BOŽIDAR ZEČEVIĆ: Suze Svetog Nikolaja Srpskog

Niko nije ni pitao ni objasnio kakav to kovčeg ide na čelu svečane povorke Srba? I kuda ga to i zašto nose stasiti gardisti srpske vojske? Niko ni reč o Nikolaju Velimiroviću, koga je srpski patrijarh stavio na čelo molitvenog hoda cele nacije.

Kada sam ga slušao, činilo mi se da se družim sa Bogom. Njegove reči bile su istinski melem za dušu – izrekao je, sav ozaren, pionir balkanskog filma Milton Manaki, bitoljski fotograf i vlasnik kino kamere broj 300, fasciniran ličnošću vladike ohridsko-bitoljskog Nikolaja Velimirovića (1881–1956). Iskreno pobožni, pravoslavni Cincarin Miltijad, iz sela Avdeli na Alijakmonu u Severnoj Grčkoj, Manaki je bio revnosni učesnik svih crkvenih događaja u bitoljskoj eparhiji; mnoge je snimio svojom kamerom i bio čest gost u vladičanskom dvoru episkopa Nikolaja. „Kad on govori, izliva se svuda sam nebeski zbor“, sećao se stari Manaki, žaleći što za njegovog vakta još ne beše mogućnosti da, pored slike, zabeleži i reči novog Jovana Zlatoustog. Sto godina kasnije predvodile su mošti Svetog Nikolaja Srpskog Spasovdansku litiju u Beogradu s više desetina hiljada ljudi. Prvi put mošti „naslednika Svetog Save“ (Ava Justin Popović), na svečanom lafetu, uz počasnu stražu gardijskih oficira srpske vojske, utirale su staru, gotovo zaboravljenu stazu srpskom narodu s patrijarhom srpskim Porfirijem na čelu koji je zaustavio litiju na uglu ulica dvojice srpskih kraljeva, Milana i Milutina, da bi održao kraći pomen žrtvama užasnog masakra u obližnjoj školi, čija tragična sen još lebdi nad Srbijom. U tom trenutku stuštila se s neba provala oblaka, koju su već najavljivale krupne kapi i udaljena tutnjava, sve bliža mestu događaja. Okupljeni verni narod sa svojim sveštenstvom mirno je učestvovao u ovom gotovo biblijskom prizoru, samo se direktni televizijski prenos RTS-a, koji je trebalo da oseti događaj, potpuno unezverio: mešale su se smušene najave iz studija (u kome je sedela neka voditeljka s gostima) i reporterke, potpuno izbezumljene i naježene, koja je nestrpljivo objavljivala: „Očekujemo da krene služba povodom masakra“…

Foto: Ministarstvo

 

O SVEMU SAMO NE O SVECU

 I kada je služba krenula, shvatili smo da ovaj prenos nisu pomutile nepogoda i poluamaterska konfuzija (na šta nas je Javni servis odavno navikao) nego da je cela „koncepcija“ ovog TV događaja bila jedna dubioza, koju je nehotice otkrila upravo ova bezrazložna panika. Dovedeni gosti s voditeljkom trebalo je da govore o svemu drugom samo ne o svecu čije su mošti predvodile slavsku litiju. Bilo je tu reči i o vanzemaljskim bićima na freskama Dečana i o modernom „Mitrićevom krstu“ (?!) na kupoli Svetosavskog hrama i o Spasovdanu koji je 1405. kao gradsku slavu nekim, valjda komunalnim aktom zaveo Stefan Lazarević (podvučeno žutim e da bi se naglasio svetovni, to jest laički karakter ovog praznika) pri čemu je prednjačio jedan ovdašnji vajni istoričar (koji nema pojma da su Gruzini takođe pravoslavni!) svojim netačnim, površnim i često neumesnim komentarima. Da nije bilo profesora Teološkog fakulteta Vukašinovića, koji je jedva uspeo da izgovori da je litija molitveni hod crkve, prevladao bi utisak da se radi o nekoj građanskoj žurki koja se izvodi jednom godišnje, uz zastave, razglas, talambase, paradu i obavezne TV kamere. Takav, izrazito profani karakter Spasovdana bio je srž „koncepcije“ Javnog servisa, koji kao da se panično pribojavao da ga druga Srbija poveže sa sakralnim karakterom Slave u Srba, pogotovu s „kontroverznim“ srpskim svecem Nikolajem Velimirovićem, koji je skoro do juče bio oglašen narodnim neprijateljom br 1 Titovog režima. Nedeljama pre litije cela druga Srbija i obe strane televizije na srpskom alotmentu huškale su protiv ovog događaja, što je, naravno, duboko uznemiravalo i ceo tim javnog servisiranja civilnog društva.
Zato ni jednom jedinom reči u ovoj celoj emisiji nije rečeno čije mošti predvode beogradsku litiju! Nijedno slovce nije izgovoreno o Svetom vladici, koga cela pravoslavna vaseljena, od Vladivostoka na Dalekom istoku do manastira Krke u Dalmaciji, zove Svetim Nikolajem Srpskim. Niko nije ni pitao ni objasnio kakav to kovčeg ide na čelu svečane povorke Srba? I kuda ga to i zašto nose stasiti gardisti srpske vojske? Niko ni reč o Nikolaju Velimiroviću, koga je srpski patrijarh stavio na čelo molitvenog hoda cele nacije.
Sve do trenutka do kada ćutanje o vladici Nikolaju nije svečano prekinuo sam Svetejši, obratiši se čelu litije: „Dobro došao, Sveti vladiko Nikolaju, u svoj grad!“

I DANAS PROGONjENI MUČENIK 

Tek tada su mnogi saznali čije mošti počivaju u prispelom kivotu. Događaj je tog trenutka potpuno izašao iz „koncepcije“ Javnog servisa Srbije. Iako je kiša još lila kao iz kabla, narod se umirio i pretvorio u uho da čuje reči svog patrijarha, koji je najpre zahvalio spasovdanskoj plahoj kiši kao božjoj blagodeti, „božjem davanju“ koje Srbi pamte otkad postoje i otkad su svog vrhovnog Boga nazivali „Dažbogom“ („dažd“– starosl. „kiša“), te da se brojne pravoslavne litije u srpskom narodu i sada vode „za kišu“. Svaku kišu, zato, trebalo bi primiti kao Božji dar. U tom duhu nastavio je Svetejši opisujući biranim rečima istorijski značaj ove litije nad kojom, prvi put u Beogradu, prvi put na ovaj način, bdi moćni lik Svetog Nikolaja Velimirovića, koga je Sveti Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve 27. maja 2003. kanonizovao upravo u ovom hramu.
Osim toga, patrijarh je rekao: „Bio si proganjan, a pomalo i sada!“ (kurziv autora). Ovo, možda – kažem možda! – otkriva i poreklo opisane „koncepcije“ Javnog servisa Srbije u kojoj se ime Nikolaja Velimirovića – upadljivo prećutkuje. Uprkos javnom i službenom nazivu litije, prisustvo imena sveca u emisiji marginalizovano je do izostavljanja, dakle sasvim uklonjeno, kao i sakralni, svetosavski i nacionalni karakter cele litije. Verski poglavar srpskog naroda poželeo je dobrodošlicu „najvećem Srbinu posle Svetog Save“ (Ava Justin) zato što ovim činom vladika Nikolaj prvi put ulazi u Beograd onako kako mu kao srpskom svecu dolikuje, svečano i uzvišeno, kao nacionalni i svešteni simbol svih Srba. Današnjem patrijarhu i episkopatu SPC treba zbog toga odati veliko priznanje: Nikolaj se vratio svojoj kući i ušao u Beograd s najvećim štovanjem. Dostojan!

Foto: Ministarstvo

 

BACITI KOSTI PSIMA 

Posle ove litije, koju su svojim masovnim prisustvom uvećali narod i cela njegova crkva (više od 85 odsto verujućih u celoj našoj državi), naglo je utihnulo zavijanje levoliberalnih, tuđih medija i bulumente takođe srbofobnih nevladinih organizacija, koje su „pod maskom evropske retorike“ (Borislav Pekić) nedeljama pre Spasovdana bljuvale jed i otrov protiv molitvenog hoda. Beogradska filijala Soroševe „Antife“, u Srbiji znana samo po tvitovima, najavila je čak i neku svoju „kontraprocesiju“ jer će SPC za Spasovdansku litiju „donijeti mošti nacističkog vladike Nikolaja Velimirovića. Ostaci nacističkog psihopata biće na čelu kolone. Hoće li antifašistička javnost ustati protiv toga? Organizujmo se“, piše na njihovom nalogu. Nismo ih, srećom, videli na litiji, ali se njihov duh i te kako osetio na glavnom TV kanalu, koji je, naravno, iz petnih žila huškala „Al Džazira“ preko svoga zvaničnog sajta, gde se u redakcijskom komentaru navodi da „litiju predvodi antisemit i ljotićevac vladika Nikolaj“ i zaključuje „da je srpska crkva stala uz bok autoritarnom režimu“, dakle sve u duhu drugosrbijanskih cvećki Kišjuhasa, Gruhonjića i Dubravke Stojanović, kao i nove zvezde srbofobije lista „Danas“ Nikole Krstića, koji bezobzirno seju govor mržnje protiv svega što je srpsko i pravoslavno. Kap odviše došla je iznenada od izvesne Jelene Đurović, „crnogorsko-jevrejske aktivistkinje“ usred Beograda, koja je na svom nalogu, pod punim imenom i sa navođenjem funkcije („osnivač i bivša potpredsednica Jevrejske zajednice u Crnoj Gori“), napisala: „Kosti Nikolaja Velimirovića treba dati psima ali čiji su vlasnici evropski Jevreji skloni higijeni.“

Kao Beograđanin odrastao među beogradskim Jevrejima, koji ovde u miru i ljubavi s nama žive od XVI veka, ne mogu da poverujem svojim očima i ušima! Ovo ozbiljno mislim. Pitam da li je nadležni beogradski javni tužilac poveo postupak i zakonom predviđene radnje protiv ovog lica zbog bezobzirnog kršenja člana 317 stav 2, a u vezi sa članom 131, stavovima 1 i 2 i članom 137, stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije? Nije još? Da ne govorim onda išta o NVO hajkačima protiv „govora mržnje“, koji se u vidu zanata bave sličnim javnim istupima; još ne čujem da li su ikako reagovali beogradski Jevreji. Nadam se da pamte vladiku Nikolaja Velimirovića, koji je (i sam kao zatočenik!) spasavao trsteničke Jevreje i krio ih od nacista među sestrinstvom manastira Ljubostinje, o čemu je potresno svedočila Ela Najhaus Trifunović. Da je citiram (pismo je dirljivo i valjda se nalazi u dokumentaciji „Jad Vašema“ u Jerusalimu)? Ili da se vratim mišljenjima uvaženog kolege, profesora dr Vladimira Dimitrijevića, koji je, možda najviše u nas napisao o ratnoj i posleratnoj golgoti Nikolaja Žičkog i Ohridskog (Oklevetani svetac, vladika Nikolaj i srbofobija, 2007; Prećutana Srbija, vladika Nikolaj i njegova deca, 2011; Sinovi Svetog Save, 2022 i dr.), što ću i učiniti u sledećem broju „Pečata“, kada će biti više reči o vladičinoj kalvariji, koja je prethodila njegovom prispeću na nebeski Vračar? Da vidimo u čemu je Sveti vladika „kontroverzan“, šta mu se to stavlja na teret i papagajski kljucka još od brozovih vremena: jedno bedno ništa. Udbaške ujdurme i lanjski snegovi. A u vezi s pretnjama litiji i horske povike na patrijarha, čitaj Srpsku pravoslavnu crkvu kao kristalno uporište srpske nacionalne vertikale, Dimitrijević kaže: „Nije slučajno da soroševska bratija mrzi litiju sa moštima Svetog vladike Nikolaja, jer je baš vladika Nikolaj rekao: ’Budi hrabar i slobodan, Bog ti zbori Srbine. Ja ću za te vojevati samo se drži istine.’ Oni koji ne žele da Srbi budu slobodni, hrabri, istinoljubivi, to jest Hristovi, mrze litije i vladiku Nikolaja.“

GDE JE OBILIĆ? 

Ili da se, prateći kapi koje se slivaju niz Nikolajev odar, kao suze nebeske našeg sveštenomučenika, setim reči koje je izgovorio takođe jedan srpski svetac Ava Justin Popović, koji je Srbe svog, pa i našeg doba, smatrao nedostojnim ogromne vladičine žrtve. Na desetogodišnjem parastosu velikom učitelju 18. marta 1966, u manastiru Lelić kod Valjeva, držao je Ava Justin svoju čuvenu besedu, u kojoj je rekao: „I danas, danas on sa neba više plače nad nama Srbima zemaljskim nego li što se raduje. I radi čega? Šta je glavno za Svetitelja Božijeg, za čoveka koji s neba gleda sve svetove? Šta je glavno? Bog, istiniti Bog. Njegova Večna Pravda – Gospod Hristos. A šta Srbi rade sa Gospodom Hristom? Šta Srbi rade sa svojom verom? Šta Srbi rade sa svojom slavom? Kukavice! Mnogi ne slave, mnogi ikone sklanjaju iz svojih domova, mnogi ih kriju po ormanima, kriju ih po podrumima i tavanima. Bestidno stado, slepo otpalo stado od Svetoga Save. Šta je to, kakav je to zečiji duh ušao u Srpsku dušu? Gde je Obilić? Gde je Obilić da brani svoju veru, da brani svoj večni obraz, da brani svoju istoriju? Da, Sveti Mučenik Srpski, eto ko je Vladika Nikolaj… Sveti Sava grli svog Najmilijeg Sina u Srpskome rodu. Danas Svi Sveti, sve velmože, svi Sveti Nemanjići na nebu, pozdravljaju Novog Srpskog Mučenika, Novog Srpskog Apostola – Svetog Vladiku Nikolaja, najvećeg čoveka posle Svetog Save.“
Grom puče u tom trenu nad vračarskim bregom i slap suza sruči se na iskisle Srbe. „Nema većeg zvona nad srpskom zemljom od Svetog Nikolaja! Gromovnik kao Sveti Ilija, ali i blag i milosrdan poput Gospoda Hrista. Mi imamo samo jedan put, jedan izlaz iz našeg pakla, jedan jedini put u raj naš – to je put Svetoga Save i Svetoga Nikolaja“, grmeo je nad Hramom glas Ave Justina u nebeskoj polifoniji, kao i one večeri na Blagovesti, kad se upokojio sam Justin Propovednik i kada je grom udario u Sabornu crkvu, a sav Beograd zasuo ledeni prah Božjeg straha i opomene.