SMRT RUSKOG KONZULA NA NAŠEM TUŽNOM KOSOVU: Povodom 120 godina od mučkog ubistva hrabrog Grigorija Stepanoviča Ščerbine

Njegova sudbina je ilustracija velike istorijske drame koju je, tada već skoro dva veka, proživljavao srpski narod u Staroj Srbiji, a koja, nažalost, još traje pred našim očima i na početku 21. veka.

Konzulat Ruske imperije u Mitrovici otvoren je 1902. godine, iako je zbog haotičnog stanja u celoj Staroj Srbiji, pa i na severu KiM, zastava Ruske imperije na zdanje konzulata podignuta tek 23. februara 1903. godine (po starom kalendaru). Jugoistočna Evropa je vekovima bila, nekad manje a nekad više, u središtu pažnje spoljne politike Ruske imperije iz dva razloga: zbog geostrateškog položaja ovog dela Evrope koji izlazi na Jadransko, Egejsko i Crno more, ali i zbog težnje Rusije da štiti pravoslavne hrišćane na Balkanu i pomaže njihove oslobodilačke pokrete. Moreuzi Bosfor i Dardaneli i izlaz u Mediteran bili su od ključnog vojnostrategijskog ali i ekonomskog značaja za Rusku imperiju. General Fadejev kaže 1870. godine da je Rusija bez izlaska u Sredozemno more "ptica sa jednim krilom". Radi toga je Rusija već krajem 18. veka započela sa osnivanjem konzulata prvo u Trstu i Dubrovniku, zatim u većini glavnih mesta Balkana u prvoj polovini 19. veka, da bi posle Krimskog rata (1853-1856) sjajni ruski ministar inostranih poslova kancelar Gorčakov proširio mrežu konzulata i u mestima centralnog dela Balkanskog poluostrva u Sarajevu, Skadru, Prizrenu, Skoplju, Bitolju... Konzulat u Mitrovici je imao zadatak da štiti srpski narod u ovom delu Stare Srbije i da prati aktivnost Austrougarske u ovom i okolnim oblastima.

Već prilikom otvaranja ruskog konzulata u Mitrovici došli su do izražaja višedecenijska anarhija, nasilje i teror kosovskometohijskih Arbanasa, koji su u potaji imali podršku velikog dela turskih činovnika, uz puno, takođe potajno, odobravanje sultana Abdula Hamida. Takve okolnosti su neminovno i dovele do ubistva ruskih konzula - prvo u Mitrovici Grigorija Ščerbine, a nekoliko meseci kasnije i konzula u Bitolju Aleksandra Rostkovskog. Arbanasima je pomoć, razne vrste, pružala austrougarska diplomatija putem svoje vrlo razvijene agenturne mreže u Staroj Srbiji. Ubrzo posle otvaranja ruskog konzulata u Mitrovici usledilo je 1904. godine i otvaranje konzulata Austro-Ugarske na čelu sa konzulom Cimbauerom.

U prilično učmali život Mitrovice, tipičan za mnoge balkanske varoši, znatnu živost unela je železnička pruga od Soluna do Mitrovice. Čim je stigla vest o otvaranju ruskog konzulata usledile su pretnje i nemiri lokalnih Arbanasa na čelu sa Isom Boljetincem, poznatim glavarom i razbojnikom - kako je ocenjen od strane ruskih diplomata. On je živeo na svom velikom imanju i kuli u obližnjem selu Boljetin, u dolini Boljetinske reke, ispod srpskog manastira Sokolice. Ruski konzul u Skoplju Maškov je krajem avgusta 1902. godine obavestio ambasadu u Carigradu da je novoimenovani konzul Ščerbina poslao u Mitrovicu svoga kavaza (lično obezbeđenje) sa stvarima, ali da je Boljetinac zapretio da će kuća u kojoj će biti smešten kavaz sa konzulovim stvarima biti zapaljena. Zapretio je takođe da ni kavaz ni konzul ne mogu dobiti kuću u Mitrovici, i ne samo da će im biti spaljena, nego ne mogu ni ostati u Mitrovici. Boljetinac je otvoreno govorio da dok je on živ ruskog konzula neće biti u Mitrovici. Suočena sa ozbiljnom pretnjom turska vlast je, pod zaštitom čete vojnika sa puškama nagotovs prema fanatičnoj gomili, kavaza i konzulove stvari prebacila u kasarnu, a već prvih dana septembra vozom otpravila za Skoplje. Boljetinac je pretio da će ubiti ruskog konzula na samoj železničkoj stanici. On i mnogi mitrovački muslimani poslali su telegram u Jildiz (sultanov dvor), ukazujući da će dolazak ruskog konzula biti uzrok velikih nesreća. Skopski konzul je izvestio ambasadu u Carigradu da Arbanasi i Turci likuju zbog vraćanja ruskog kavaza.

Srpska diplomatija je, s druge strane, insistirala kod ministra spoljnih poslova Rusije grofa Lamsdorfa i ambasadora u Carigradu Zinovjeva da što pre bude otvoren ruski konzulat u Mitrovici, jer će lokalni Srbi biti izloženi velikoj opasnosti. Vlada je sredinom septembra preko ruskog poslanstva u Beogradu obavestila grofa Lamsdorfa da posebne nade "na položaj stanovnika Stare Srbije polaže na dolazak u Mitrovicu naznačenog ruskog konzula". I srpski poslanik u Carigradu Sava Grujić je molio da Ščerbina što pre krene za Mitrovicu jer "njegovo skorije prisustvo tamo narod srpski očekuje kao ozebao sunce". Iz Carigrada je stigao nalog divizijskom komadantu u Mitrovici Šemsi-paši (poreklom Čolović iz Biševa kod Rožaja) da po svaku cenu uhapsi Boljetinca ne pitajući za cenu. Radilo se u stvari o jednoj orijentalnoj političkoj predstavi u kojoj je nalog iz sultanovog dvora bio formalne prirode, dok je Šemsi-paša u dosluhu sa Boljetincem uveravao sultanov dvor da Boljetinca nije moguće uhapsiti ni sa deset bataljona vojske. Zinovjev je insistirao da Boljetinac bude što pre najstrože kažnjen i hitno udaljen iz Mitrovice - kao preduslov da bi Ščerbina tamo stigao. Ruska diplomatija u Carigradu je procenila da će nekažnjavanje Boljetinca potkopati ruski uticaj u ovom delu Stare Srbije i da će ugroziti život lokalnog srpskog stanovništva.
Početkom novembra 1902. godine mitrovački kajmakam je sa celim medžlisom boravio dva dana kod Boljetinca u njegovoj kuli moleći ga da ode u Carigrad bez ikakve kazne. On je to odbio i poslao glasnike na sve strane "da pozovu prave muslimane da sa njim umru za veru". Na njegov poziv u Boljetin je stiglo više od 200 Arbanasa. Okupljeni mitrovački, vučitrnski i novopazarski muslimanski glavari su u isto vreme obznanili odluku da će pre umreti nego što će dozvoliti dolazak ruskog konzula u Mitrovicu. Ruska i srpska diplomatija su smatrale da sve ove nemire podstiče autrougarska diplomatija. Nemiri su bili i razlog da sultanov dvor traži odlaganje odlaska Ščerbine u Prizren. Zauzvrat Boljetini i Arbanasi su na samom početku novembra 1902. godine dali besu da protiv ruskog konzula neće preduzimati nikakve neprijateljske akcije. Prvi sekretar sultana Abdula Hamida obavestio je ambasadora Zinovjeva početkom decembra 1902. da je Boljetinac otišao iz Mitrovice i da dolazi u Carigrad. Za put je dobio 200 turskih lira. Da apsurd bude veći Boljetinac je 6. decembra 1902. stigao u Carigrad i sa svim počastima smešten u Jildiz, kao gost Abdula Hamida, čiju su dvorsku gardu velikim delom činili Arbanasi sa Balkana. Ovakav gest je bio jasan dokaz da plan organizovanog proterivanja Srba iz Stare Srbije ima podršku sa vrha države u duhu panislamističke ideologije Abdula Hamida.

Tek nakon odlaska Boljetinca u Carigrad i izvesnog, na prvi pogled, smirivanja situacije Ščerbina je početkom januara 1903. stigao u Mitrovicu dočekan sa vojnim počastima lokalnih turskih vlasti. On je dobro poznavao mentalitet Arbanasa, znao je njihov jezik, čak je i prevodio neke njihove epske pesme. Kao i većina tadašnjih ruskih diplomata bio je vrlo obrazovan čovek, vladao je arapskim, tatarskim, jermenskim, gruzijskim i turskim jezikom, a zatim je ovladao i albanskim, srpskim i bugarskim. Odmah je započeo živu aktivnost na sprovođenju reformi od strane turskih vlasti, tražeći da se u žandarmeriju primi i desetak lokalnih Srba. U Carigrad je poslao spisak 29 turskih žandarma, Albanaca, tražeći njihovo udaljavanje iz službe. Uprkos svim poznatim prilikama Ščerbina je "smelo, svakog dana u pratnji gavaza u kozačkoj nošnji šetao Mitrovicom i išao u lov po okolini. Njegova hrabrost ostavila je silan utisak i na Arbanase i na Turke".

Početkom februara 1903. Husein Hilmi-paša se, po nalogu iz Jildiza, obratio ruskom konzulu u Skoplju Maškovu da dozna da li je Ščerbina saglasan da se Boljetinac vrati iz Carigrada u Mitrovicu. Istovremeno je lokalni komandant Šemsi-paša ubeđivao Ščerbinu da Boljetinac nije vršio pritisak na hrišćansko stanovništvo, da nije bio krivac za antiruske demonstracije avgusta 1902. i da je velike zemljišne posede dobio zakonskim putem, a ne otimanjem. Ščerbina je smatrao da ako sultanov dvor insistira na njegovoj saglasnosti za povratak Boljetinca, onda lokalni Arbanasi treba da znaju kome treba da budu zahvalni i da njegovi rođaci i bliski ljudi treba da se obrate konzulatu s molbom da se Boljetinac pomiluje i da se pritom pruže garancije i uveravanja o budućem ponašanju. Bio je dobro obavešten da se u selima oko Mitrovice nastavljaju tajna dogovaranja o zločinačkim namerama prema njemu. Pri takvim okolnostima saglasnost na brzi povratak Boljetinca, smatrao je Ščerbina, tumačiće se slabošću i strahom konzulata pred pretnjama Arbanasa i imaće vrlo nepovoljan utisak kod celog pravoslavnog stanovništva ne samo u Staroj Srbiji nego i u okolnim predelima. Ščerbina je preko Maškova odgovorio Hilmi-paši, a lično i Šemsi-paši da do upoznavanja sa situacijom u kraju ne vidi mogućnost da se pregovara o vraćanju Boljetinca.

Nije prošlo mnogo vremena od dolaska Ščerbine, a više stotina dobro naouražanih Arbanasa krenulo je u pohod prema Mitrovici, zauzevši prethodno Vučitrn, ne skrivajući mržnju prema ruskom konzulu koga "nikako neće". Poslednji izveštaj koji je napisao Ščerbina ambasadoru u Carigradu Zinovjevu bio je datiran 17. (30) marta 1903. godine. On izveštava da su Arbanasi zauzeli Vučitrn uz punu pasivnost turskih vlasti. Sve zaptije (žandarmi) Srbi koji su nedavno stupili u službu razoružani su, uzeta im je uniforma i poslati su u Prištinu. Arbanasi su opljačkali dom lokalnog sveštenika Frtunića, istukli njegovog sina i upali u crkvu u vreme službe, uzevši sav novac i dragocenosti u zlatu. Novi komandant vojske u Mitrovici pukovnik Said-beg obavestio je Ščerbinu da se gomila kreće prema Mitrovici i da on preduzima mere da zaštiti grad. Načelnik železničke stanice u Vučitrnu Stefkov upozorio je Ščerbinu da gradu preti opasnost. Arbanasi su opkolili Mitrovicu i zatvorili sve prilazne puteve. Rano ujutru, u pola devet, Ščerbina se prema sopstvenim rečima na konju lično uputio da vidi raspored turske vojske koja brani ulaze u Mitrovicu. Izvestio je da se na brdima na putu prema železničkoj stanici nalazi šest turskih topova i dve čete nizama (redovne vojske). Arbanasi su bili zauzeli sva okolna brda - stajali su u grupama od 200 do 300 ljudi, dok ih je ukupno prema Ščerbinovoj proceni bilo oko 4.000. Komandant Said-paša koji je pratio Ščerbinu tokom obilaska turskih položaja obavestio ga je da je dobio naredbu od Hilmi-paše da brani grad. I sledećeg dana, 31. marta, Ščerbina je obilazio turske položaje na južnom prilazu gradu. Na povratku, u blizini železničke stanice, turski kaplar Ibrahim Halit, poreklom Arbanas iz sela Žegra kod Gnjilana, pucao je u leđa Ščerbini i teško ga ranio. I srpski i ruski diplomatski predstavnici u Osmanskom carstvu su bili mišljenja da su autrougarski agenti podstakli Arbanase da napadnu Mitrovicu.

Teško ranjeni ruski konzul borio se za život u zdanju svoga konzulata sve do ranih jutarnjih časova 10. aprila 1903. godine. Prvu pomoć pružio mu je turski vojni lekar Hasan-efendija sa svojim pomoćnicima. Na vest o teškom ranjavanju Ščerbine sultan je iz Soluna uputio u Mitrovicu iskusnog hirurga Žak-pašu. Kralj Aleksandar Obrenović je hitno poslao iz Beograda jednog od najboljih srpskih lekara dr Subotića, brata ruskog generala Subotića, komandanta ruske vojske u Prijamurskoj oblasti. Zajedno sa Subotićem u Mitrovicu su iz Skoplja doputovali i ruski konzul Maškov i srpski konzul u Skoplju Kurtović. Odmah je stigao i srpski konzul iz Prištine Avramović. Puščano zrno je teško oštetilo jetru, bubrege i druge unutrašnje organe. Pomenutim lekarima pridružio se i njihov kolega Kamburoglu, grčkog porekla, ali konzulu Ščerbini nije bilo pomoći. Na licu mesta opelo su održali raško-prizrenski mitropolit Nićifor i otac Arsenije, ruski jeromonah iz Dečana koje su tada držali ruski monasi. Srpski prištinski konzul Kurtović je u ime kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović dovezao sa sobom sanduk sa krstom, vencima i svom neophodnom pogrebnom opremom. Na raskošnom kraljevskom vencu je stajao kratak natpis: "Blagorodnom Ščerbini - kralj i kraljica Srbije".

Smrt Ščerbine izazvala je veliki odjek među Srbima, ali i u Rusiji i širom Balkana. Srbi su je doživeli kao nacionalnu nesreću. Telo ruskog konzula preneto je vozom do Soluna, odatle do Carigrada u kome je služen parastos, a zatim do Černjigova. Svuda usput na železničkim stanicama stajalo je mnoštvo Srba da oda poštu svom hrabrom i nesebičnom zaštitniku. Na stanici u Skoplju zemne ostatke Ščerbine dočekali su srpski mitropolit Firmilijan sa tridesetak sveštenika u prisustvu konzulskog kora i predstavnika turskih vlasti. Ščerbina je ispraćen u svoju otadžbinu sa velikim žalom i suzama srpskog naroda, naročito onog dela u Staroj Srbiji koji ga je lično znao i sa njime se sretao. Srpski poslanik u Carigradu Sava Grujić je zabeležio: "Smrt prvog ruskog konzula na našem tužnom Kosovu doista puna je tragičnosti i divan je primer hrišćanskog požrtvovanja za bližnje svoje (...) G. Zinovjev upućujući Ščerbinu u Mitrovicu tada će mi kao u šali reći (...) da on ide kao žrtva za našu narodnu stvar i da Srbi treba da ga upišu u svoje svece, ako bi ga Arnauti ubili. Nažalost ovo se predskazanje brzo ispunilo i Ščerbina će doista u spomenu Srpskog naroda stati u red ostalih njegovih kosovskih junaka! Hrabri Ščerbina se u svemu ugledao na svog velikog prethodnika iz Prizrena Ivana Stepanoviča Jastrebova koji, u svojoj plemenitoj misiji, na svu sreću, nije na srpskoj zemlji doživeo ovakvu zlu sudbinu.