KLANJAM SE SENIMA JUNAKA SA KOŠARA: Potpukovnik Dragutin Dimčevski, za "Novosti", o krvavom velikom petku 1999. i bici naše vojske na KiM

Svaki deveti april od 2000. Dimčevskom je, iskren je, to najduži dan u godini. Od tada se klanja senima svojih mrtvih boraca sa Košara, a tamo je zauvek ostalo njih 16 iz graničnog bataljona tadašnje VJ.

Potpukovnik Dragutin je jedan od retkih starešina naše vojske koji je na visovima Juničkih planina, na izranjavanim kosama i vrtačama Košara, ostao svih 67 dana ofanzive OVK terorista, potpomognute NATO snagama iz agresije 1999. A vojnik Miroslav Stojanović koji ga je vojnim vozilo "pinc" dovezao na položaj iz Đakovice, tog 9. aprila prvi je poginuo.

 - Možda mi je to bio najveći šok - seća se u razgovoru za "Novosti" Dimčevski, danas 24 godine kasnije. - Na položaju sam bio tek nekoliko sati, pucalo se sa svih strana kada mi se preko "motorole" javio tadašnji komandat Duško Šljivančanini rečima: "Dimče, preuzmi, ja sam ranjen, a tvoj vozač je poginuo. Izrešetali su nas kad smo silazili pre Batuše..." Posle sam čuo šta se se sve njima događalo.

Iz epopeje ratovanja na Košarama seća se Dragutin i malih stvari koje su mu se, poput crva, uglavile u pamćenje na taj Veliki petak 1999, zajedno sa mirisom baruta i mrtvim i ranjenim vojnicima pogođenim minobacačima, i sada čine jedinstvenu sliku generacijskog junaštva.

 - Negde osmog uveče čuli smo izveštaje sa karaule da se vide svetla i čuje vojska sa druge strane. Ujutru, pre svitanja zazvonio je telefon u štabu i javljeno je prvo da je napadnuta karaula Morina, a sekund kasnije i da je udar na Košare. Samo sam se zgledao sa komandantom Duletom i odlučeno je da on ide na Morinu, a ja na Košare. Dobro se svega sećam.

Sa Dimčevskim u tovarnom delu "pinca" na karaulu su krenuli vojnici Nikola Mačak, Budimir Šljivić i Vladimir Bjelan. I vodnik Nikolić je krenuo sa svoja tri vojnika za njima jer se oko albanskog sela Batuša mogla očekivati zaseda. Tih 10 kilometara do karaule ipak je prošlo bez ispaljenog metka.

 - U krug karaule nismo mogli jer je na samom ulazu stajao traktor i pošto sam izašao iz vozila video sam i kratere od mina ispred poprečene mašine. Ispostavilo se da je to bilo "vozilo" vodnika Tomislava Račića kojim se ovaj hrabri čovek ispeo iz Batuše sa dvojicom svojih junaka, da pomogne graničarima.

Priseća se potpukovnik Dimče kako je odmah po dolasku otrčao, saginjući se od kuršuma, do kote "Glava" gde je vojska vodnika Saše Radojevića uveliko vodila boj:

- Obradovali su mi se kao rođenom. Tad sam preuzeo komandu nad graničnim bataljonom i nisam sišao sa Košara svih 67 dana. A bilo je gadnih dana. Da nisam bio oficir - plakao bih!

Od "malih stvari" iz velikog boja od pre 24 godine ovaj Nišlija, rodom iz junačkog Kumanova, seća se "lekcije" svog vojnika iz rova "da praznik Veliki petak i Uskrs menjaju datume a ne i dane u nedelji", a da Đurđevdan uvek pada na 6. maj. Objašnjava da mu kao karijernom oficiru i ratniku iz sukoba početkom devedesetih u Hrvatskoj te "verske lekcije" do 1999. nisu bile važne:

- Na Uskrs, treći dan boja, pred očima mi je poginuo vodnik Ivan Vasojević i njegova tri vojnika nekoliko stotina metara od naših položaja, dok se vojska vodnika Vladana Avramovića i Saše Radojevića odmarala posle 48 sati na rezervnom položaju. Krenuo sam baš ka Vasojevićevim rovovima kad je počeo da bije mitraljez nama pred noge. Oni ustadoše iz rova da vide da nije greška i...padoše.

Onda objašnjava:
- Vod naše vojne policije iz Valjeva otišao je prethodno u pravcu kote Šabanove livade odakle se oglasio taj mitraljez. Vasojević je možda pomislio da se naši vraćaju. Umesto njih nailazila je grupa NATO-šiptarskih terorista, presvučena u srpske uniforme sa našim vojnim oznakama i pod našim šlemovima. To ih je prevarilo...
Bilo je strašno na Košarama i uoči Đurđevdana i na ovog "sveca". Seća se oficir kako je 4. maja, oko 18.30, poginuo vojnik Slavko Krunić iz Kamenice kod Gornjeg Milanovca. Ovog vojnika "sahranio je" tek 2003. Objašnjava Dimčevski i zašto ne može da zaboravi Đurđevdan.

- Slavko nam je poginuo, tu ispred nas i nikako nismo mogli da izvučemo telo. Nisu dali, pokušavali smo sto puta. I oni su ga pokupili sa bojišta - govori dalje Dimčevski. - Obavestili smo roditelje, nisu verovali. Kada su tela razmenjena početkom 2003.Krunićevi nisu hteli da daju DNK - nadali su se da je živ. Posle sam čuo da su ih neki lagali da je Slavko u zarobljeništvu i da za pare mogu da ga izvuku. Sram da bude lešinare...

Krunićevi otac i majka su na kraju, ipak pristali da upare svoj DNK sa sinovljevim. Pokazalo se poklapanje. Momak je ekshumiran ispod oznake N. N. sa Lešća i prenet u rodno selo.
- Poginuo je četvrtog, a u njegovoj službenoj smrtovnici pisalo je šesti. Ja sam uverio roditelje u pravi dan pogibije baš na sahrani. Otac Slavko mi je kazao: "Dobro je što nije šestog. Makar Svetog Đurđa da nastavimo da obeležavamo..."

Seća se potpukovnik mnogih stvari iz službe. Kaže nam da predsednika Vučića zna od jula 1998. kad je u Granični bataljon u Đakovici došao kao deo parlamantarne grupe koja je htela da se uveri da li je granica bezbedna. Odmah je tražio da se ide na karaule.

- U to vreme teroristi su otimali ljude i Vučić je tražio da ga odvedemo na državnu granicu da se uveri kako sve izgleda. Slikali smo se na karauli Deva. I posle kada me je odlikovao. Prepoznao me je. Ja ga se sećam i po tome što se ni tada nije plašio.