APISOVI "CRNORUKCI" PUCALI NA KRALJA ALEKSANDRA: Svi atentati na jugoslovenskog suverena pre marseljske tragedije

U Beču je organizovana i grupa jugoslovenskih komunista, kao "vojna ćelija". Njihova se namena nije tačno znala, osim da je "za specijalne zadatke". Njome je rukovodio Mustafa Golubić, nekada pripadnik zavereničke organizacije "Crna ruka", za koga se sumnjalo da se godinama bavi konspirativnim radom, između ostalog i planiranjem atentata na kralja Aleksandra.

Iz ovog centra je, po svemu sudeći, i organizovan atentat na Aleksandra Karađorđevića.

Bilo je to na Vidovdan 1921. godine, kada je konačno usvojen prvi ustav nove države.

Zvona su zvonila na svim crkvama, blago sunce obasjavalo je prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na sve strane muzika, pesme, narod u svečanom ruhu preplavio ulice.

Iz Novog dvora pojavljuje se automobil u kome sedi 34-godišnji regent Aleksandar Karađorđević u oficirskoj gardijskoj uniformi. Automobil lagano vozi prema Sabornoj crkvi gde će biti održano blagodarenje. Narod oduševljeno pozdravlja svoga kralja koji je toga dana i zvanično proglašen za dinasta.

Kape lete uvis, cveće se baca pod točkove "pakarda" u kome sedi Karađorđević, koji je, čini se, obnovio Dušanovo carstvo. Njegovo lice je ozbiljno, i tek poneki osmeh sine kao otpozdrav na oduševljenu ljubav svoga naroda u kojoj uživa i koju oseća svim svojim čulima. Automobil iz sporedne ulice skreće prema glavnoj. U tom času, jedan čovek istrčava iz mase i prisutni vide neki predmet kako leti prema "pakardu" i pada iza automobila. Vide se plamen i dim, ali zbog žagora skoro da niko nije čuo eksploziju.

Konjanik Kraljevske garde pada teško ranjen. Još neka lica, iz pratnje i okupljenog naroda, bivaju lakše ranjena.

ATENTATOR POKUŠAVA da pobegne. Mladić, po zanimanju kovač, uspeva da ga dohvati i čvrsto ga steže dok ovaj uzvikuje: "Živela svetska revolucija! Kralj mora umreti!" Neko ga udara u lice. Narod bi da ga linčuje. Stvorio se veliki metež. Žandari i policajci stižu i odvode ga.

Na saslušanju kaže da mu je ime Spasoje Stejić, da je po ubeđenju komunista, da je pripadnik tajne organizacije pelagićevaca. Priznaje da nikada nije video svoga šefa naredbodavca, ali zna da taj živi u Austriji, odakle često dolazi da bi rukovodio partijom. Stejić još izjavljuje da mu je poznato da je odluka o smaknuću kralja doneta u Moskvi.

Zbog ovog atentata nastao je rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije bio pobornik terorističkih metoda; Moša Pijade, koji je zastupao tvrdu liniju Kominterne, bio je za odlučnu terorističku borbu. Preko njega je i stigla naredba da se budući kralj ubije na Vidovdan. Stejić nije uspeo, i posle ovog događaja, rascep se u Komunističkoj partiji produbljuje.

Spasoje Stejić Baćo rođen je u Adi, kod Novog Kneževca, 1904. godine. Posle pokušaja atentata, na "vidovdanskom procesu" osuđen je na smrt. Kazna mu je preinačena u 20 godina zatvora. Nakon više od 19 godina robije, učesnik je čuvenog bega robijaša-komunista iz Sremskomitrovačkog zatvora 1941. godine. Po izlasku na slobodu postaje partizanski borac. Poginuo je na Sutjesci 1943. godine.

* * * * * * * *

PLAMEN OSVETE ZA SOLUNSKI PROCES

ALEKSANDAR JE OSTAO i prisustvovao je blagodarenju. Vidovdanski ustav izglasan tesnom većinom odmah je obeležen krvlju, i da loš predznak bude potpun - srpskom krvlju. A nešto kasnije, u Delnicama, 21. jula 1921. godine, ubijen je Milorad Drašković, prvak Demokratske stranke, ministar unutrašnjih dela. Ubica je bio Alija Alijagić, pripadnik grupe mladih komunista iz Bijeljine. Vlada Kraljevine SHS, na čijem je čelu bio Miljenko Vesnić, zabranila je rad KP Jugoslavije.

Mesecima pre atentata, regentu Aleksandru počinju da stižu poruke iz Beča. Sadržaj je uvek isti: "Bićeš ubijen!". I još jedna rečenica: "Osvetićemo Apisovu smrt!". I uvek isti potpis: Mustafa Golubić.

Marijan Stilinović, predratni partijski aktivista, učesnik NOB i funkcioner FNR Jugoslavije, u svojim sećanjima je zapisao da je Mustafa dvadesetih godina prošlog veka, kao član centrale Komunističke partije SSSR, bio zadužen u Beču za odeljenje Kraljevine Jugoslavije, a zatim bio rukovodilac Balkanske komunističke federacije. Kako kaže, gotovo svaki sastanak započinjao je sledećim rečima: Aleksandra treba ubiti. To je ključ jugoslovenske revolucionarne politike i drugog rešenja i izlaza nema i ne može da bude, prenosi Stilinović Golubićeve reči, ukazujući da je tako govorio gotovo na svakom sastanku njihove grupe.

Posle Stejićevog neuspelog pokušaja ubistva, Kralj traži od austrijskih vlasti zaštitu.

I Mustafa Golubić biva proteran iz prestonice severnog suseda nove kraljevine.

PET GODINA pre nego što je bačena bomba u Beogradu promašila cilj, Aleksandar i njegovo okruženje obelodanjuju navodni pokušaj ubistva srpskog regenta, kod Ostrove, u Grčkoj, 11. septembra 1916. godine. To će biti povod za Solunski proces, na kome su na smrt streljanjem osuđeni Dragutin Dimitrujević Apis i njegovi saradnici, major Ljubomir Vulović i dobrovoljac Rade Malobabić. Taj usud pratiće Aleksandra do kraja života. Na njega će biti izvršena još tri atentata. U Beogradu, Zagrebu i onaj kobni u Marselju.

Naša istoriografija, uglavnom, ovaj događaj iz Ostrave smatra isceniranim pokušajem ubistva Aleksandra. Šta se zapravo dešavalo krajem leta 1917. godine? Savezničke jedinice na Solunskom frontu krenule su u opštu ofanzivu. Srpska vojska, rešena da otvori "kapiju slobode", vodi teške i krvave borbe, da bi posle više od godinu dana zakoračila na svoju grudu. Životi više nisu važni - osvajanje Kajmakčalana platiće se ogromnim žrtvama - poginulo je 4.438 srpskih vojnika i oficira.

Regent Aleksandar Karađorđević smešten je u pozadini fronta, u Vladovu. Gotovo svakog dana odlazi u obilazak prve ratne linije. Tako je bilo i 11. septembra, po novom kalendaru. Oko četiri sata posle podne, na povratku u Vladovo, bio je u automobilu sa pukovnikom Pavlom Jurišićem Šturmom. U obezbeđenju regenta bili su francuski "specijalci". Šofer je, takođe, bio Francuz. Na dva kilometra ispred mesta Ostrovo, između jezera i železničke pruge, začula su se, jedan za drugim, dva puščana pucnja.

Automobil se zaustavlja i pratioci konstatuju da je jedan metak okrznuo karoseriju, osmatraju okolinu, ali zbog neravnog terena ništa ne otkrivaju.

* * * * * * * *

PODMETAČINE I INTRIGE NA SVE STRANE

PO IZBORU MESTA gde su ispaljena dva hica na budućeg suverena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i priči očevidaca, sve liči da je bio pokušaj atentata. Neko odlučuje da se ovaj događaj drži u tajnosti. Ali to nije važilo i za Francuze. Brzo se raščulo o pucnjavi na budućeg suverena Jugoslavije. Potom se nižu mnoge neobjašnjive i nelogične odluke.

Ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović prve informacije dobija tek krajem septembra, a tek u prvoj polovini oktobra dolazi sa Krfa u Solun ne bi li otvorio istragu. A tek mesec dana kasnije, 20. novembra, telegrafiše Vladi da je potrebno, zbog istrage, da u Solun dođu Nikola Pašić ili ministar Marinković.

Tih emigrantskih godina na Krfu i u Solunu čuveno srpsko "strančarenje" je na vrhuncu. Među političarima vlada nepoverenje i sumnjičenja. Poslanici optužuju Vladu. Vlada optužuje oficire, njihovo grupašenje i mešanje u politiku. Nesloga se uselila i u samu Vladu.

Niko nikom ne veruje, svaki biva sumnjiv - zapisuje tih dana maršal dvora, Boško Čolak Antić. Na primer, kad neki članovi Vlade odu u Solun, onda oni na Krfu sumnjiče njih da hoće da ih obore. Ljudi u Nici (poslanici srpske skupštine) sumnjiče Vladu, Vlada njih.

Otuda procesi, intrige, suđenje, kazne, samoubistva.

Intriganilo se na sve strane. Pričalo se, od uva do uva, kako Apis, pukovnik Vladimir Tucović i major Vulović, drže pod kontrolom grupu dobrovoljaca iz Bosne i Hercegovine i da su oni pripremani za specijalne, terorističke akcije. Od dobrovoljaca najčešće su pominjani Mustafa Golubić, Boško Arežina i Nezir Hadžinalić. U izveštajima koji su dostavljani Pašiću i Aleksandru, tvrdilo se da se Hadžinalić, učitelj po zanimanju, sprema za atentat na predsednika Vlade, da će na regenta pucati Boško Arežina... Niko od njih nije pokušao atentat, ali je Arežina, pod nerasvetljenim okolnostima, ubijen u Solunu, 1. maja 1916. godine.

NI DRUGA STRANA nije sedela skrštenih ruku. Po završetku rata, Jaša Prodanović će obelodaniti da poseduje "jednu izjavu koju su mu, radi upotrebe u javnosti ili pred sudom, dala trojica dobrovoljaca u srpskoj vojsci, Bosanci, koje je Aleksandar Karađorđević pokušao navesti da smaknu Apisa i dao im po tri hiljade dinara". Jedan od tih nesuđenih Apisovih ubica, koji je Prodanoviću dao izjavu, bio je Đulaga Bukovac.

Već pomalo zaboravljena pucnjava na prestolonaslenika kod Ostrove izvučena je iz fioke ministra unutrašnjih dela Ljube Jovanovića. Naređenje za hapšenje "crnorukaca" izdao je general Bojović, 14. decembra 1916. godine, na zahtev vojnog ministra Božidara Terzića, a ovaj, na osnovu akta ministra unutrašnjih poslova Ljube Jovanovića Patka. U ovom aktu pisalo je da je krug oficira oko Apisa odlučio "da se nasilnim putem obori sadašnja vladavina i pravni red sa dinastijom Karađorđevića na čelu, pa da se umesto ustavne parlamentarne monarhije zavede režim u kome bi najvišu vlast u državi imali deset do petnaest odabranih ljudi".

Prva optužnica za krivično delo pobune u vojsci podignuta je 20. marta 1917. godine.

Upravo ono što je pisalo u aktu ministra unutrašnjih poslova. Ali samo sedam dana kasnije stiže druga optužnica; ovog puta Apis i drugovi se terete za atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, a kao neposredno, okrivljen je jedan od najbližih saradnika Apisa, Rade Malobabić.

* * * * * * * *

ATENTATORI POSTAJU KLjUČNI SVEDOCI OPTUŽBE

SUDSKI PROCES je otpočeo 2. aprila, a presuda je izrečena 5. juna 1917. godine. Presude su donesene na osnovu tvrdnji glavnih svedoka Temeljka Veljanovića i Đorđa Konstantinovića da su atentari bili Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić. Na samom procesu njihovo svedočenje delovalo je neubedljivo i kontradiktorno, pa je na osnovu toga pala senka na ceo tok vođenja procesa.

Odmah po završetku Velikog rata preživeli "crnorukci" iznosili su dokaze da je ovo bio primer montiranog sudskog procesa i tražili njegovu reviziju. Potporu su imali i kod najvećih pravnih autoriteta u zemlji, među kojima je bio i Slobodan Jovanović.

Trideset i šest godina kasnije, 19. aprila 1953. godine, u dnevnim novinama je objavljena vest da je na predlog Istražnog odeljenja Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove FNRJ, podnesen javnom tužiocu Srbije zahtev za obnovu Solunskog procesa. Na osnovu naređenja Aleksandra Rankovića, organi Istražnog odeljenja pronašli su dva glavna svedoka Temeljka Veljanovića (sada Temelko Veljanovski) i Đorđa Konstantinovića, (sada Georgi Konstantinovski). Nekadašnji svedoci na Solunskom procesu izjavili su da su 1917. godine u solunskom vojnom zatvoru bili pod pretnjom smrti primorani da lažno svedoče, i da terete optužene Rada Malobabića, Muhameda Mehmedbašića i majora Ljubomira Vulovića.

Svi osuđeni, na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, rehabilitovani su. Tako će i zvanično u našoj istoriografiji Solunski proces biti obeležen kao montirano političko suđenje i da atentata nije ni bilo i da su pucnji kod Ostrove iscenirani.

ISTORIČAR dr Branislav Gligorijević, međutim, 2002. godine, u monografiji "Kralj Aleksandar Karđorđević", izneće nekoliko novih dokumenata koji bacaju potpuno novo svetlo na događaje iz 1917. godine. Reč je, najpre, o pismu Branka Božovića, direktora lista "Pijemont" i bliskog Apisovog saradnika, koje je on uputio Dušanu Popoviću, kada je suđenje već privedeno kraju. Ono glasi: "Kao što si na svaki način saznao, nažalost, atentat na Prestolonaslednika nije uspeo, a na Pašića je blagovremeno bio osujećen, i tako ova dvojica ne odoše ovom prilikom kod Čune (Jovanovića). Naši su zbog toga pohapšeni i ko zna kako će proći, ali ja se nadam da ćemo docnije ipak uspeti da smrsimo konce, kako Prestolonasledniku, tako i Pašiću."

Gligorijević je uspeo da otkrije da su glavni svedoci Temeljko Veljanović i Đorđe Konstantinović, bili poverioci Obaveštajnog odseka Treće armije, u neposrednoj službi majora Vulovića, glavnog Apisovog operativca. Tačno je da su oni lažno svedočili, optužujući Malobabića za pokušaj atentata, ali samo zato da bi prikrili svoje učešće u njemu. Postoji i pismena izjava ključnog čoveka, Temeljka Veljanovića, data pred svedocima, 28. novembra 1921. godine, baš na dan prvih parlamentarnih izbora u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, da su on i Đorđe Konstantinović "pucali na nekadašnjeg Prestolonaslednika i sadašnjeg kralja Aleksandra kod Ostrova, kad je išao na front, da su zato bili u zatvoru, ali da su govorili protiv oficira, koji su po njihovoj svedodžbi i streljani u Solunu". Ovaj se dokaz nalazi u arhivu SANU, pod brojem 14434/644. Nažalost, naša istoriografija apsolutno ignoriše ovaj dokument. Atentata je izgleda bilo, a na istoriografiji je da utvrdi ko su bili atentatori, a ko nalogodavci.

POKUŠAJ UBISTVA U ZAGREBU

DVANAEST godina posle beogradskog atentata, u decembru 1933. godine, kralj Jugoslavije odlučuje da ode u u Zagreb i da tamo proslavi krsnu slavu Sv. Andreja Prvozvanog i svoj rođendan. Ante Pavelić je, inače, čekao prvu pogodnu priliku za neposrednu akciju. I ta prilika mu se ukazala. Iz Italije upućuje dvojicu dobro obučenih terorista, Petra Oreba i Ivana Herničića da ubiju kralja Aleksandra. Njihov zadatak je da poput Stejića bace bombu na automobil u kome je kralj. Ali, akciju je uspešno sprečila jugoslovenska policija i uhapsila atentatore.

Atmosfera u Zagrebu bila je slična onoj u Beogradu na Vidovdan, 1921. godine. Hiljade i hiljade ljudi tiska se po ulicama. Kada su se kraljeva kola uputila od Kolodvora, preko Zrinjevca, ka Jelačićevu trgu, čulo se izdaleka, pa bliže, urnebesno "Živio".

Zagrepčani, vični dočeku vladara, nisu hteli da se obrukaju pred kraljem. Dočekivali su oni Habzburgovce i znaju kako se to radi. Sa istim oduševljenjem pozdravljaće deceniju kasnije ulazak Nemaca u njihov grad, pa potom Josipa Broza, a zatim i Franju Tuđmana. Ustaški atentatori, kada su videli šta se dešava na zagrebačkim ulicama, povlače se i odlažu ubistvo za dan-dva, ali uleću pravo u ruke policiji. Te iste večeri, na prijemu u hotelu "Eksplanada", dok su se oko njega "tiskali" viđeniji Zagrepčani, Aleksandar saznaje da je bio meta Pavelićevih terorista i da je slučajno izbegao smrt. Sutradan, u pratnji samo jednog ađutanta, prošetao je Ilicom, žilom kucavicom hrvatskog glavnog grada.