoj polarizaciji, ali nisu bez značaja ni faktori mentaliteta i političke kulture. U Francuskoj se broj vansudskih likvidacija procenjuje na blizu 10.000, od toga je oko 2.400 ubijeno pre iskrcavanja, 5.000 u vreme iskrcavanja i tek oko 1.600 lica neposredno po oslobođenju. Posle oslobođenja bilo je ukupno oko 3.000 smrtnih kazni od čega 1.600 vansudskih (pretežno u partizanskom uporištu Midiju).

Sudovi su do februara 1945. izrekli oko 2.853 smrtne kazne, ali je od njih svega 767 izvršeno, a vojni sudovi su doneli još 757 smrtnih kazni. U Belgiji je takođe "etos odmazde" bio jak, pa je do avgusta 1945. godine 2.117 lica osuđeno na smrt, ali je kazna izvršena "samo" u 242 slučaja. U Italiji su antifašisti bili nešto manje žustri, iako se zvanična brojka od 1.732 lica "ubijena i nestala" smatra suviše niskom. Takođe, hiljade Italijana su stradale u foibama (kraške jame) u pograničnom području od jugoslovenskih komunističkih vlasti kao žrtve čistki koje su, osim idološko-klasno, bile i nacionalno motivisane.

U slučaju narodnih demokratija, pored političkih i ličnih motiva, teror je imao izraženu ideološko-revolucionarnu boju. Komunisti su ga instrumentalizovali u svrhu eliminacije protivnika revolucije i stabilizovanja nove vlasti. U Poljskoj, gde je kolaboracija bila zaista slaba, ipak je oko 2.000 ljudi osuđeno od takozvanih podzemnih sudova još tokom rata, ali su potom na hiljade pripadnika Armije Krajove (AK) i sami postali meta Crvene armije i specijalnih jedinica SMERŠ, kao špijuni i kolaboracionisti.

Čehoslovačka je bila uglavnom pošteđena ovakvih pojava, dok su se u Mađarskoj i Rumuniji odvijale sporadično. Međutim, veću violentnost izgleda da su ispoljili bugarski komunisti. Procene su da je između 18.000 i 40.000 ljudi palo kao žrtva ovakvog čišćenja do leta 1945, uglavnom lokalnih uglednika, gradonačelnika, učitelja, sveštenika, trgovaca i drugih. Pored ovog, hiljade su uposlene u radnim logorima širom Bugarske.

Jugoslavija, a posebno Srbija, kao zemlja izraženih društvenih, političkih i nacionalnih protivrečnosti, masovne kolaboracije, ali i snažnog pokreta otpora nije bila imuna na revanšizam, osvete i eksploziju revolucionarnog terora u prvim poratnim godinama. Još tokom oslobodilačkog rata vlast je konstituisana na sovjetskom principu (od stvaranja prvih NOO 1941). Međutim, usled preporuka iz Moskve i realpolitičkog taktiziranja, partija je svoje revolucionarne namere stavila u drugi plan.

Tako je ono što je najpre bilo partijska direktiva s proleća 1942, u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori, a kasnije označeno kao leva skretanja, u stvari, odgovaralo boljševičkom shvatanju revolucije o eliminaciji klasnog neprijatelja. Usled nerealnih procena posledica Hitlerovog neuspeha pred Moskvom i u očekivanju Crvene armije na Dunavu, došlo je već tada do pojave elemenata klasne revolucije, konfiskacije imovine pa i likvidacije nekoliko stotina kulaka i neprijatelja revolucije sahranjenih u takozvanim pasjim grobljima. Otuđenje masa od revolucije na ovoj teritoriji, kao i ocene Moskve o preuranjenosti ovih postupaka, uticali su da se od toga odustane.

* * * * * * * * *

DRUŠTVENI PREOBRAŽAJ BOLjŠEVIČKIM MODELOM

POSLE pobede nad fašizmom, ulaskom Crvene armije i revolucionarnih snaga u Srbiju u jesen 1944. otvarala se mogućnost da se i na njenoj teritoriji pređe na drugu fazu revolucije - slamanje socijalno-političke strukture i uspostavljanje revolucionarne vlasti. Proces nametanja komunizma u Jugoslaviji tekao je, kao i u Istočnoj Evropi, etapno, najpre prikriveno u skladu sa realnim faktorima unutrašnje i spoljne politike pod firmom narodne demokratije, a potom sve eksplicitnije. Usvajanjem revolucionarnog puta KPJ je preuzela model koji je pretpostavljao upotrebu sile i nasilja kako u osvajanju tako i održanju na vlasti. Pritom, prema Lenjinovoj političkoj filozofiji, sve težnje nacionalne, socijalne a u ovom slučaju i antifašističke, samo su puki instrument revolucije koja teži sveobuhvatnom društvenom preobražaju kao krajnjem cilju.

Radikalni antifašizam imao je žrtve i u zemljama Zapadne Evrope (Francuska) i posledica je niza društvenih faktora. Ratni uslovi i psihologija, velike žrtve u ratu, zanesenost, bes i osveta pobednika samo su doprineli da uz nasleđene antropološke, kulturne i političke faktore dođe do terora. U zemljama sa paralelnom socijalističkom revolucijom represija nad optuženim za kolaboraciju se javila i kao sredstvo sistematskog obračuna sa političkim i klasnim neprijateljem koji je stajao na putu revolucije, a ne kao ekscesna situacija, da bi se potom uspostavila pravna država (kao u Francuskoj). Bes, mržnja, osveta bili su važni elementi ovih događanja ali ne i odlučujući. Suština je bila u sprovođenju planova skovanih u vrhu partije i vojske.

Potvrdu o postojanju revolucionarnog nasilja po oslobođenju Srbije i Beograda nalazimo i kod vodećih aktera revolucije. Vladimir Dedijer navodi Titovo pismo Peku Dapčeviću od 16. oktobra 1944: "Pošalji mi hitno preko Bele Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika".

U tom smislu interesantna je polemika između Milovana Đilasa i Vladimira Dedijera oko uloge u pomenutim događanjima. Đilas potvrđuje da je bilo vansudskih progona:

"Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika Ljotića i Nedića povlačila sa Nemcima. Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji sud poštedeo." Međutim, Đilas odriče da su on i Ranković bili tvrda ruka kako to tvrdi Dedijer, već da je sve konce vukao Tito pitajući se i o najsitnijim pitanjima: ... a Ranković je bio samo produžena ruka Titova, po potrebi nekad stroga, nekad blaga...

Srbija i njeni gradovi, kao centar kolaboracije, leglo "buržoazije i narodnih neprijatelja", kao nosilac "velikosrpskog hegemonizma", bili su posebno na meti revolucionarnih snaga. U jesen 1944. godine, sa rikom topova, koji su se primicali s juga, u Beogradu među stanovništvom, mešala su se dvojaka osećanja - strah i euforija.

Euforiju i sreću zbog oslobođenja od nacifašizma mutili su kod mnogih protivnika revolucije strah i podozrenje od uspostavljanja komunističkog režima. Strah je hranjen glasovima koji su pronosile izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kraljeva i drugih mesta u Srbiji, o komunističkim čistkama i streljanjima svakoga za koga se tvrdilo da je bio u bilo kakvoj saradnji sa Nemcima. Pričalo se da je iz Užičke Požege izbeglo skoro sve muško stanovništvo u okolne šume plašeći se odmazde. Broj mesta za odlazak iz zemlje je bio ograničen i rezervisan pretežno za najbitnije eksponente antikomunističkih pokreta, a poslednjim vozom krenuo je Dimitrije Ljotić 12. oktobra 1944. (većina funkcionera, pa i Milan Nedić, otišla je još 6. oktobra 1944).

* * * * * * * * *

KOMUNISTI ČISTE PRESTONICU OD "NENARODNIH ELEMENATA"

SOVJETSKE trupe doprle su do periferije grada 8. oktobra. U kafanama u Umci i Ripnju, kraj Beograda, mogle su se videti scene "masovnog šišanja i brijanja četnika", nešto iz razočaranja zbog kraljevog proglasa od 12. septembra kada je izgovorio rečenicu: "Ko ne priđe maršalu Titu, neće uspeti da se oslobodi izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom", a više zbog bezbednosti, kako bi ostali neprimećeni u pokušaju da se sakriju u gradu ili se dokopaju Bosne, gde se glavnina povlačila. Trijumfalan i harizmatičan ulazak Josipa Broza Tita posle 20. oktobra 1944, iz pravca srušenog Pančevačkog mosta, u tek oslobođeni grad sa najbližim saradnicima, uneo je veliku zebnju u srca mnogih Beograđana nesklonih komunističkoj ideologiji.

Beograd, kao najvažniji centar srpske reakcije u očima vodećih komunista, trebalo je s posebnom pažnjom očistiti od "nenarodnih elemenata". Uspostavljanje narodne vlasti pratio je divlji obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije, ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu. Divlja čišćenja obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, o čemu se, ipak, ispostavilo da postoje i pisani tragovi tako da je danas moguće doći do širih i preciznih saznanja. Ne treba gubiti iz vida da se sve odvijalo u atmosferi nezavršenog rata, u vreme kada su se još mogle čuti topovske salve sa Sremskog fronta udaljenog svega stotinak kilometara.

Ono što danas znamo o ovom nasilju pored tek odskora dostupnih najvažnijih policijsko-bezbednosnih i vojnih izvora uglavnom se bazira na izjavama, svedočenju i memoarima žrtava i savremenika, a ređe aktera, posebno glavnih.

Ispovest majora Ozne Milana Trešnjića, kasnije generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, izuzetno je značajna u tom smislu. Njegova probuđena savest progovorila je krajem osamdesetih godina prošlog veka. Njegovo svedočenje kao učesnika omogućava nam da jasnije sagledamo atmosferu u kojoj je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora, ali i nevinih građana. Trešnjić navodi da je predložen za oficira Ozne u prvoj brigadi Šeste ličke divizije, aprila 1944, pred desant na Drvar, od strane visokog oficira bezbednosti Dragoslava Pešića. Pri oslobađanju Beograda, oktobra 1944, dobio je zadatak da zauzme zgradu XII kvarta Uprave grada Beograda na Dedinju i otpočne uspostavljanje narodne vlasti. To je prevashodno podrazumevalo prikupljanje podataka o držanju stanovništva u vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije.

Štab savezne OZNE nalazio se pri Vrhovnom štabu, ali istovremeno i u štabu II korpusa, smeštenom najpre u Maglajskoj ulici na Dedinju, a potom je premešten u centar grada (ugao Zmaj Jovine i Simine). Saveznom Oznom su u prvo vreme rukovodili Đuro Stanković, Sreten Vulić, Srđan Brujić (svi iz Šeste ličke), Pavle Pekić, Moma Dugalić i Dragoslav Pešić. Oni su primali oficire Ozne iz 16 kvartova u Beogradu, koji su im dolazili na referisanje, sa spiskovima pripadnika kvislinškog aparata i građana optuženih za saradnju sa okupatorom.

U bezbednosnim krugovima akcija likvidacije narodnih neprijatelja bila je poznata pod šifrom "crne tačke". Ratnu psihologiju i mržnju oslobodilaca prema beogradskoj čaršiji delimično odslikavaju i spomenute uspomene majora Trešnjića: "Zakleo sam se još kao skojevac, da ću kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati." U očima naročito ličkih, kordunaških i krajiških partizana, unesrećenih ratom, Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba potpuno očistiti.

O emotivnom naboju oslobodilaca svedoči i Momčilo Dugalić, takođe jedan od čelnika Ozne u jesen 1944: "Sećam se da sam, negde u početku rata, rekao sebi da, ako ostanem živ, moram da posetim Banjički logor. Oktobra 1944. došao sam na Trošarinu, tamo su tada bili pašnjaci sa ovcama, krenuo ka Banjici i prva soba na koju sam naišao bila je prepuna dokumenata pobijenih rodoljuba. Od ulaza do dna sobe više od jednog metra visoka gomila! Kako onda da ne hapsimo i ne sudimo zločincima?" Poznati oznaš iz XII kvarta (Dedinje-Senjak) Bata Živančević ispovedio se Đorđu Laloviću, kojeg je više puta saslušavao i lično poznavao: "Čoveku, kojeg je trebalo da likvidiram, stavio sam pištolj u usta. Molio je i kukao: 'Sinko, imam dva sina kao što si ti!' Ja sam opalio revolver i razneo mu glavu. Tada sam smatrao da sam učinio veliku stvar za partiju."

STRAH JE TRAJAO POLA VEKA

LISTE streljanih objavljivane su u početku gotovo istovremeno u svim gradovima i varošima Užicu, Požarevcu, Jagodini, Kruševcu... a kasnije naglo prestaje njihovo javno oglašavanje, što upućuje na to da je posredi planska akcija. Obznanjivanje ovih spiskova žrtava revolucionarnog terora imalo je pre svega propagandno-psihološku svrhu - da zastraši građane i potencijalne oponente nove vlasti. Koliko se u tome uspelo svedoči i strah prisutan tih godina kod politički i ekonomski slomljenog građanskog sloja, koji je potrajao do poslednje decenije XX veka.

METOD RADA PO SOVJETSKOM UZORU

JEDAN od najznačajnijih metoda, preuzetih od sovjetskih službi, bilo je pokrivanje terena - na 10 građana dolazio je po jedan poverenik. U svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je ugraditi po jednog agenta. Članovi KPJ dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole išao je i do stanara svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za Oznu kontrolišu stanare i posetioce. Oni koji nisu bili pouzdani nisu mogli dobiti zaposlenje. Svaka ulica, shodno veličini, imala je svoje poverenike ili sekretare koji su vršili kontrolu za službu bezbednosti. O sumnjivim licima vođeni su dosijei, pri čemu je primenjen sovjetski model kategorizacije lica protivnih vlasti (A, B, C, D i E). Ozna je vodila istražni postupak, a priznanja data u istrazi (često uz primenu brutalne psihofizičke torture) korišćena su kao dokaz na sudu. U prvo vreme često su narodni neprijatelji streljani bez suda.

LIKVIDACIJE BEZ ODLUKE SUDA

INSTRUMENTALIZACIJA antifašističke borbe ogledala se u prvim godinama oslobođenja Srbije kroz kažnjavanje ratnih zločinaca i kolaboracionista. Revolucionarna pravda u Srbiji, kao i svim zemljama narodne demokratije, patila je od sličnih manjkavosti - široko definisana kolaboracija, neodmerenost kazne, zavisnost sudstva od izvršnih vlasti i drugo. U prvim danima posle oslobođenja, kažnjavanje optuženih za kolaboraciju bilo je potpuno u rukama Ozne i vojnih organa. Vojni sudovi su sudili optuženima sve do leta 1945. godine. Tih prvih meseci samo delom čišćenja upravljali su sudovi, dok je većina optuženih likvidirana bez odluke suda ili na brzinu izrežiranim procesima koji su se često završavali osudom na smrt.