KARDELJ PODRŽAO IDEJU O ETNIČKI ČISTOM KOSOVU: Kako je stvarana povoljna klima za tihu likvidaciju srpskog življa

4. jul 1981.

KOMUNIST" je, krajem juna 1982. godine, objavio delove stenograma sa sastanka Edvarda Kardelja sa političkim aktivom južne srpske pokrajine i koji je, pored ostalog, rekao:

"... vi sami znate kako su sve tradicije i tradicionalna shvatanja vezana za Kosovo, i to ne samo u glavama nekog tankog sloja nego, recimo, tu su određene negativne tradicije duboko usađene u srpskom narodu u Srbiji, čak više nego kod Srba na Kosovu... Kad se neko počne spuštati niz vodu, teško se može zadržati.")

NAPOKON, BAREM y izvodima, objavljuju taj čuveni razgovor Kardelja sa drugovima na Kosovu. Ovaj je imao smelosti da hladnokrvno napadne negativnu tradiciju Srba vezanu za Kosovo i da na taj način podstakne velikoalbanske apetite za "konačno rešenje kosovskog pitanja". Šta da ce kaže posle ovog istupanja!?

Izjave kao što je ova Kardeljeva bile su dovoljne da kod albanskog naroda, na čelu sa njegovim političarima, ohrabre želje da konačno stvore etnički čisto Kosovo. Osećajući da opet, posle dužeg čekanja, ima vetar y krmu, albanski živalj je svu svoju pažnju usredsredio na taj dugo očekivani obračun. Stvorena je neobično povoljna klima za legalno sprovođenje genocida, za tihu likvidaciju slovenskog življa. Stvoren je program za njegovo izvršenje, čija je osnovna strategija zasnovana, s jedne strane, na daljem jačanju biološke komponente, a, s druge, na ubrzanom širenju straha kod nealbanskog sveta. Taj svet je morao najpre da izgubi poverenje y sopstveno tlo, morao je da oseti da ga više niko ne štiti, da je izručen šiptarskoj samovolji i da više nema svoje političke predstavnike. Većina među njima brzo je shvatila da će na položajima ostati samo ako ćuti, ako bez otpora daje alibi svojim albanskim drugovima da mirno izgone Srbe sa Kosova. Pred očima cele zemlje isteruje ce naš živalj sa zemlje svojih pradedova, a niko nije kadar ni da upozori na taj zločin. Takav ideološki program pustio je korenje na svim nivoima: y fabrikama, rudnicima, na selu, y kancelarijama, y autobusima, svuda i na svakom koraku Srbi su "ubeđivani" da su na Kosovu nepoželjni i da će, ukoliko budu ostali, beznadežno postati građani drugog reda.

I POSLEDNjEM albanskom seljaku postalo je jasno da nekažnjeno može da učestvuje y nasilju i stvaranju imovinske i lične nesigurnosti. Brzo je prodrlo saznanje da je učestvovanje y stvaranju ovakve klime "prava patriotska dužnost", jer će ce samo tako ostvariti etnički čisto Kosovo, preduslov za stvaranje velike Albanije. Suočeni smo sa narodom koji ce obreo y punom zamahu svoje probuđene nacionalne svesti, kome je vizija velike Albanije pomutila smisao za realnost. Kad to kažem, mislim na njihovu nestrpljivost, na brutalne ekscese koji su morali da dobiju opšte jugoslovenski, pa i svetski publicitet. Ovom bunom počela je bura koja je probudila drugu stranu. Umesto da ćute i tiho rade ono što su odavno započeli i tako uspešno sprovodili, albanski političari na Kosovu, suviše sigurni y postignuto, preterali su, pukla je puška i upozorila na problem. A da su ćutali, stvari bi najverovatnije tekle onako kako su oni želeli, jedva da bi postojala mogućnost da ce ova dobro vođena igra pokvari. Sve ono što ce dešavalo i što ce danas dešava na Kosovu to samo potvrđuje. Spektakularni požar Pećke patrijaršije je samo signal da su stvari otišle predaleko. Iako je y početku bilo pokušaja da ce to objasni dotrajalim instalacijama, sve ono što ce kasnije dešavalo posvedočilo je suprotno, Patrijaršija je planula kao žrtva namerno podmetnutog požara.

Namera je bila da ce ova svetinja konačno ukloni sa lica zemlje, da ce ostvari ono što nije uspelo balistima ni za vreme Drugog svetskog rata, a ni Turcima, pre toga.

* * * * * * *

IGUMANIJA PARASKEVA: BRANIMO SE BOGOM

April 1982.

IZ TV EMISIJE o iseljavanju Srba sa Kosova, emitovane 14. aprila 1982, na TV Beograd, Dejan Medaković u svom "Dnevniku", zabeležio je razgovor sa starešinom mananstira Devič, igumanojim Paraskevom Simeunović, koja je u tom svetilištu boravila od 1947. do 1993. godine.

Petar Savković, novinar: - Da li se mnogo ljudi iselilo?

Igumanija: - Vidite, prvo da pođemo od Poljanca Poljance, bilo negde 48-49 domova, nijedne kuće nema više; Kraljica, 68 domova, ni jedne kuće nema; Ljubovac i Dugovac, oko 60 domova, ni jedne kuće nema; Prekaze Gornje i Donje, negde oko 30 domova, ni jednog nema; Tomislav, bilo je 18 domova, ni jednog nema; Klina, bilo je negde oko 28 domova, ni jednog nema; Novo Selo, bilo 28 domova, ni jednog nema; Lavuša, bilo 25 kuća, ni jedne nema. Sve se odselilo; Novo Selo, bilo je 18 domova, ni jedne kuće nema; Oluža, bilo je 12 domova, ni jedne kuće nema; Trstenik, bilo je negde oko 45 domova, nijednog više nema; pa onda Čikatovo, i tu je bilo negde oko 60 kuća sa Glogovcem 70, sada više ni jedne nema; Broćna, bilo 28 domova, ni jedne kuće nema; Krš Brdo, bilo 18 domova, ni jedne kuće nema; Ludović od 12 kuća, ni jedna nije ostala. Sad, ovo tamo, Banja, ja ne znam tačno.

Novinar: - A kud su se odselili?

Igumanija: - Otišli su prema Kraljevu, Čačku, Smederevu, Kragujevcu, Smederevskoj

Palanci, Mladenovcu, Aranđelovcu. Tamo su otišli.

Novinar: - Znači, Vi ovde takoreći nemate vernika...

Igumanija: - Sve, sve je ovo pripadalo manastiru, ovde vernika više nema. Jedino u Srbici ima negde oko 30 domova, domaćinstava. Inače ovde u ovoj okolini nema.

Novinar: - Da li vas ljudi ovde poštuju? Da li ste na miru, ili imate neprilika?

Igumanija: Pa stariji ljudi imaju prema nama poštovanja. A ovo mlađe... Boga mi ne može da se prođe putem.

Novinar: - Čujte, u ovom slučaju ne mislimo da li Vas oni poštuju kao ženu koja je svoj život posvetila Crkvi, nego jednostavno da li Vas poštuju kao čoveka?

Igumanija: - Kako da kažem. To oni znaju.

Novinar: - Jeste li imali neke nezgode?

Igumanija: - Ne malih, nego sam imala od 1947. godine pa do danas može biti hiljade. I bivena i tučena, i slomljena rebra, i razbijena glava deset puta. Šteta nam se čini. Mi zagradi, oni odgradi. Oteraju stoku, oni nas gone. Sestri jednoj izbili zub. Svinju nam ubili, jednu, drugu i treću sada. Niko ne odgovara. Dva motora nam digli. Obili kuću, uzeli. Živinu nam pokupili. U bašti nije s mirom, u njivi nije s mirom. Šta drugo mogu da kažem?

Novinar: - A ko mislite da to čini?

Igumanija: - Čine komšije Albanci.

Novinar: - Jeste li se žalili sudu?

Igumanija: - Žalila sam se sudu i SUP, i u Beograd sam išla u Izvršno veće.

Novinar: - I?

Igumanija: - I ništa.

Novinar: - Ništa! I kako izdržavate?

Igumanija: - Kako? To mi znamo kako izdržavamo. To mi znamo.

Novinar: - Smatrate da je teško.

Igumanija: - Kako da nije teško. Pogledajte tu samo. Evo crep skinuli sa zida. Tamo su nam počupali 20 komada kalema. Trešnje su nam izlomili. Dođe na brdo, odozgo gađa kamenjem, psuje, gađa ovce, gađa svinje, gađa nas. Ne možemo da se krećemo. Milicija je dolazila. Dolazi češće. Ali, šta to vredi. Evo skoro su sa traktorom prevrnuli traktor u manastirskoj šumi. Kaže, nije došao u manastirsku šumu, a posečeno je na jednom mestu 30 komada, na drugom mestu 7 stabala. Posle i to digli. Došao, prokopao put, izvukao traktor, platio. Niko ga ne pita ni šta je ni ko je. Tu smo imali suva drva (pokazuje rukom) ovde iza zida, dvoja kola, sve su odneli.

Novinar: - Znači, nezaštićeni ste?

Igumanija: - Pa skoro nezaštićeni.

Novinar: - Čujte, a imate li neki način? Imate li mogućnosti da se branite?

Igumanija: - Pa kako da kažem? Branimo se Bogom.

A NA SVE OVO, šta dolazi? Hitro ograđivanje u medijima od igumanije. Nisu, dakle, bitne izrečene istine, bitno je ko ih govori, kome se oduzima pravo čak i da ih saopšti. Živi svedok mučenja, ta divna majka Paraskeva sa šakom svojih monahinja, mučenički istrajava i prkosi zulumu. Najteži udarac doživeće upravo od srpske ruke, od onih zbog kojih hrabro svedoči. Srpski izmećari imaće drskosti da ovu jedinstvenu ženu javno odbace kao svedoka, kukavički će se "ograditi" od njenih izjava, pokušavajući da se tako dodvore moćnijima od sebe.

* * * * * * *

ZAGREBAČKI POSLUŠNI GONIČI NEMOĆNIH

1. jun 1982.

(KADA SE U glasilu SPC "Prvoslavlje", 15. maja 1982. pojavio "Apel za zaštitu Srpskog življa i njihovih svetinja na KiM", reagovali su zagrebački novinari Nenad Ivanković, dnevni list "Vjesnik", i Zorajda Runjić, nedeljnik "Danas". U svojim tekstovima stali su otvoreno na stranu albanskih separatista i uskratili Crkvi pravo da bude zabrinuta nad sudbinom svog naroda. Dejan Medaković u "Dnevniku" beleži:

NASTALjA se horsko istupanje. Već ce oglašava i napredni "Danas", koji uređuje Joža Vlahović, dugogodišnji beogradski, a sada zagrebački novinar, čiji ce odlazak iz naše sredine završava y vodama "Maspoka". Amnestiran, ovaj politički i novinarski žongler dobio je spasonosni zadatak da organizuje neku vrstu zagrebačkog "NIN-a", časopisa sa moćnim zaleđem. Obračun sa "Pravoslavljem" će kod Vlahovićevih poslodavaca biti dobro ocenjen. Nema štete od vehementnog obračunavanja sa reakcionarnom Srpskom crkvom, koja ce usudila da javno zaplače nad sudbinom svoga naroda i svojom. Treba joj javno udariti packe i uskratiti pravo na te njene davno prevaziđene suze, koje teku iz njenih istorijskih, a ne samoupravnih socijalističkih izvora. A što su ti izvori presahli, to Vlahović neće i ne može da shvati, to ga ce ne tiče. On ne može da odoli bujici svoje "profesionalne etike". Pardonirani maspokovac najbolje i najposlušnije služi kao gonič nemoćnih. Nesnosno je sa kakvom ce to lažnom hrabrošću šepure po javnoj areni ti naši novinarski najamnici, taj Fussvolk naše borbe za novo društvo. Ova dva teksta predstavljaju pravi užas zbog političke reakcije, koju imperativno nameće odnos snaga u našoj državi.

* * * * * * *

SJEDINjENE DRŽAVE NAJAVLjUJU NEZAVISNO KOSOVO

10. jun 1982.

GODIŠNjA skupština SANU u granicama konvencionalnog. Diskutanti povodom godišnjeg izveštaja sa žarom pričaju o sporednom. Ustaljeni ritual. Posle Skupštine pozvan sam u kabinet kod predsednika Kanazira. Tu zatičem sekretare i članove Izvršnog odbora u ćaskanju sa potpredsednikom Skupštine Srbije, Milanom Dragovićem. Mlađi čovek, deluje inteligentno. Brzo smo prešli na kosovsku problematiku. Otvoreno i sa uzbuđenjem govorili smo o svojoj zabrinutosti, kvalifikativi stanja bili su sve teži. Dragović je pokazao da je savršeno obavešten i još savršenije nemoćan. On je odraz jadnog stanja u političkim strukturama. Ispričao je da se tamo radi o narodnooslobodilačkom pokretu, a takve pokrete - to se bar pokazalo - nije moguće pobediti. Stanje je otežano činjenicom da je celokupna pokrajinska vlast povezana sa pobunom, najneiskrenije sarađuju na "stišavanju" kontrarevolucije. Troje iz vlasti je smenjeno, a da je Tito živ, otišlo bi bar tri stotine. Sve to ispričao je mirno i ozbiljno, dodajući i ogromne milijarde koje treba ubaciti u nerazvijenu kosovsku privredu, što daleko premašuje čak i ono što jedna Amerika daje nerazvijenima. Spomenuo je tu američku sumu od 800.000.000 dolara. Još je ispričao da ga je američki ambasador pozvao na ručak i da mu je otvoreno rekao da se Srbi ne varaju, jer će simpatije sveta biti na strani progonjene manjine, tj. albanskog naroda.

"Uzalud vi dokazujete suprotno, svet tako vidi celu tu situaciju sa Kosovom."

A zašto da je svet i ne vidi tako kada se tako ponašaju i narodi u ovoj zemlji, smatrajući da je ceo problem isključivo srpski i da njime ne treba opterećivati ostatak Jugoslavije?

SRBIMA SVAKIM danom postaje sve jasnije da ne mogu računati na podršku drugih. Lekciju o tome očitali su užoj Srbiji čak i Vojvođani, birokratska vrhuška ove pokrajine, vatreni čuvari svojih autonomaških fotelja.

Zapanjio me taj Dragović koji sve zna, a ništa ne može, koji mirno sedi u fotelji iz koje posmatra genocid nad sopstvenim narodom, nad onima koje zastupa. Nemoćan je do mere koja alarmantno otkriva stanje potpune paralize. Taj čovek spada u bolje ljude, ne može se poreći da ima i pameti i političke veštine. Kao političar iz uže Srbije, doveden je do stanja y kojem ce ne mogu vući potezi. Albanski nacionalisti dobro znaju to stanje, proučili su ga do kraja, strategija njihove borbe polazi upravo od te potpune neefikasnosti našeg odbrambenog sistema. On ne funkcioniše, a suprotna strana svakim danom uvećava broj i snagu svojih pristalica. One ce regrutuju y mržnji i solidarnosti mladih, posebno inteligencije, koja sa velikom strašću, skoro izbezumljeno, želi samo svoj etnički prostor. To je bujica koja ce ne može zaustaviti praznim deklaracijama i papirnatim političkim frazama.

ISTO VEČE na televiziji, y emisiji "Monitor", hrabri Rajko Đurđević doveo je pred TV kamere Danicu Milinčić, majku čijeg su sina ubili Albanci pred njenim očima y Samodreži. Želeći da ga spase, ona je golim rukama pokušala da spreči ubistvo. Pucali su y srce mladića kroz majčine ruke. Posle ubistva, majka je sa drugim maloletnim sinom utekla sa Kosova. "Predala sam ce Beogradu", tako je rekla. I još je rekla da ne veruje vlastima na Kosovu, bila je i kod Dušana Dragosavca, i ništa. I muža su joj ubili, pre 15 godina. Prikazali su i njeno napušteno imanje. Stoka luta sama, pas na lancu laje, sve je tu, samo je život utekao. Slušamo priču o genocidu nad sopstvenim narodom, kao da ce to dešava na drugoj planeti.

* * * * * * *

PREPLAŠENA ŽENA JAVNO KAŽE DA NE VERUJE VLASTIMA KOSOVO

11. jun 1982.

SREO SAM MIHIZA, uzbuđen je emisijom. "Ako srpski narod pređe preko toga što je čuo od ove žene, onda sa njim mogu da rade šta hoće", kaže ogorčeno.

U AKADEMIJI, SVI SU uzbuđeni. Kažem Antoniju Isakoviću da je dužnost Akademije da se oglasi, da iskaže svoju zabrinutost nad sudbinom Srba na Kosovu, Akademija ne može ćutati pred ovim tako očiglednim genocidom. Odgovorio mi je da bi bilo dobro kada bi inicijativa došla iz Odeljenja.

"Politika" donosi uokvirenu vest "Danica Milinčić se vraća na Kosovo". Predsednik Skupštine Srbije Branko Pešić primio je juče ovu nesrećnu ženu. Posle dužeg razgovora, odlučila je da se vrati na svoje imanje. I to je neki rezultat, do prve prilike. Dokle smo stigli, kada predsednik Skupštine lično ubeđuje jednu preplašenu ženu, koja javno kaže da ne veruje vlastima, da se vrati kući?! Kao da moćnici njenim povratkom traže ohrabrenje i za sebe, žele da ostave utisak o svojoj čvrstini i uspešnom uspostavljanju reda.

14. jun 1982.

SASVIM ISPITIVAČKI, kažem Simi Ćirkoviću da Akademija treba da uputi pismo Vladi Srbije, y kojem bi izrazila zabrinutost zbog događaja na Kosovu. Ne protest, već zabrinutost, tek toliko da upozorimo vlasti na naše pravo i dužnost da mislimo o sudbini nacije. On ce odmah namrštio, a onda rekao da Vlada sve zna o Kosovu i da mi nismo kompetentni da preduzimamo takve stvari, njemu je takva misao strana.
Olako ce y ime Akademije odriče prava da sudi o tako vitalnim događajima koji ugrožavaju naciju y osnovi. Ovakvom logikom rukovođeni su mnogi naši intelektualci, tako iz naše svesti iščezava i najmanja solidarnost sa nevoljama naroda. Hladnokrvno ce prepuštamo komotnoj formuli o kompetenciji. Živimo y ustaljenom poretku, y okoštalom sistemu mišljenja koji neutrališe svako ozbiljnije razmišljanje, svaki humani angažman.

Zadivio me je brzinom kojom donosi sudove o tako sudbonosnim zbivanjima sopstvene nacije. Kada sam o ovome razgovarao sa Krestićem, spremno je rekao da će predložiti na sednici Odeljenja da ono sugeriše Izvršnom odboru da reaguje na kosovske događaje. Njemu ta ideja nije strana.