SLAVICA, KAD ZAZVONI TELEFON, JOŠ ČEKA DA ČUJE MUŽEVLJEV GLAS: Porodice nestalih u ratovima na tlu Jugoslavije kroz slike ispričale sećanja

Ovu izložbu organizovao je Crveni krst Beograda u saradnji sa Komitetom Crvenog krsta, u beogradskom Pedagoškom muzeju. Slavičin muž Dušan Pavlović nestao je kod Doboja, u avgustu 1992.

- Moj muž je nestao sa šestoricom kolega i do danas ne znamo ništa o njemu. Dugo mi je zvuk telefona budio nadu da ću ponovo čuti njegov glas, godinama kasnije da ću čuti da su ga pronašli, pa da su saznali gde je, da mu na grob možemo izaći... I znam da se moja priča ne razlikuje od priča svih porodica nestalih u poslednjem ratu. Možda se priča i razlikuje, ali tuga je ono po čemu se prepoznajemo i razumemo. Želeli bismo da se o našim najmilijima ne priča kao o nestalima, već kao o onima koji su voleli cveće, polja i brda, rodnu grudu, osobe koje su volele nas i koje smo mi voleli. Oni nisu samo nestali u ratu, oni su naši muževi, deca, očevi, majke, sestre, braća... Nemojmo dozvoliti da se zaboravi da su živeli i da su voleli i da su ih voleli - kazala je Slavica u ime porodica nestalih.

Ova izložba akademskog slikara Uglješe Colića inspirisana je pričama članova porodica nestalih u sukobima na tlu bivše Jugoslavije. U sukobima je evidentirano više od 35.000 nestalih, a rešeno nešto više od 25.000 slučajeva. Nažalost i dalje je nepoznata sudbina više od 9.800 ljudi, od čega u Srbiji 1.134.

- U vremenu u kom tražimo mesto za razgovor, u kome imamo mesto za odmor, pravedno je imati i mesto za patnju, na kome imamo pravo na sva sećanja koja nosimo na nekoga - kazao je na otvaranju predsednik Crvenog krsta Beograda Milan Mirković. - U današnje vreme ispada da se okolnosti oko nas mahom vezuju za privilegije, a onda shvatimo da nam posle života neko može uskratiti tu jednu najnormalniju stvar - mesto večnog počinka. Oko nas je 15 priča i 15 sudbina koje postaju koordinate na kojima možemo da slavimo život i sećanje na one koje još tražimo.

Izložba govori o deci, roditeljima, supružnicima, braći, sestrama, bakama i dekama koji su nestali. Iščekivanje nestale osobe ne odvija se samo unutar porodice. Nestali su imali prijatelje, kolege, komšije, poznanike koji ih takođe iščekuju, ili bar vesti o njima. Sve zemlje koje je zadesila tragična sudbina ratnih razaranja i građanskih sukoba, među kojima je i Srbija, deo su inicijative da se kroz umetnički izraz, a na osnovu priče najbližih članova porodica nestalih, govori o uspomenama i sećanjima na sretne trenutke iz perioda kada je porodica bila na okupu.

Ova izložba afirmiše postupak memorijalizacije s ciljem da se podigne svest u zajednici o ovom problemu, kažu u Crvenom krstu.