DECA ŽIVE NA "TIK-TOKU", A KAKO ĆEMO MI DA GA "UKAPIRAMO"? Intervju - Vladimir Dimitrijević, profesor književnosti i publicist
DOKTOR Vladimir Dimitrijević, profesor književnosti i publicista za "Novosti" govori o ogromnim tragedijama koje su ovih dana potresle Beograd, Mladenovac, Srbiju i svet. Naš sagovornik ističe da je ono što je u Srbiji krenulo da se dešava nagoveštaj mraka koji se sprema da nas proguta ako se, pod hitno, ne pokajemo i ne urazumimo.
Foto Privatna arhiva
- Jedan ruski novinar mi je napisao - ovo što se desilo kod vas, kod nas je bilo pre petnaest godina. Talas zla preplavljuje planetu, a globalistički gospodari zla trljaju ruke, jer na njihovoj zastavi piše "Red iz haosa". Oni prvo naprave haos, a onda uvode svoj red, koji je izvor narednog haosa. I tako stalno. Ali, kao što je rekao jedan kaluđer boljševicima: "Vi ćete pobediti, ali posle svih pobednika pobediće Hristos." Samo treba izdržati.
Možemo li nešto da uradimo da se ovo ludilo zaustavi?
- Naravno da možemo. Stvarnost više ne sme biti rijaliti, kriminalci ne smeju biti "uzor - muškarci", nego to moraju biti očevi višedetnih porodica, koji, u ljubavi sa svojim suprugama, podižu decu poštenim radom, droga mora da nestane sa ulica, škole moraju postati opet mesto radosti, a ne straha. Ne vrede kamere, policija i bunkeri ako se društvo hrani strahom i ako TV serije pričaju o ubicama, dželatima i ludacima. Svetu je potrebna svetlost.
Da li je problem u tome što smo zaboravili da čujemo, prepoznamo tuđe probleme?
- Saosećanje je moguće samo kao žrtvenost. Voleti bližnjeg kao samog sebe ne znači voleti ga kao sebe, nego ga voleti jer je on naše ja. Ako si video svog brata - ljubavlju - video si i svoga Boga, koji je ljubav, kaže jedna hrišćanska izreka. To je put. Svakodnevica ekranske samoživosti, egoizam instagrama i selfija, vodi u ništavilo. Apostol Pavle kaže - ako nemam ljubavi, ništa sam.
Mi, odrasli, decu trujemo svetom u kome nema mesta za radost
Porodica i društvo najčešće ostaju nemi na eventualno prve znake da dete ima problem. Šta može da bude uzrok da naizgled srećno i bezbrižno dete, pametno i dobar đak puca u svoje školske drugove?
- Za dečaka-ubicu nije poznato da je imao ozbiljne probleme. Jedan drug iz njegovog odeljenja je rekao: "On je bio dobar đak iz svih predmeta. Nije imao loše ocene. Nije se hvalio da ide u streljanu, ćutao je sve vreme, bio je povučen. Oni koji nisu bili na listi, a upucao ih je, sa njima se nije družio. Niko ga nije vređao niti se svađao sa njim. Kao da je nasumično odredio: "E sad ću to da uradim." I? Kako ćete tu nešto da uočite? Šta da radite? To dete nije pokazivalo ozbiljne znake poremećaja, a kamoli da namerava da ubija. Ogroman deo dečje stvarnosti teče s one strane ekrana "pametnih telefona". Oni žive na "Tik-toku", a kako ćemo mi da ga "ukapiramo"? Potrebno je svecelo preumljenje i društva i pojedinaca da bismo se prenuli i krenuli putem ka preporodu.
Da li smo u stanju za tako nešto?
- Nadajmo se. Foto Medija centar Beograd
Ko su demoni našeg vremena? I, da li zbog njih sve češće ne čujemo ukore naše savesti?
- Ruski sveštenik Rodion Petrogradski kaže: "Etimološki reč savest se dešifruje kao zajednička svest (savest, sa-znanje), znanje koje je dato u zajednici, koje se deli s nekim. Ta savest je u početku data čitavom ljudskom rodu, i svaka novorođena individua njome je obdarena. Drugim rečima - to je glas Božiji u duši čoveka, duhovno - moralna srž koja ga štiti od raspada i propasti. Ako čovek, ne obazirući se na ukore svoje savesti, produžava da čini zlo, glas savesti pod dejstvom greha slabi, a zatim i sasvim iščezava, a ličnost gubi svaku duhovno-etičku orijentaciju." Jednom rečju, pojedinci i društvo koji ne slušaju savest - slušaće oluju. I mi toj oluji prisustvujemo.
Posledice otpadanja od Boga
- KADA sam hiperinflatorne 1993. godine bio u Moskvi, na skupu pravoslavnih bratstava, kupio sam knjigu sveštenika Rodiona Petrogradskog, "Ljudi i demoni", u kojoj je jasno pisalo kakve su posledice otpadanja od Boga vere, pre svega u Rusiji. Kao veroučitelj i bibliotekar pri hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku davao sam je mnogima, i oni su shvatali u kakvom dobu živimo i šta činiti da bi čovek bio blagodaću zaštićen od izlivanja zla u naše okruženje. Spominjem ovu knjigu, jer ateistička psihologija i sociologija ne mogu da objasne sadašnja zbivanja. Samo teologija, ali ona istinska, asketska, krsno-vaskrsna, a ne ekumenističko-zizjulasovska, kvazioptimistična, sa cvećem i leptirićima, daje tumačenja masovnih zločina kojih kod nas nije bilo ali koji kreću, i ko zna kako će se okončati ako ne bude povratka Bogu i duši.
Vidite li svetlo na kraju tunela posle tragedija u Beogradu i Mladenovcu?
- Kao hrišćanin, verujem u Boga koji je Svetlost i Ljubav. Ali, i oni koji su ateisti i agnostici znaju i osećaju da se ne može živeti po zakonima čopora i verovati da ćemo biti srećni. I njihova etika je, ako su ljudi, na neki način hrišćanska. Poslednji je čas da se vratimo čoveštvu i razvejemo privide virtuelnog koji nam se nude umesto naših bližnjih. Imamo divne primere čovekoljublja i žrtvenosti kojih je mnogo više nego što mislimo, ali ako oni budu na medijskoj margini, a u središtu medijske pažnje ostanu koljači, makar i kad im se sudi, onda će mrak u ovoj zemlji biti sve gušći. Ali ja verujem da će Srbija početi da živi po molitvi Vladike Nikolaja - da se složimo, obožimo i umnožimo.