ŠPIJUN KOJI JE PROMENIO NOĆNI ŽIVOT BEOGRADA: Tajna misija sovjetskog obaveštajca u jugoslovenskoj prestonici

Beograd 1932. godine lagano poprima oblik evropske prestonice. Niču velelepne palate.

Diplomate i drugi strani predstavnici sve se bolje osećaju u glavnom gradu Kraljevine Jugoslavije. Ali i golim okom je vidljivo da nedostaju prvoklasni lokali internacionalne klase. Početkom leta te 1932. beogradskom kaldrmom je zakoračio jedan državljanin Monaka koji je već mnogo godina ugostitelj i poseduje hotel u Žuan le Penu.

Njegovo ime je Roland Abijate. Saznao je da u prestonicama Balkana nedostaju luksuzna mesta za dobar noćni provod. Nameran je da u Beogradu otvori jedan restoran.

Roland Abijate ima tridesetak godina, dokumenta su mu u najboljem redu i bez ikakvih teškoća dobija sve potrebne dozvole za boravak i za otvaranje jednog restorana. U Beogradu su zadovoljni što jedan stranac hoće da uloži novac u reprezentativni lokal evropskog nivoa. Diplomate, akreditovane u Beogradu se inače žale da večeri provode u rezidencijama i da se dosađuju. Balkanske gostionice za njih su neuredne, prljave i bez fantazije. U Beogradu, početkom tridesetih godina prošlog veka postoje samo dva pristojnija hotela. Roland Abijate sve to zna. Shvatio je da ovaj posao može da donese dobar profit.

Posebnu pažnju privlači njegova verenica. Visoka, vitka i lepa plavokosa žena.

Predstavlja se kao švedska baronica Fon Kolas, bila je stara oko 27 godina. Gospodin Abijate retko govori o sebi. U početku se sporazumevao na francuskom i italijanskom. Za neverovatno kratko vreme je naučio srpski, sa primetnim ruskim naglaskom.

ČIM JE UPOZNAO malo bolje prilike i običaje, pronalazi prostorije za svoj restoran. To je kafana "Drina", koja se nalazila u Birčaninovoj 17, u tadašnjem diplomatskom kvartu.

Vlasnik je bio presrećan kada mu je Abijate rekao da je spreman da lokal uzme u višegodišnji zakup i da ga renovira o sopstvenom trošku. Ubrzo, zadimljeni bircuz "Drina", pretvara se u otmeni, prvoklasni evropski restoran. Novi zakupac dovozi opremu za enterijer iz Beča i Budimpešte. Sve je prekriveno skupocenim crvenim somotom. U jednom delu je kockarnica u kojoj se igra samo za visoke uloge.

Pred otvaranje, Abijate odlazi u odgovarajuće odeljenje beogradske policije i moli za savet: "Ja sam stranac i ne poznajem dovoljno političke prilike vašeg grada... Pošto nameravam da otvorim prvoklasni restoran za diplomate, strance i imućne Beograđane, ne želim da se među mojim osobljem nađu komunisti i druge bundžije" rekao je tada Abijate i dostavio spisak zaposlenog osoblja.

Restoran zrači otmenom atmosferom. Staro ime "Drina" više nije prikladno. Novo je evropsko - "Mali Pariz". Gotovo preko noći postaje sastajalište beogradskog krema. To su oficiri iz obližnjeg Ministarstva vojnog i Generalštaba, činovnici iz Ministarstva inostranih dela i naravno strane diplomate. I nije čudo, u blizini su britanska, italijanska, bugarska i francuska ambasada. Na pedesetak metara je i centrala Velike lože Jugoslavija. Masoni posle svojih rituala sve češće i u sve većem broju dolaze u "Mali Pariz".

Najznačajniji ljudi iz političkog, privrednog, kulturnog života su redovni gosti "Malog Pariza". Atmosfera je izvanredna, nastupaju pevači i artisti iz velikih evropskih centara, kuhinja prvoklasna, izbor pića još bolji. A tu je popriličan broj animir-dama, koje spadaju u stalni personal. One su mlade i lepe, obrazovane i govore po nekoliko jezika.

* * * * * * * * *

ORDEN CRVENE ZASTAVE ZA LIKVIDACIJU PREBEGA

ROLAND ABIJATE i njegova verenica Brita fon Kolas postaju sastavni deo viđenijeg beogradskog kruga. Pozivaju ih svuda i krug prijatelja im se širi... Učestvuju u verskim proslavama, postaju venčani i kršteni kumovi...

U kockarnici otvaraju kredit mladim oficirima i diplomatama, bez dosadnog insistiranja na vraćanju dugova.

Ova idila traje više od dve godine. Početkom jeseni 1934. godine, bez prethodne najave baronica Brite, sa samo dva koferčeta, putuje u Francusku. U "Malom Parizu" njeno odsustvo se gotovo i ne primećuje. Ali, krajem oktobra stiže telegram sa vešću da je Brita fon Kolas poginula u saobraćajnoj nesreći u blizini Bajone, na francusko-španskoj granici... Strast za prebrzom vožnjom bila je kobna po nju. Abijate prima vest naizgled smireno, ali se sasvim povlači u sebe.

Neki mesec kasnije Roland Abijate ostavlja punomoćje prijatelju Ermanu Bahmanu, italijanskom poslovnom čoveku, da likvidira restoran, i napušta vozom Beograd, sa četiri kofera. Vereničine stvari ostaju u stanu, koje po zahtevu švedske ambasade, preuzimaju njihovi službenici.

Narednih godina niko više ništa nije čuo o hotelijeru iz Monaka. Ovo bi naizgled moglo da izgleda kao kraj priče o čoveku koji je promenio noćni život jugoslovenske prestonice.

Ali... uvek postoji to ali... ako danas prelistamo objavljene almanahe i zvanične istorije obaveštajnih službi, na mnogo mesta se nailazi na ime Roland Abijate. I to sa vrlo sličnim podacima koji se mogu pronaći u Arhivu Beograda, preko dosijea Kreditnog fonda Kredit Inform. Ali, u arhivi beogradske policije nema nikavog traga o njemu. O tome nešto docnije....

Posle odlaska iz Beograda njemu se gubi svaki trag. Tek 1937. pojavljuje se u Parizu, gde se druži sa čuvenom ruskom pesnikinjom Marinom Cvetajevom, čiji je muž Sergej Efron u to vreme agent NKVD, zadužen za vrbovanje saradnika među pariskom ruskom emigracijom. Te 1937. godine u Švajcarskoj, kod Šamblanda blizu Lozane, likvidiran je Ignac Rajs koji je bio je rezident inostranog odeljka NKVD u zapadnoj Evropi. Ali, izneverio je Staljina i prešao na stranu Trockog. Kazna se znala. Njegova lividacija, koja je izazvala popriličan međunarodni skandal, vezuje se upravo za vlasnika "Malog Pariza".

NA RUSKOM SAJTU o obaveštajnoj službi, nalaze se sledeći njegovi biografski podaci: "Pravdin Vladimir Sergejevič, on je i Francois Rossi, Roland Abbiat (1904 ili 1905 - 1962). Agent INO OGPU (Inostrani odsek prethodnika KGB). Iz porodice muzičara i kompozitora, državljanina Monaka. Rođen u Engleskoj. Odrastao u Sankt Peterburgu."

U časopisu "New Republic" Harvi Kler piše: "Roland Abijat, koji je ubio sovjetskog prebeglicu Ignaca Rajsa u Švajcarskoj, 1937. godine, smestio se u Njujork pod maskom dopisnika 'Pravde', po imenu Vladimir Pravdin i sprijateljio se sa američkim novinarima kao što su bili Volter Lipman i I. F. Stoun..."

Holandski autor Van der Plasa u knjizi "Akcija Rajmond" piše da je Abijate tih godina koristio razne pseudonime (Roland Abbiat, Francois Rossi, Charles Martini, Viktor Pravdin) da je za likvidaciju Rajsa bio odlikovan Ordenom Crvene zastave ("za samopožrtvovano i uspešno obavljanje specijalnih zadataka za vladu Sovjetskog Saveza"), kao i da je posebnom odlukom sovjetske vlade njegova majka, koja je živela u Parizu, dobila penziju.

Popriličan prostor Abijateu je posvetio i Američki federalni istražni biro: - Aktivni učesnik sovjetske operacije protiv Rajsa bio je Roland Abijate, rođen 15. avgusta 1905. u Londonu, koji je tokom dvadesetih godina živeo i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Abijate je nestao posle ubistva Rajsa. Kasnije tokom Drugog svetskog rata ponovo se pojavio u Sjedinjenim Državama, gde je delovao kao sovjetski diplomata, Vladimir Sergejevič Pravdin.

* * * * * * * * *

SVI PUTEVI VODE U NEOTVORENE MOSKOVSKE ARHIVE

OSTAJE NEDOUMICA zašto u beogradskoj policiji nema traga o njemu iako svi podaci govore da se on vrlo uredno prijavio po dolasku u jugoslovensku prestonicu. U pojedinim obaveštajnim publikacijama to objašnjavaju da je prilikom dolaska prve sovjetske diplomatske misije u Beograd, na sastanku, koji je održan u hotelu "Bristol", pukovnik Solomon Kogan, predstavnik sovjetske tajne policije, zahtevao da se Sovjetima preda čitav niz dosijea iz arhive kraljevske policije. Na prvom mestu, valjda ne samo zbog azbučnog reda, stajalo je "Abiate, Roland".

I imalo je razloga: Nekoliko meseci, po odlasku Abijatea, u njegovom stolu su pronađene priznanice na dugovanja preko 120 oficira iz Ministarstva vojske, iz Generalštaba, diplomata iz Ministarstva spoljnih poslova, kao i činovnika Uprave dvora. To su sve bili ljudi koji su bili upoznati sa važnim državnim tajnama, naravno zahvaljujući položajima koje su zauzimali. Te 1935. u državnoj upravi, vojsci i diplomatiji bilo je neuobičajeno mnogo otpuštanja i premeštanja po kazni. Nekoliko samoubistava oficira i diplomata nikada nije rasvetljeno.

Špijunska priča Rolanda Abijatea danas je poznata. Ali ostaje mnogo nedoumica šta je on zapravo radio u Beogradu i koji je bio njegov osnovni zadatak. Iz dela njegovog dosijea, koji dostupan javnosti, može se rekonstruisati njegova obaveštajna delatnost. Zatamnjen je samo beogradski period. Možemo da nagađamo šta je bio cilj boravka u glavnom gradu Kraljevine. Da prati delatnost belogardejaca, da otkriva činjenice o novim političkim zaokretima kralja Aleksandra, ili možda da sakuplja logističke informacije za pripremu atentata na kralja. Odgovor može da bude jednostavan: Svi putevi vode u moskovske arhive.

DOBAR DEO OVIH tvrdnji o Ronaldu Abijateu, mogu da se pronađu u knjizi Temistoklesa Papasisisa "Kralj mora da umre", koji se uzgred, poklapaju sa onim što se nalazi na sajtu o sovjetskim obaveštajcima, i publikacijama posvećenim poznatim špijunima.

Zanimljive su dokazi u ovoj brošuri da je Svetozar Pribićević sarađivao sa NKVD na planovima za neki raniji atentat na kralja Aleksandra. To isto važi i za bivšeg pukovnika srpske vojske Božina Simića, jednog od vođa "Crne ruke" i najzagonetnijih ličnosti srpske i jugoslovenske obavešatjno.političke istorije. Osuđen na zatvorsku kaznu u odsustvu na Solunskom procesu. U Rusiji je prešao na boljševičku stranu. Kako Papasisis tvrdi, Simić je pred sam atentat u Marselju, uz obilna novčana sredstva iz nejasnih izvora, iznajmio luksuznu vilu na francuskoj mediteranskoj obali. Uspeo je da se u nedostatku dokaza o svojoj umešanosti u atentat izvuče od istrage.

Dr Jovan Kačaki je godinama tragao za Papasisisovim identitetom. Uspeo je da utvrdi da je to jedina knjiga objavljena pod tim imenom. Znači da je Papasisis najverovatnije pseudonim jednog autora ili grupe stručnjaka za propagandni rat.

Knjigu je izdala firma Henrich Bar Verlag GmbH, koja najverovatnije više ne postoji. Više je nego jasno da je ova publikacija na osamdeset strana u stvari odgovor na "Tevtonski mač". Samo što je lopta sada prebačena u Moskvu.

Jovan Kačaki, koga će u pogovoru njegove knjige profesor Dragoljub Živojinović nazvati radoznalcem i maštarom, kreće u istraživanja po beogradskim arhivama pronalazi potvrde za pojedine Papasisove stavove.

"U Kartoteci stanovnika Beograda, u Istorijskom arhivu Beograda nalazi se, prijavni karton Brite Kolas (ne "baronice fon"). Prijavnog kartona glavne ličnosti, sa imenom Roland Abiate nema! Nema ga ni pod raznim varijantama pisanja tog prezimena.

* * * * * * * * *

DIREKTIVE SU STIZALE IZ CENTRALE U SOFIJI

U BEOGRADU TRIDESETIH godina prošlog veka delovala je, međutim, firma "Kredit Inform". Njena delatnost se sastojala u prikupljanju podataka o bonitetu firmi i vlasnika (po narudžbini svojih komitenata). Sva dokumentacija beogradske firme je vođena latinicom. U svakom slučaju, arhiva ove firme je sačuvana i nalazi se u Istorijskom arhivu Beograda. U njoj postoje ne samo podaci o restoranu "Mali Pariz", nego i o Rolandu Abiateu! On je po dokumentaciji "Kredit Informa" bio prijavljen 26. 05. 1933. na adresi Njegoševa 33, a od 1. 11. 1933. na adresi Dečanska 33. Ove adrese se potpuno poklapaju sa podacima iz prijavnog kartona njegove verenice Brite Kolas.

I u telefonskom imeniku za 1934. godinu, za Beograd, Zemun i Pančevo, može jasno da se pročita telefonski broj i adresa Abiatea: "Abijat, Roland, restoran "Petit Paris" Birčaninova 17, tel 26-426; Prema podacima "Kredit Informa" "baronica Brita" je posedovala kabriolet marke "Ševrolet", registarski broj B. 231697, vredan 15-20.000. dinara.

Kada se razgrnu Papapaisove trdnje i istraživanja Jovana Kačakia moglo bi se rekonstruisati da je "baronica Brita" zapravo bila Abiateov kurir preko koje je održavao vezu sa obaveštajnim centrom u Sofiji, odakle su dolazile direktive za rad. Jedno od poslednjih naređenja iz Sofije je bilo da prikupi sve pojedinosti o kraljevom putu. "Ovde treba dodati da Papasisis odlučno tvrdi da su atentatori do poslednjeg trenutka bili u neizvesnosti o poslednjim izmenama plana Aleksandrovog puta i itinerera kroz Francusku i da im je te detalje tek nekoliko dana pred kraljev polazak donela sovjetska špijunka iz Beograda. Najvažniju informaciju saznali su tek po povratku kralja Aleksandra iz Sofije gde je nosio pancir košulju, ali je po povrataku u Beograd definitivno odlučio da je ne nosi pri ulasku u Marselj, u "prijateljskoj i slobodarskoj" Francuskoj.

Posle ove informacije iz Beograda, atentatori su mogli da promene svoj prvobitni plan po kome je trebalo da pucaju kralju u glavu. Time su se povećale šanse da ga smrtno pogode čak i sa većeg odstojanja. Zato je baronica Brita morala da putuje pravo u Francusku da bi atentatorima, koji su tamo čekali, saopštila poslednje pojedinosti kraljevog programa putovanja... Po ovoj verziji "baronica" će biti ta osoba koja im i donosi oružje.

ISPISANE SU MNOGE stranice o marseljskoj tragediji. Definitivan odgovor na pitanje ko je inspirator i nalogodavac za atentat i dalje traži kvalifikovanu i egzaktnu naučnu proveru. A to svakako nije moguće dok se istraživačima ne omogući pristup u arhivama u Parizu, Londonu i Moskvi.

Iz svega što je do sada prezentirano javnosti o Marseljskom antentatu, najverovatnije, najbliža istorijskom kontekstu na osnovu raspoložive građe, je struktura odnosa i međusobna povezanost učesnika i njihove uloge u ubistvu po hijrerarhiji, koju je sačinio Jovan Kačaki, u knjizi "Kraljeubistvo u Marselju".

Na čelu su se nalazili "projektanti" - Hitler (Gering) i Staljin.

Iza njih su sledili preduzimači: Musolini (Italija), Gembeš i Horti (Mađarska), kao i car Boris (Bugarska).

Nadzornici: Ante Pavelić (ustaše), Ivan Vančo Mihajlov (VMRO) i Hans Špajdel (Abver).
Liferanti: Hans Haak (Abver), Eugen Kvaternik i "Plava dama" (ustaše), Ronald Abiate (NKVD)

Izvođači: Ante Godina, Zvonimir Pospišil, Mijo Kralj, Ivan Rajić (ustaše) i ubica Veličko Kerim odnosno Vlado Černozemski (VMRO)

U ovom svojevrsnom Organogramu, kako je rekao profesor Dragoljub Živojinović, nije moguće utvrditi ko je imao glavnu ulogu u ubistvu: "Hitler ili Staljin. Možda, obojica.

Savremena istoriografija,osakaćena za pristup najbitnijim evropskim, arhivama, zasad, otvara mogućnost da se zaključi da su i jedan i drugi imali razloga da učestvuje u pripremi i izvođenju ubistva. Pogotovo što su nastojali da odgovornost prebace u drugo dvorište. U tome su i uspeli.

Jedino je sigurno da nijedan atentat na vladara i državnika nije unapred toliko najavljivan i da uprkos tome, nisu bile lošije organizovane i sprovedene mere bezbednosti. Pored upozorenja sa svih strana pokazalo se da namere moćnika niko nije mogao da zaustavi. Produžena ruka "gospodara sveta" i dalje se oseća i zato je valjda dosije o likvidaciji Aleksandra i Luja Bartua "iza sedam brava". Ostaje na kraju samo jedno pitanje - ko se plaši mrtvog kralja i zašto?