ŠKOTSKA DOKTORKA KOJA NIJE ŽELELA DA NAPUSTI KRUŠEVAC U VELIKOM RATU: “Ne možete zamisliti koliko je teško ovom malom i siromašnom narodu“

- A kada je reč o ovom malom i siromašnom narodu, na možete zamisliti koliko im je teško u ovim danima i koliko su jadni zbog svega što se događa. Zapamtite, oni su se borili decenijama za svou nezavisnost, a sada se to ruši. Čitavu zemlju preplavili su neprijatelji sa svih strana. Nemci, Austrijanci i Bugari su na svim stranama, a sve ono što je ostalo je ovde: dolinom Zapadne Morave... a vojni saveznici, izgleda da od njih više nema nikakve pomoći“.

Dr Inglis je zajedno sa drugim škotskim volonterkama lečila ranjenike i bolesnike u potonjoj zgradi Narodnog univerziteta (nekada Ženska devojčka škola) i u vojnoj bolnici „Car Lazar“ u kasarni. Dr Elsi Inglis je nesebično zbrinjavala bolesnike zajedno sa dr Edit Holvej.

- Do njihovog dolaska, u Kruševcu je postojala samo okružna bolnica sa 55 ležajeva u privatnoj kući - istraživali su Slobodan D. Nikolić i Miloš D. Stojadinović u knjizi „Kruševac u Velikom ratu“. - Grad Kruševac se odužio ovim hrabrim ženama i postavio je spomen ploču na zgradi Narodnog univerziteta,a jedna ulice nosi njihovo ime.

Pre osam godina su u Kruševačkoj biblipoteci uspeli da sakupe fotografije,pisane i elektronske izvore koje neposredno svedoče o Škotskoj ženskoj bolnici i misiji dr Elsi Mod Inglis. Ustanovljeno je da su bolničarke u Kruševcu lečile od novembra 1915. do februara 1916. godine i da su tokom tog kraćeg boravka učinile mnogo.

- Već izvesno znamo kako su izgledali teški dani njihove misije u neuslovnoj kasarni, tu su brinule o 800-900 pacijenata - istraživala je mr Snežana Nenezić, direktorka Kruševačke biblioteke. - Bile su u nekoj vrsti magacina, zbrinjavajući ranjenike na stalažama. Teži bolesnici ležali su na nižim, lakši na višim policama.

A same bolničarke, kako se vidi iz više pisanih izvora, bile su smeštene u jednoj sobi, gde su pronašle utočište nakon povlačenja naše vojske iz Kragujevca. U Lazarevom gradu su i dočekale definitivnu okupaciju Srbije u Velikom ratu. Nisu htele da napuste Kruševac ni kada su bombe počele da padaju s neba.

U dokumentima se spominje snalažljivost dr Inglis, koja je uprkos močvari u vojničkom krugu uspela da obezbedi toplu vodu za ranjenike, kao i da su bolničarke pod stražom, uz bajonete, bile primorane da napuste Kruševac u postupku „repartiracije“ humanih misija. Pacijenti su bili upućeni na kućno lečenje ili su završili u Mađarskoj i u Austriji. Dr Inglis je sve do smrti nastavila da se bori za Srbe.