MAJKO, NE ČEKAJ VIŠE... EMA! JESTE ONA: Jeziv trenutak ispred škole na Vračaru u kojoj je počinjen masakr

Osmoro njih roditelji će dočekati u kovčezima i ispratiti na put bez povratka. Njihov drug i vršnjak Kosta K. pucnjima iz očevog pištolja, lepotu detinjstva u stasavanju, u trenu, pretvorio je u stravičo ništavilo. Ispred škole "Vladislav Ribnikar", u koju su ih ispratili, smenjuju se očevi, majke, bake... braća i sestrice ubijenih. Stizali su u neverici. Odlazili, pa se vraćali. Kako je koja vest odjeknula, a inicijali upućivali da je to baš njihovo dete, tako su se oni, teturajući, sudarali na putu od školskog dvorišta do glavnog ulaza. Od policijske stanice Vračar, pa ponovo do škole.

- Majko, ne čekaj više... Ema! Jeste, ona je - primila je vest baka devojčice.

Ćerka joj je javila. Neopisiva je slika ovog jezivog trenutka. Baka koja je slutila, a nije poverovala, srušila se. Zanemela. Ukočena, potpuno. Pomažu lekari. Dugo traje ukazivanje pomoći. Užas na licima rodbine koja je čekala samo da ne čuje istinu.

Teška tišina, pa jecaj. Pa tišina, pa jecaj. Šapat: "Da li su još u školi? Kad su ih odvezli? Nisu, nisu, tu su..." Zastaju prolaznici. Razmene šapat. Nema onog ko nije užasnut. Niko nije prošao da nije zastao. Osmoro dečaka i devojčica više nikada neće poći u školu.

- Neee, neću da priiiiznaaam ! Ne miirim see! Nije istiina, Niiijee! Recite da nije istina. Recite, molim vas - prolamao se jauk majke koja je primila najcrnju vest. - Hoću u školu, otvorite, pustite me, puuštajtee! Otvarajte! Za ruku je vuče, nazad, i teši dečačić. Možda brat jedne sestre ili jednog brata iz odeljenja sedmo dva. Ona vuče napred. Otima se i, najzad, izvlači ruku iz ruku deteta, pa rukama steže glavu i vrišti.A, kad se majka uhvati za glavu i zajauče... to je slika dlanova zgrčenih na čitavom globusu.

To je poljubac na licu njenog deteta koji niko neće moći da izbriše. To je zagrljaj koji će uzalud čekati, i koji nikakve reči saučešća i utehe neće moći da zamene. Ovde je tuga oblik smrti. Malo je koji fotoreporter podigao svoj foto-aparat. Kako? I objektiv bi, čini se, pukao pred ovolikim čemerom. Malo je ko imao snage da nešto upita. Da se pokrene. Osim nje, samo nje, majke koju je pokretala snaga bola za stradalim detetom.