GDE SMO POGREŠILI SA NAŠOM DECOM: Pisci, kulturni poslenici i javni radnici o tragediji koja je kao nikada pre protresla Srbiju

Uznemireni smo, glasni smo... A potom zaćutimo. I? Profesori i dalje ne mogu, ili ne smeju, ni da izbace učenika sa časa. Nastavnici se i dalje u školama ne osećaju bezbedno.

A đaci? A deca? Sva deca, naša deca, ona budućnost u koju se zaklinjemo, za koju živimo, oni koji su naše najveće blago, ponos i bogatstvo. Šta smo uradili za njih, zaista za njih?

Pitanje svih pitanja, koje nam ovih dana toliko glasno bruji u glavama da zaglušuje sva ostala, jeste: kako smo došli do trenutka u kome dete ubija ljude, dete ubija decu? U školi, u učionici, u školskom dvorištu.

I šta nam je činiti?

Ljubivoje Ršumović, dečji pisac

ŠKOLI VRATITI DOSTOJANSTVO

SVOJEVREMENO sam pričao o tome da je neophodno da učitelji i nastavnici dobiju status državnog službenika. Da dobiju tim zvanjem i važnost. Roditeljima bi trebalo da se zabrani da se mešaju u posao škole. To jeste ekstremno, ali je jedino tako moguće rešiti probleme koji su doveli i do tragedije u školi "Vladislav Ribnikar".

Država mora da vodi računa o učiteljima, nastavnicima i profesorima, kao što brine o policajcima, vatrogascima. Jer, od policajaca i vatrogasaca su važniji nastavnici koji sa decom rade. Njima treba da se daju telohranitelji, a ne ministrima. Važno je da profesori budu sigurni.

Nasilje je otrovan magnetizam. Stručniji od mene su već govorili o nasilju na malim ekranima i elektronskim igračkama koje deca i odrasli koriste. Deca ne znaju šta gledaju, ali ono što vide se urezuje u njihove sinapse i u glavama i u emocijama i to postaje otrov koji može da dovede do tragedije.

Plačem i za dečakom koji je pucao. Šta mu se događalo ne može da objasni amater poput mene, ali ono što znam je da su roditelji tom dečaku napravili život u rahatluku, kako kažu naši seljaci, da sve ima i da mu ništa ne nedostaje. Deca poput njega su neka vrsta upijača. On sve upija i u njemu se stvara alter ego koji je jači od njega i razumnog razmišljanja. U njemu se razvija "ibermenš", da upotrebim Hitlerov, odnosno Ničeov izraz. Svest da je on "natčovek" širi se, metastazira, obuzima njegovo biće, što je uzrok tragedije. Drugačije bi bilo da se namučio malo u životu, da je čuvao ovce mesec dana negde na Zlatiboru. To bi bila dobra terapija za takvo dete.

Ljubica Arsić, književnica

MLADI MISLE DA IM JE SVE DOZVOLjENO

ŽIVIM u blizini škole "Vladislav Ribnikar" i ne mogu da opišem koliko je dramatično i bolno ovih dana sretati đake i roditelje. Četrdeset godina sam radila u školi i čini mi se da smo tragediju poput ove očekivali. Imali smo uzastopno incidente, te nekome su izmakli stolicu, te maltretirali dete... Imali smo gradaciju i došlo je do pucanja, što je jeziva opomena da nešto mora ozbiljno da se preduzme, a ne da se samo raspreda o tragediji i sve da se vrati na staro. To bi tek bilo strašno.

U školi mora da se uspostavi hijerarhija, kao u vojsci. Škola je u suštini neprijatna. Đaci se stalno proveravaju, ispituju, ocenjuju se njihove sposobnosti. To nije prijatno i da bi se to prevazišlo potrebna je neka vrsta reda koji unosi sigurnost. Danas su u školama svi u pravu, osim profesora. Dete je tako dobilo ulogu izvršitelja neke kazne, odmazde, što se i u ovom slučaju u punom svetlu pokazalo.

Nisu video-igrice krive, kao što se priča, jer tehnologija, kao i svaki izum, ide svojim putem. Ne može vreme da se vrati unazad. Ali, nešto ne valja u sistemu školstva i to nije samo naš problem. Ta hijerarhija mora ponovo da se uspostavi. Više ne postoje nagrade i kazne. Dete je zbunjeno kad misli da mu je sve dozvoljeno i ima osećaj da niko o njemu ne vodi računa. To je ozbiljna tema o kojoj treba da se razgovara.

Profesorima i školskoj organizaciji moraju da se daju prava da učestvuju u vaspitanju đaka. Roditelji osporavaju uticaj profesora time što deci opravdavaju izostanke. Potrebna je renesansa školskog sistema koji treba da bude čvrst i autoritativan, kako bi profesori mogli da sprovedu vaspitanje i učenje. Da su bili usmereni da gledaju đake, prepoznali bi karakter dečaka koji je ubio čuvara i osmoro školskih drugova. Ovaj slučaj je alarmantan za celo društvo i mora da se napravi strategija da se nešto slično više ne dogodi.

Dušan Kovačević, direktor "Egzita"

DUBOKO JE NARUŠEN SISTEM VREDNOSTI

RAZLOGE u tragedijama koje su se dogodile u razmaku od svega dva dana treba tražiti u nizu faktora i pojednostavljeni odgovori su zasigurno i pogrešni. Jedan od glavnih uzroka tragedija je svakako duboko narušen sistem vrednosti u društvu, ali on podjednako dolazi kako od globalnih uticaja, kao što su zloupotreba društvenih mreža, tako i od nekih potpuno lokalnih izuma, poput domaćih televizijskih formata. U njima naše poznate ličnosti pored kiča i šunda eksplicitno i ekstenzivno promovišu nasilje kao prihvatljiv i, čak, poželjan model ponašanja.

Svedočimo opštem pomeranju kriterijuma za normalnost. Ono što je ranije bilo jasno karakterisano kao nenormalno, sada se promoviše kao normalno. Uz to imamo potpuno nestajanje saosećanja za drugog, izostanak tolerancije i uvažavanja razlika.

Nažalost, u školama nas ne uče roditeljstvu, a to bi trebalo da bude jedan od najvažnijih predmeta. Ono što će većina stručnjaka reći je da vreme koje provodimo sa decom niko i ništa ne može da zameni. Sa decom treba imati živ odnos, mi moramo znati šta im se vrzma u glavi, koje su im nade i strahovi. Nažalost, većina roditelja ispuste svoju decu tokom odrastanja i ponavljaju greške koje su njihovi roditelji pravili sa njima.

Ovaj problem će eksponencijalno da se pogoršava sa širenjem VR uređaja, dolaskom metaversa i veštačke inteligencije. Već sada je mnogim mladima digitalni identitet važniji od realnog, a mislim da je retko ko svestan koliko ubrzano će ovaj problem da se pogoršava. Ovo pogotovo što je digitalna zavisnost proširenija od svih ostalih oblika zavisnosti zajedno.

Pored uobičajenih predmeta poput matematike i drugih, decu bi trebalo učiti da razvijaju emotivnu inteligenciju i saosećanje. Deca se moraju slušati, čuti. Pitati ih za mišljenje, pitati ih kako su... Zaista.

MONjA JOVIĆ, dramski pisac i urednik udžbenika

ZANOSIMO SE DA POŽNAJEMO SVOJE SINOVE I KĆERI

KONSTATUJUĆI da je "današnji dan crnji od jučerašnjeg", crnji, između ostalog, i zbog toga "jer ćemo slagati sebe da dete sa pištoljem nije naše dete, da ne bi nikad moglo biti naše dete", Monja Jović, pisac, scenarista, urednica u izdavačkoj kući "Eduka" poručuje da bi bilo veoma opasno da zanemarimo sledeće:

- K. je naše dete. Deca koja su mu dobacivala uvrede jer je socijalno nesnađeni štreber koji muca - naša su deca. Deca koja su okretala glavu i pravila se da to ne vide - naša su deca. Deca koja su prišla da mu pomognu - naša su deca. Da je ovih poslednjih bilo više - možda bi K. i dalje maštao o astrofizici a vršnjaci koje je ubio vratili bi se svojim kućama iz škole. Možda i ne. Ne mogu da tvrdim.

Ali... Deca koja po mrežama danas pišu da je K. car - naša su deca. Deca koja su danas uplašena i tužna naša su deca. Deca koja su danas besna naša su deca. Mi o svojoj deci ne znamo ništa. Ponavljajte kao mantru, lekovito je: ja o svom detetu ne znam ništa.

Ako i dalje verujete da "vi najbolje poznajete svoje dete" - tim stavom potvrđujete koliko nemate pojma o pojmu. Ne možete shvatiti sa kakvom mukom neki prosvetni radnik na nekim otvorenim vratima sluša takve što "najbolje poznaju svoje dete". Jer on gleda vaše dete u drugom socijalnom kontekstu o kom vi, izvinite što vređam vaša roditeljska osećanja - nemate pojma.

A nemate pojma jer vam deca ne govore deseti deo onog kroz šta prolaze. I to nema nikakve veze sa ljubavlju. Nemaju kapacitet da vam objasne kroz šta prolaze, u socijalnom kontekstu u kom je nasilje potpuno normalizovano. I ne, nemojte slučajno biti dovoljno glupi da pomislite - pa tako je bilo i kad sam ja odrastao. Samo mi poverujte da je neuporedivo. Dugo sam se time, po nesreći, bavila. Neuporedivo je. Vaša iskustva iz vašeg detinjstva i tinejdžerskog doba su ništavna, irelevatna. Zaboravite ih. Ona vam neće pomoći da razumete ko vam je dete niti u kakvoj sredini živi kad napusti kuću.

Upamtite dobro sledeće. Vaše dete u socijalnom sistemu škole okupira jednu od četiri moguće uloge: žrtva, nasilnik, pomagač, posmatrač. Ne postoji peta. Prvo pitanje koje si postavljate glasi - kojoj grupi moje dete pripada? Ne znate? Savetujem da saznate što pre. I to će biti dobar početak saznavanja.

MOŠO ODALOVIĆ, pesnik

"JUNACI" SA MREŽA POSTALI "RODITELjI"

ZLOSTAVLjANjA među školskom decom masovna su pojava u svim uzrastima. Često sa teškim posledicama - jednako međ dečacima i devojčicama. Otežavajuća je okolnost što škola i roditelji prebacuju krivicu (lopticu) na protivničko polje, a sve strahujući da se okasnilo u svemu.

Iz disfunkcionalnih porodica pristižu nasilna deca, ili deca sa nedovoljnim samopouzdanjem. Neka bude rečeno - ulogu roditelja preuzeše neki novi junaci sa društvenih mreža i raznih televizija neprimerenih sadražaja.

Upravo ovih dana, u ovom zlovremju, suočeni smo sa tragičnim posledicama našeg odsustva u vaspitavanju naraštaja koji pristižu.

Prof. dr Dragan Koković, sociolog

POBEGLI SU NAM U VIRTUELNI SVET

PRE svega, sociološki gledano, samo društvo dobilo je veliko tehnološko ubrzanje a istovremeno usporili su se i proredili socijalni odnosi između roditelja i dece, odnosno interakcija među njima. U tom rasponu deca su "iskoristila" priliku da pobegnu u virtuelni svet. A mi smo omanuli jer tu našu stvarnost nikada nismo ozbiljno analizirali.

Analizirao sam kulturu nasilja mladih ljudi preko modela dosade. Ne postoji gori pedagog od dosade, a ona znači da se nešto desilo i da ništa nije kao što je bilo do sada.

Tragičan događaj na Vračaru, gde je trinaestogodišnjak ubio osmoro vršnjaka i portira, ne možemo tumačiti ni rešavati na parče. Ovih dana niko nije pomenuo sociološka istraživanja za koja znam da su postojala, nego sada rešavamo posledice pričom i razgovorom po školama.

S druge strane, prosvetni radnik je unižen i obezvlašćen.Nema tu nikakve priče kada pogledate ponašanje učenika iz dobrostojećih porodica, kada pogledate njihove skupocene cipele i uporedite ih sa nastavnikovom jeftinom i često ishabanom obućom. Ta raslojavanja se moraju uzeti u obzir, moraju se analizirati.

Takođe, naša zemlja je poznata po kultu oružja a tu smo činjenicu zanemarili. Ratovi su učinili svoje, ljudi to oružje čuvaju za ne daj bože ... I mlada generacija danas kult oružja stavlja na pijedestal.

I ranije je bilo upozoravajućih događaja, neka deca, žrtve vršnjačkog nasilja, izvršila su samoubistva, ali se povodom njih razmišljalo: "Pa, eto, desilo se, neće se ponoviti". Najnovija tragedija, nas koji smo dobrano otuđeni jedni od drugih, ujedinila je, ali dok ne zagrebemo duboko u srž problema, neće biti ni lekovitog rešanja.