ĐENERAL U VRTLOGU OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI: Šta je pre 77 godina ostalo zapisano u beležnicama sa suđenja Draži Mihajloviću

Kada je 20. aprila saznao da je potpisana kapitulacija, prokomentarisao je rečima: "Naša vlada je sramno potpisala akt o bezuslovnoj kapitulaciji. Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Englezi su naši saveznici. Ovo i nije bio rat, ovo je bila greška. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora".

Pet godina kasnije, 10. jula 1946. godine, desetak minuta pre ponoći Mihailović je izgovarao poslednje reči svoje odbrane u sudskom procesu protiv njega: "Našao sam se u vrtlogu događaja i smutnji. Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica. Novog sveslovenskog sveta koji se stvarao, za koju sam zajednicu odavno i ja bio. Našao sam se u vrtlogu smernica zapadnih demokratija uveren da će tekovine ruske revolucije biti primljene u celom svetu. Našao sam se pred konkurentskom organizacijom koju sprovodi Komunistička partija koja direktno teži svome cilju. Našao sam se pred smernicama i težnjama svoje sopstvene vlade. Bio sam okružen svim mogućim obaveštajnim službama:

Intelidžens servisom, Gestapom i svim obaveštajnim službama sveta. Ostao sam vojnik ubeđen da narod treba da da reč na kraju. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu. Pozivao sam novinare celog sveta i tražio misiju Crvene armije. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad."

Probijajući se kroz Bosnu, poslednjih aprilskih dana 1941, pukovnik Mihailović je u okolini Han Pijeska sreo majora Miodraga Paloševića, koji mu se sa nekolicinom podoficira i vojnika stavlja pod komandu, tako da je njegova grupa s kojom je prešao Drinu brojala ukupno 26 ljudi pod oružjem. Mihailoviću je iznad svega bilo važno da se dokopa Srbije, i to pre svega zapadne i masiva Rudnika i Suvobora, i to iz više razloga.

Ta vojna formacija, koja je brojčano odgovarala jednom pešadijskom vodu, stigla je na plato Ravne gore 11. maja u ranim jutarnjim satima.

I TU POČINjE ratna odiseja "gorskog pukovnika" a završiće se sredinom jula 1946. na sudskom procesu koji je zvanično nazvan "Suđenje Dragoljubu Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941-1945)", na kome je osuđen na smrt. Po dolasku na Ravnu goru okuplja ugledne oficire koji nisu dopali u nemačko zarobljeništvo i istaknute nacionalne radnike kao što su bili Dragiša Vasić i Lazar Trklja. To mu nije bilo teško, jer pukovnik Mihailović nije bio anonimno vojno lice. Uživao je veliki ugled u širokom krugu oficira Kraljevine Jugoslavije.

Već 13. maja formira štab pod imenom Komanda četničkih odreda, dok je sama organizacija dobila naziv Vojno-četnički odredi. Ovim činom otpočeo je gerilski rat i pokrenuti su krupni događaji u Srbiji i Jugoslaviji. Iz mnoštva istorijske građe, dokumenata, teza, hipoteza, da se naslutiti da odluka pukovnika Mihailovića da se nađe na Ravnoj gori i pristupi organizaciji gerliskog pokreta nije bila slučajna, ili pak samo revolt na sramnu kapitulaciju kraljevske vojske. Ne sme se nijednog trenutka izgubiti iz vida obaveštajni rad pukovnika Draže, pogotovo dok je bio vojni ataše u Sofiji i Pragu i njegovi bliski kontakti sa britanskom i sovjetskom službom.

Džulijan Emeri i Aleksandar Glen, britanski obaveštajci, koji su se do napada Nemačke na Jugoslaviju, u aprilu 1941. vrzmali po Beogradu, u svojim sećanjima na te dane su pisali o Mihailoviću kao o ekspertu za gerilsko ratovanje. Aleksandar Glen, na osnovu obaveštajnih podataka do kojih je dolazio, tvrdi da je pukovnik Mihailović imao zadatak od generalštaba jugoslovenske vojske, da razradi načine otpora u slučaju okupacije...

Zbog toga je, najverovatnije, u Aprilskom ratu dobio specijalni zadatak da na potezu Osijek-Slavonski Brod, da formira tzv. brze odrede. Ovi britanski agenti, takođe tvrde, da je jedan visoki funkcioner britanske obaveštajne službe u najvećoj tajnosti vodio razgovor s Mihailovićem u jesen 1940. o mogućnostima organizovanja otpora posle eventualne okupacije Jugoslavije.

STACIONIRANjE štaba "Vojno-četničkih odreda" na Ravnoj gori imalo je i svoje pragmatične razloge. U neposrednoj blizini, u selu Struganiku, nalazila se  rodna kuća legendarnog vojvode Živojina Mišića u kojoj se nalazio njegov sin major Aleksandar Mišić, inače prijatelj i ratni drug Draže Mihailovića iz Velikog rata. Sama činjenica ukoliko bi se dizanje ustanka dogovorilo u toj kući, koja je uživala veliki ugled, oslobodilačka akcija naišla bi na veliki prijem u narodu, a masovnost bi joj bila zagarantovana.

Volja za otporom je dakle postojala ali ne i ono što ide uz taj otpor - sredstva i propaganda. To je značilo uspostaviti vezu sa kraljem i izbegličkom vladom u Londonu, a pre svega sa Englezima "našim saveznicima", kako je to rekao pukovnik Mihailović, na kraju dvanaestodnevnog Aprilskog rata.

I tu na scenu stupa major Aleksandar Mišić koji uspeva da organizuje da Dragomir Rakić, vlasnik fabrike džakova iz Mladenovca, otputuje u Carigrad i uspostavi kontakt sa Vasilijem Trbićem, čovekom sa krajnje zanimljivom biografijom.

Rođen je u Slavoniji, bio je iskušenik u manastiru Hilandar, potom starešina četničkog odreda u Makedoniji. Drugi svetski rat provodi na Bliskom istoku i u Turskoj. U Carigradu je imao dobro organizovanu obaveštajnu službu. Održavao je kontakte sa Englezima i Amerikancima, ali i sa Sovjetskim Savezom.

VASILIJE Trbić, u svojim memoarima, koji su nedavno štampani posle decenija čamljenja u arhivi Srpske akademije nauka i umetnosti, otkriva sve neposredne okolnosti kako je izbeglička vlada u Londonu saznala za četnički pokret u Srbiji. On piše da mu je Dragomir Rakić, vlasnik fabrike džakova u Mladenovcu, krajem jula 1941. u Carigradu, preneo poruku majora Aleksandra Mišića, jednog od prvih saradnika Draže Mihailovića, da on ne želi da ima bilo kakav kontakt sa jugoslovenskom vladom, već samo sa vladom Velike Britanije.

- Kad odeš u Carigrad - rekao je Mišić Rakiću u Beogradu, u bifeu "Milanović", preko puta spomenika knezu Mihailu - "tamo treba da nađeš Trbića i saopštiš mu da se jedan broj srpskih oficira nije hteo predati, već se odmetnuo u šumu i priznao sebi za starešinu pukovnika Dražu Mihailovića. Mi ćemo organizovati celu Srbiju i u datom momentu dići je na ustanak. Ali, mi hoćemo da se povežemo sa Englezima... Nikakve pregovore sa Vladom Dušana Simovića nećemo da imamo. Hoćemo direktno da sarađujemo sa Englezima i tražimo od Trbića da nam tu vezu uspostavi...

Rakić je doputovao u Carigrad uz specijalno odobrenje nemačkih okupacionih vlasti, zajedno sa Milanom Jankovićem, sinom inženjerskog pukovnika, Miće Jankovića, koga su Nemci postavili za komesara jedne rekvirirane jevrejske banke u Beogradu, koja je potraživala od Turaka nekoliko miliona švajcarskih franaka.

Trbić je ovu poruku preneo svojoj britanskoj obaveštajnoj vezi, agentu Vejliju. Nekoliko dana kasnije Vejli obaveštava Trbića da je dobio nalog direktno od Čerčila da se odmah uputi novčana pomoć Draži Mihailoviću. Takođe mu je rekao da je britanska vlada, u dogovoru sa Moskvom, odlučila da u štab Draže Mihailovića uputi misiju u kojoj je trebalo da budu dva Srbina, jedan Englez i jedan Rus.

DO REALIZACIJE ovog plana nije došlo jer se u to umešala jugoslovenska vlada koja je Čerčila i njegove saradnike obavestila da u zemlji ne postoji nikakav pokret, a da se pukovnik Mihailović nalazi u ratnom zarobljeništvu u Italiji...
Informacija o tome, da se Draža Mihailović uopšte ne nalazi u Srbiji, nego u Italiji, potekla je od samog predsednika jugoslovenske vlade, generala Dušana Simovića. Ali i ministar vojske u izbegličkoj vladi, Bogoljub Ilić, nije znao da je pukovnik Mihailović u Srbiji.

Kad se ispostavilo da se Draža ipak nalazi u Srbiji i da se na Ravnoj gori stvara gerilska organizacija radi otpora nemačkom okupatoru, u jugoslovenskoj vladi je odmah nestalo svake rezervisanosti. Vlada je kako Trbić piše "primila vest o Mihailoviću kao neko olakšanje, koje je jedino moglo da izbriše onaj težak utisak koji su na Engleze učinili kapitulacija i brzopotezno će ga upaprediti u čin generala, a zatim naimenovati i za ministra vojske". Ali, ni ova odluka nije tekla glatko. Odlučno protiv Mihailovićevog unapređenja bili su general Simović i Milan Grol, predsednik Demokratske stranke.

GODINU i po dana posle smene sa mesta predsednika vlade general Simović, u dosluhu sa Čerčilom, 20. februara 1944, preko Radio Londona, napao je tu istu vladu na čijem je čelu bio, kako služi nacističkim okupatorima i otvoreno stao na stranu Josipa Broza i partizana: "Umesto da se ponose i oduševljavaju uspesima i borbom naših naroda, oni bi hteli da onemoguće tu borbu i da izazovu unutrašnje sukobe, pa prema tome rade ono isto što rade i naši neprijatelji. Ne priznati Narodnooslobodilačku vojsku i narodnooslobodilački pokret znači - raditi protiv saveznika, za račun neprijatelja."

Simović i Grol će se obreti i pet godina kasnije na suđenju Draži Mihailoviću u Beogradu, i to kao kao svedoci tužioca. Njihovi iskazi svedeni na jednu rečenicu otprilike su glasili - Draža Mihailović je sarađivao i sa crnim đavolom - osim sa braćom partizanima!

Tragičan junak naše istorije

GENERAL Dragoljub Draža Mihailović bio je i ostao jedan od najkontroverznijih, a istovremeno i najtragičnijih ličnosti novije, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Njegov životni opus istovremeno podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno. Gotovo pola veka njegova sudbina, iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, predstavljala je najveću tajnu bivše  Jugoslavije. Tajna njegove likvidacije i mesta gde je pokopan, preživela je Broza, njegovu partiju i državu. Svako čeprkanje po toj misteriji kao da povređuje osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, od one koja se istražuje i utvrđuje. A takvih je danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.

Andrić: Draža novi Karađorđe

SUDEĆI po memoarskoj građi Dragoljuba Jovanovića, jednog od najuglednijih i najobrazovanijih političara opozicionara u Kraljevini Jugoslaviji i predsednika Narodne seljačke stranke, i Stanislava Krakova, direktora lista "Vreme" i Radio Beograda, urednika političke rubrike u "Politici", generalski krugovi nisu mnogo poštovali Mihailovića. "Ni do rata, a ni kad je postao vođa gerile." Neki od generala, poput Vladimira i Emila Belića, inače braće Aleksandra Belića, predsednika Srpske akademije nauka, govorili su o Mihailoviću sve najgore, nazivajući ga i - "šupljoglavcem" i "pijandurom". Aleksandar Belić je u toku rata ispričao Ivi Andriću šta o Draži misle njegova braća. Vasa Kazimirović piše da se veliki pisac i potonji nobelovac nije složio sa tim stavovima, čak je u jednom trenutku Mihailovića nazvao "novim Karađorđem".