I MI SMO UMRLI SA VAMA, DECO MOJA: Pomen Milanu i Kristini Panić i Daliboru Todoroviću u Duboni
MIRISE njihovih duša pronosio je miris tamjana iz Crkve Svetog Nikolaja, u centru sela. U tihoj molitvi malenog hrama, ispričana je njihova neispričana priča. U plamenu sveća, plamteli su njihovi nedosanjani mladalački snovi i planovi.
Ispod sjajnih oreola svetaca, nadrealna slika: crnina se slila ispod ikona na četrdesetodnevnom pomenu Daliboru Todoroviću, Milanu i Kristini Panić. Svi ubijeni u jednom trenu. U jednoj noći. Onoj noći koju su obeležili jauci roditelja i rodbine.
Todorovići su izgubili jedinog sina. Panići oboje dece. Kuće im zatvorene. Bila je to i tragedija Dubone, mladenovačkog sela dobrih domaćina. Bila je to tragedija i Srbije.
Pomen je, juče, najpre obavljen u crkvi. Zajednički pomen za troje mladih ljudi. Za njihovu mladost, presečenu rafalima komšije, gotovo vršnjaka, Uroša Blažića. Ko zna koliko puta su zvona sa hrama udarala na žalost. I ko zna koliko će vremena proteći da zvone na radost. U porodicama ubijenih zvoniće dok njihovi najdraži dišu. Do poslednjeg udisaja.
- Strašno, deco moja, mnogo je strašno - kaže sveštenik Miroslav dok, posle pomena u crkvi, prilazimo mestu zločina.
I ovde, ispred škole, gde je ubijeno troje mladih, traje molitva. Za umorene duše i spas sela u kome je zaustavljen život. Traje tiha molitva na ulazu u školu. Monasi i monahinje manastira Rainovac mole se. Neka deca i njihovi učitelji otvorili vrata škole. Čini nam se kao da žele da se njihovi nekadašnji đaci i njihov smeh, vrate. Između tih, otvorenih školskih vrata, okupljena crnina. Uz klupe pod lipom, gde su stradali nekadašnji đaci ove škole, cveće i sveće. Na školskom zidu, prema ulici, tri lika u muralu. Milana i Dalibora svi prepoznaju.
Kristina, između njih, još treba da dobije autentični izgled. Arhitekta Ognjen Kostić završio je najveći deo posla.
- Kao da su se iz života spustili na ovaj večni zid - kaže Milomir Prokić. - Ovaj mural nije samo sećanje. Mural je i opomena da se ovakvo zlo nikad nikome ne dogodi. Nema sata ni dana da ovde neko ne svrati i podseti na strašnu noć kad su pokošena naša lepa deca, kao prolećni cvetovi. Nikada ovde neće biti isto. Ta deca su bili naša nada. Ponos i ukras.
Naša dobra deca. Reči seku. Reči zvone. Reči savijaju i one koji ubijene nikad poznavali nisu.
- Da ste ih poznavali, žalili biste za njima, kao da su vam najrođeniji - kaže Prokić.
Tuga je pritisla Dubonu. Četrdeset dana prošlo, a, kao da je bilo juče.
- Svaka naša priča počinje i završava se sa tom tragedijom - govori Prokić.
- Sve počinje od te noći i završava se. Noć je pala na Dubonu, eto. I kad se jedni drugima javljamo, ne javljamo se glasom. Samo podignemo ruku. I, samo ćutimo. Sve je stalo. A mora nešto i da se radi.
Kad će tome doći vreme, ko zna. I stare lipe tihuju u crkvenoj porti. Roditelji ubijenih Panića, brata i sestre, Milana i Kristine, i njihovog druga Dalibora Todorovića nisu bili na pomenima u crkvi i mestu zločina. Nemerljivi bol poneli su, iz porodičnih kuća, na grobove dece. Sudarali su se jauci i, trajali...
I samo nebo se postaralo da oblaci ne priguše jauke.
- I mi smo umrli s vama, deco moja - odjekivalo je sa grobova ubijene dece. Cveće, sveće. I suze mladosti okupljene oko tri nezarasle rane Panića i Todorovića, tekle su, nepresušno.
Zašto smo toliko daleko
UBICA, ovde, pucao je u školu. Ubio i ranio sve koji su pred njom bili. Onaj, u "Ribnikaru", pucao je u školi. Naša deca su pola sata pre krvavog pira napustila nastavu. Da su se zadržali... Ne smem o tome ni da razmišljam. Zato se pitam: zašto je tragedija u "Ribnikaru" pretpostavljena našoj tragediji. Zašto smo mi toliko daleko od Beograda - dočekala nas je ovim rečima jedna od nastavnica u Duboni