"VRATI SE, DUŠO, MAMI U ZAGRLJAJ!" Prestonicu natopile teške suze - sahrane dece ubijene u školi na Vračaru
TUGA, bol, suze, jauci, pa... tišina. Tišina koja razdire i boli. Beograd, leta gospodnjeg ovog 6. maja, ovog Đurđevdana 2023. Beograd, suncem okupan, a tama kao da je na svakom koraku, tama koja opominje kao nikad dosad.
Foto ATA Images
Prestonica u tuzi, kolektivnoj, u danima žalosti, prestonica natopljena suzama dok se nižu sahrana za sahranom, od Novog groblja, pa preko Centralnog, Lešća, do Novog bežanijskog. Đaci beogradske Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" Mara Anđelković (14), Adriana Dukić (14), Katarina Martinović (13), Ema Kobiljski (14) i radnik obezbeđenja ove obrazovne ustanove Dragan Vlahović (53), koje je u sredu tokom prvog časa u prepodnevnoj smeni pobio "drug", vršnjak, sedmak Kosta K. (13), juče su ispraćeni na večni počinak.
Novo groblje, juče nešto posle 11 sati. Roditelji, rodbina, prijatelji, komšije, drugovi, u bolu i tuzi zauvek su rekli "zbogom" svojoj Katarini Martinović, svojoj Kaći.
- Šta nas je ovo snašlo, pa zar ovako, drago dete... - tiho, u neverici odzvanjale su reči prisutnih. Katarinini drugari u crnini.
Jecaju. Prilaze im roditelji, pokušavaju da ih uteše... Nekoliko devojčica nosi bele balone, koji su se vinuli u nebo u trenutku kad je beli kovčeg spušten u grobnicu.
Potresnim rečima od Katarine se uz suze oprostio sveštenik, koji je prethodno držao opelo:
- Ispraćamo sa ovog sveta pupoljak koji se nije razvio u život. Teške sam se dužnosti prihvatio. Ne znam šta bih rekao i da sam najbolji govornik. Teško bih našao reči koje bi mogle da uteše porodicu. Katarina nije proživela život da bismo mogli da govorimo o njemu. Nije Katarina završila ni visoke škole da bismo govorili o njenim delima, vrednostima. Ona je tek zakoračila u život, ne znajući šta će se dogoditi. Danas bi trebalo samo plakati i ćutati. Ali, ne smemo da ostanemo nemi pred ovim zlom, ono je tu među nama. Treba da se potrudimo da se zlo ne umnoži, da shvatimo gde smo pogrešili. Treba plakati nad decom koja još nisu shvatila šta je život.
Sveštenik je uzdrhtalim glasom kazao da se ne može dozvoliti da kriminalci snimaju spotove po školama, da su naša deca žrtve takvog modela ponašanja:
- Izgubili smo svaki kompas, treba da se vratimo sebi i Bogu. Snašlo nas je crno vreme i crni dani. Molimo se za Katarinu, njenu porodicu, roditelje svih koji su doživeli tragediju. Molimo se Bogu da izdrže.
Više stotina ljudi došlo je da izjavi saučešće porodici. Među njima i poznata TV voditeljka Maja Nikolić, reditelji Vuk Ršumović i Srdan Golubović, filmski radnik Radoslav Zelenović, glumica Borka Tomović, balerina Ašhen Ataljanc... Dugo su stajali u redu ispred kapele, koja je bila prepuna cveća i venaca, među njima i venac Vlade Srbije.
Ema Kobiljski. Naša Ema, tako su je zvali drugari. Roditelji - nemi od bola. Otac Dragan, poznati odbojkaški radnik, ne progovara, samo grli plišanog medu, omiljenu igračku svoje ćerke...
Podne je, a na Centralnom groblju tišina. Muk, pa jecaji, suze. Na poslednji put, put među anđele, Emu je ispratilo više stotina ljudi. Uz neutešne roditelje i rodbinu, drugove iz škole, bili su tu prijatelji porodice, među kojima mnogobrojni sportisti - odbojkaši, košarkaši, fudbaleri, vaterpolisti...
Kapela na Centralnom groblju bila je pretesna da primi sve one koji su došli da izjave saučešće, pruže reči utehe, poklone se senima male Eme, zapale sveće, polože cveće. Suze i žal za devojčicom, za Emom, niko ne krije. Kad se, posle opela, za belim kovčegom, sa pregršt belih cvetova i nepreglednom kolonom, krenulo put mesta gde će zauvek počivati, nebo je zaparao bolan vapaj majke:
- Ne, ne dajte moju Emu! Vrati se, dušo, mami u zagrljaj!
Plače i otac, plače Dragan, grli plišanu igračku svoje Eme, ne pušta beli kovčeg... jeca i Emina sestrica Mila, rođaci, prijatelji, plaču, suze same liju.
Plakali i rumunski odbojkaši
CENTRALNO groblje. Suza za suzom. Plače i staro i mlado. Plaču i ne kriju tugu. Među njima i Rumuni, predstavnici rumunskog odbojšakog kluba Zalau, čiji je trener otac pokojne Emilije. Došli da podele tugu i bol sa svojim Draganom, svojim trenerom, njegovom suprugom, ćerkicom, da tuguju za Emom. Plaču i oni, plaču i suze ne kriju.
- Ema i sve male duše, koje su sada otišle u drugi svet, otišli su čisti, nevini, kao što i priliči deci - rekao je sveštenik ispred kapele.- Na današnji dan, neka im je slava i neka im Sveti Đorđe pomogne da se tamo snađu i nađu sebi smiraj.
Posle ovolike tragedije, Emine, kao i njenih tragično stradalih drugara mi, ovozemaljski narod, nadam se da ćemo naučiti sve vrednosti života i da nas više nikad neće snaći ovakva strahota i tragedije. A sva ta, nevina deca, među kojima je i Ema, čuvaće nas sve zajedno, sa onoga sveta. Zbogom drago dete, zbogom Ema.