SAMO SU JAUCI MAJKE I OČEVA UDARALI U NEBO: Lepa deca putuju... Potresne scene na sahrani Kristine, Milana i Dalibora (FOTO)
KRISTINA nikada neće obući svoju matursku haljinu. I nikada neće izaći na svoj prvi ples. Njen brat Milan ostaće željan uniforme koja mu je pristajala kao da je u njoj rođen. Koju je s ponosom nosio. Dalibor... On je Danijeli i Milosavu jedini sin.
Foto D. Milovanović
Hiljade ljudi ispratilo je ovo troje mladih juče u Duboni, selu nadomak Mladenovca. Čitave reke, u crnini su tekle. Samo su jauci udarali u nebo. Jauci majki i očeva. S neba su se vraćali ovi jauci i udarali u kovčege da ih otvore. Da roditelji pridignu sinove i kćer.
- S tobom idem, sine moj jedini - prolamao se vrisak. - Joooj, šta ću bez dece i kuda ću - jauk je spajao čelo i začelje duge, duuuge povorke. Hiljade ljudi u crnini, mili. Samo beli kovčezi izranjaju, pa se, na časak, učini da sami "plove" u ovoj, okom nepreglednoj i rečima neopisivoj tragediji. - S jedne strane lepote lepog šumadijskog sela koje ne pamti ovakav užas. S druge strane - lepa deca putuju da je više nikad ne dotaknu. Prolaze vinogradi. Tek zametnuli novi rod. A oni? Oni odlaze i nikad ih više neće dodirnuti - njihovi roditelji na pragu. Mirišu njive. I voćnjaci u cvetu. A njima pokidane mladice. I stabla do korena - posečena.
- Jaoooj, jaooj sine... - Jaoooj, jaooj srce naše, kćeri naša... Pogledi ukočeni. Ruke, bele ruke pružaju nesrećne porodice prema sanducima. Da zaustave ukopnike. Hor vriska.
Srećan je onaj ko ovo nije video. Srećan je onaj ko nije saznao koliko boli ovaj rastanak.
Zvona sa malene Crkve Svetog Nikolaja sve vreme zvone. I to traje. Kolona je preduga da stane u jedan zvon.
Do porte prvi stiže Milan. Pa kratko rastojanje i zid od belog cveća. Prati svog druga na poslednje putovanje, Dalibor. Pa cela bašta belih ruža. Na kraju Kristina. Lepo ime dali joj Zorica i Saša. Ali je nisu mogli sačuvati. Ko je imao srca da pokosi ovakvu lepotu? Ko?
- Očevi i majke jedva se drže na nogama. Jauke ne nadjačava ni hor brojnog sveštenstva, šumadijskog, koji saslužuje vladici Jovanu u opelu. Naslanjaju se nesrećni očevi i majke jedni na druge. I ovo su - naslonjene smrti.
Bol je imao oblik smrti
PO povratku, razgovaramo sa jednim od profesora mladenovačke gimnazije u kojoj je Kristina Panić završavala četvrtu godinu.
- Jedva sam izdržao - pritišće rukom grudi. - Ovaj bol je imao oblik smrti. Bol koji obara. I od koga se nikada nećeš oporaviti.
- Čekaj... Drži se... Neee, neću da živim bez njih - para i seče iz porte, pretesne za čitav ovaj očaj. U malenoj crkvi samo najbliži. Pretesnoj za čitav ovaj očaj pred kojim su, čini se, nemoćni i sami anđeli.
Novo groblje, priča...
DECA Panića, Kristina (19) i Milan (20), sahranjeni su u novom groblju, zaselak Glišići. Ovu parcelu davno je bez nadoknade selu darovao otac Dragoljuba Glišića, koga zatičemo pre ukopa.
- Stojan, deda Kristine i Milana, došao do mene. Kaže: Voleo bih da nam deca počivaju pored puta. Da gledaju u svet koji prolazi, kad je već njihov zaustavljen. Pa ako imaš... I koliko košta... Ma, šta pričaš?! Nikad nikom ovde nije naplaćeno. Mi smo to darovali, a dar se ne naplaćuje. Tako deca Panića počivaju pod visokim borovima Glišića i kestenom u cvetu. Ovde je Dragoljub Glišić sahranio i svog sina Aleksandra (37), pre neku godinu. - Eto, da ni moj Aca nije sam.
- Nikolaaa, Nikolaaa - neko doziva mladića iz hitne službe. On juri prema crkvi. A probija se kroz narod kao kroz zgusnuto testo.
- Trče ljudi sa vodom. Koja to voda može da ugasi ovoliku bol? Kuća se Panićima zatvara. Njihova deca taman na putu početka planiranja novog života. Kćerka da nastavi školovanje. Sin da osnuje porodicu.
Šumadija, nikad praznija
NA ISPRAĆAJ dece Panića i sina Todorovića u Dubonu slila se gotovo cela Šumadija. Doputovali iz Aranđelovca, Topole, Mladenovca, Kragujevca... Pogrebnici pričaju da se od ovih slika dugo neće osloboditi. A mi na povratku kroz Mladenovac... nikad ovaj grad sablasniji bio nije.
- Ovih dana trebalo je da ide da proba matursku haljinu - kaže nam neko od rodbine, ispred slike lepe, nasmejane devojke. Ona i brat, kad je on slavio. Kakva je to radost bila. A kakva žalost, sada.
Evo Kristininih drugova iz mladenovačke gimnazije. Evo njenih profesora. Svi u crnini. Samo plač i samo suze. Da umrem sad, ne bi mi bilo žao - prenosi se šapat. Evo Milanovih drugova iz policije. Čitav ešelon mladih ljudi u uniformama.
Dokle i zašto?
ZAMRO cvrkut u krošnjama starih lipa oko crkve. - Naše lipe i naše svetinje u Šumadiji vazda su se naslanjale jedna na drugu - kaže profesor Nemanja Grujičić. - Samo, da vam kažem, bojim se noći da lipe ostanu u tišini. Da naša deca, naše ptice, ne ostanu zaboravljeni. Svakog dana kad se probudimo, kao na ovaj Đurđevdan, a krošnje zamukle, da pitamo: ko nam je ubio decu. Gledao sam, na pola koplja skliznule zastave. Zastave koje su pripadale, možda, najviše njihovoj mladosti. I pitao sam se, dokle i zašto?
- Nikad ovo ne mogu da zaboravim. Nikad - prenosi se šapat. - Naše žive rane - uzvraća se šapat.
Milan je tek nepunu godinu u uniformi srpske policije. Momak bez greške, odavno takvog nismo imali, kažu u policiji.
Ko zna koji put udara staro zvono sa Crkve Svetog Nikolaja. Drhte i drevne lipe kada Danijela i Milosav, roditelji Dalibora Todorovića, jedinog sina, zajauču.
Smrt neprirodna i strašna, otrgla im je iz zagrljaja jedinca. I ne pita ih ništa sada. U ovom strašnom minutu oproštaja. Ko si, čoveče, ako ne razumeš ovaj bol.