NAROD JE PADAO NA KOLENA: Jugoslavija, Srbija i Beograd se opraštaju od svog kralja

Bili su to prvi pucnji novog svetskog rata... Versajska Evropa bila je na izdisaju. Stari savezi nisu više ništa značili. Počelo je ukrcavanje u voz u kojem nije bilo mesta za male države. Cela Evropa, zarad lažnog mira, želela je da što pre preda zaboravu atentat na jugoslovenskog kralja. Kao nekom nevidljivom rukom bila je izbrisana politička pozadina zametka terorizma na mapi 20. veka.

Očito je trebalo ukloniti tog "jakog čoveka sa Balkana", rastrzanog između privrženosti Parizu i pragmatične vezanosti za Berlin. Njegov politički testament, prerastanje Male Antante, iz vojnog saveza u ekonomsku i društvenu zajednicu, i duboko zaoranu brazdu za stvaranje Balkanskog saveza postao je opterećenje za Evropu, za Evropu koja je nasledila darove svojih predaka koji su predodredili tu čudnu putanju, koja se kretala od vešto protkanih izliva pažnje i romantičnog čara, do obesnog i bespoštednog i osvetničkog razračunavanja sa svakim ko im stoji na putu.

Dvadeset sati posle smrtonosnih hitaca bugarskog teroriste, 10. oktobra, u zgradi marseljske prefekture, beživotno telo jugoslovenskog vladara položeno je u kovčeg.

Prisutni su bili kraljica Marija i oficiri kraljeve garde. Kovčeg je, potom, prenesen u Staru marseljsku luku. Pratio ga je manji odred vojnika pešadije i odred konjice. Iza pogrebnih kola išao je automobil sa kraljicom Marijom i predsednikom Francuske, Lebrenom. Kada je na Belgijskom keju pristao razarač "Dubrovnik", jugoslovenski oficiri su uz jugoslovensku himnu, uneli kovčeg na palubu broda. Razarač je potom isplovio iz luke praćen brodovima francuske Sredozemne flote: iza je krstarica "Kolber", levo krstarica "Dankan" a sasvim pozadi torpiljer "Žefro".

U ovom poretku francuski brodovi su pratili "Dubrovnik" sve do njegovog pristajanja u luku Split. Na delu splitske rive, koja je nosila naziv "Obala majora Stojana", po prvom srpskom oficiru koji je ušao u Split i preduhitrio Italijane 1918. godine, podignuta je velika platforma na kojoj je bio izložen kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra. Opelo je držao vladika dalmatinski Irinej Đorđević sa 80 sveštenika. Stanovnici ovog dela Dalmacije masovno su dolazili da odaju poslednju poštu svom suverenu.

Kada je voz krenuo za Beograd vladika Irinej je odredio sveštenika Momčila Đujića i jednog monaha iz manastira Svetog arhangela, odnosno iz manastira Krka, kako ga narod zove, da budu u pratnji. Svedočenje Momčila Đujića, četničkog komandanta iz Drugog svetskog rata, na ove dane, zabeležio je krajem leta 1990. godine istoričar Veljko Đurić Mišina. "U planu reda vožnje bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta, zavisno od toga koliko naroda ima. Pred ulazak u Dalmatinsko Kosovo, pozvao me je "komandujući sprovodnik voza" oficir srednjeg rasta, sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom Jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoslavom Dražom Mihailovićem.

Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima osamnaest sela i samo tri hrvatske porodice. U Dalmatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda. Bilo je sigurno više od deset hiljada ljudi. Komandant voza odlučio je da se ovde stoji pola sata. Krenuli smo dalje prema Kninu. Tamo je bilo više od pedeset hiljada ljudi...

Sledeća stanica bila su Plitvička jezera. Nije bilo manje od trideset hiljada, i Srba i Hrvata. Tu se jedan visoki Ličanin, sa dugačkim brcima, ogromna ljudeskara, opraštao se od kralja Aleksandra. Na kraju besede opsovao je majku Hrvatima i rekao:

"Šta ćete vi ovde? Vi ste ga ubili!". I došlo je do tuče između Srba i Hrvata. Komandant voza se malo kolebao, onda je vojnicima naredio da uđu u voz i krenuli smo ka Zagrebu."

Od Splita voz je išao do Zagreba. Kraljevo telo je bilo izloženo u Zagrebu dvadeset i četiri časa jer kralj nije pravio razlike meću svojim podanicima. Preko dve stotine hiljada ljudi, u mimohodu, odalo mu je poslednju poštu.

* * * * * * * * *

HILjADE ŽENA PO SELIMA POVEZALE SU CRNE MARAME

KRALjEVI POSMRTNI ostaci su stigli u Beograd, 17. oktobra. Na Železničkoj stanici su svi zvaničnici: knez Pavle, predsednik vlade Uzunović, patrijarh srpski Varnava, gradonačelnik Beograda Nešić, namesnici senator dr Radenko Stanković, ban Savske banovine Ivo Perović... Iza njih je bio dvostruki špalir postrojene garde, sokola i patriotskih udruženja... Trotoare oko Železničke stanice, trg i okolne ulice ispunilo je više od sto hiljda Beograđana.

Proglašena je šestomesečna državna žalost: od 9. oktobra do 9. aprila sledeće godine, od toga 40 dana duboke žalosti. Sahrana kralja Aleksandra bila je najznačajniji politički događaj tog vremena. Bio je u epicentru interesovanja ne samo evropske, već i američke javnosti. Na dan sahrane, 18. oktobra, strani izveštači su pisali da je "bezbednost bila tako savršeno organizovana da sam bez muke mogao stići na mesta koja su bila određena za praćenje sahrane". Na Terazijama, uzdiže se šuma zastava; tu su horovi koji će čim bude započela molitva u Sabornoj crkvi, zapevati tužne pesme. Jedan krupan Crnogorac u narodnoj nošnji, s pištoljem za pojasom, u širokim pantalonama plave boje, gorko plače. Zatvoreni automobili izaslanika i diplomatskog kora brzo promiču prema Sabornoj crkvi: knez Pavle, engleski princ, vojvoda od Kenta Đorđe, venčani kum kralja Aleksandra, predsednik Francuske Lebren, bugarski princ Kiril, rumunski kralj Karol i princ Nikola, bugarski princ Nikola, italijanski princ Duka od Spoleta... Nemačku je zastupao rajshmaršal Herman Gering, onaj isti koji je dao nalog da se u Marselju puca, položio venac sa posvetom: "Svome negdašnje herojskom protivniku u bolnoj pogruženosti nemačka vojska".

Kreće povorka. Čuju se uzvici: Živeo kralj! Prolaze kraljica i kralj Petar. Zvona snažno odjekuju. Sivo nebo paraju avioni u niskom letu. Napred je krst i koljivo koje nose pitomci vojnih škola obučeni u tamnoplave šinjele zakopčane do grla, zatim komandant pogrebne povorke na konju, a za njim jedinice vojske: najpre jugoslovenske, zatim savezničke, pa potom vojnici prijateljskih zemalja.

TU SU I LjUDI IZ NARODA, došli u jedinoj odeći koju imaju, nosioci najvišeg srpskog odlikovanja Karađorđeve zvezde! Dva oficira kraljeve garde vode kraljevog konja. Dvadeset i jedno oklopno vozilo ukrašeno crninom, prenose petnaest hiljada venaca. Horovi u povorci prihvataju tužne pesme horova koji se nalaze na ivičnjacima ulica.

Orkestar Cigana, u crnim kaputima, gologlavi, s violinama u rukama, i saksofonima koji osećajno sviraju pogrebni marš. Nailazi pravoslavno sveštenstvo, u pozlaćenoj odeždi, s kamilavkama na glavi.

"Zastave se obaraju, narod pada na kolena: na lafetu koji vuku oficiri i vojnici kraljeve garde prolazi kovčeg vojnika. A onda, kraljica s velikom lentom koja se vidi pod crnim velom, uz nju mladi kralj. Kralj dečak, s perom na sokolskoj kapi, gleda pravo u zastave, u vojnike."

Povorka ulazi u voz do Mladenovca. A dalje do zadužbine Karađorđevića na Oplencu, automobilima. U Mladenovcu, seljaci solunci, stari ratnici, spustili su kovčeg iz voza.

Put je s obe strane načičkan narodom u narodnoj nošnji. Kako nailazi kolona tako narod pada na kolena. Ceo put je zasut cvećem. Danima ga niko neće podizati.

Iznad crkve na Oplencu koja se uzdiže nad valovitom Šumadijom, nadleću avioni. Zatim zvone zvona. Tiska se 50.000 ljudi, uglavnom seljaka, na malom, zbijenom prostoru. Nikada do tada nije zabeleženo da su mase tako spontano i iskreno iskazivale svoj bol. Hiljade žena po selima povezale su crne marame. Oni isti seljaci, solunci, unose kraljev kovčeg u mauzolej koji je on završio ispunjavajući amanet oca Petra Prvog Karađorđevića.

Aleksandrova izričita želja bila je da crkva na Oplencu bude sinteza srpske srednjovekovne umetnosti. Unutrašnji deo crkve je od belog mermera pokriven freskama, mozaicima, i reprodukcijama fresaka iz starih srpskih manastira. Posle opela, kraljevo telo je spušteno u kriptu.