JEDAN OD NAJOBRAZOVANIJIH BOGOSLOVA MLAĐE GENERACIJE: Patrijarh Porfirije rukopoložio đakona Stevana Jovanovića u sveštenički čin (FOTO)

Sasluživali su preosvećena gospoda episkopi šabački Jerotej i remezijanski Stefan, arhimandriti Vasilije (Kostić) i Prokopije (Tajar) iz Antiohijske Patrijaršije, prezviteri i đakoni Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke u molitvenom prisustvu mnogobrojnog vernog naroda. U toku svete Liturgije, patrijarh Porfirije je rukopoložio đakona Stevana Jovanovića, pomoćnika predsednika Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i jednog od najobrazovanijih bogoslova mlađe generacije, u čin sveštenika.

Pre nego što je pročitan Sinodik Pravoslavlja, u kome je sadržano objašnjenje poštovanja svetih ikona Gospoda Hrista, Presvete Bogorodice i svih svetih, besedio je Patrijarh srpski g. Porfirije:

– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, danas je Nedelja Pravoslavlja. Šta je Nedelja Pravoslavlja? To je dan kada se mi liturgijski, crkveno sećamo velikog događaja koji se zbio u Carigradu 843. godine. Dugo je trajao nemir u Crkvi Hristovoj – kao što vidimo, uvek je nemira bilo – a ovaj se ticao se poštovanja ikona. Naime, predanje Crkve, vera Crkve, dogmatika Crkve u ikonama je videla izraz naše vere. Oni koji su bili protiv poštovanja ikona nisu bili naprosto protiv nečega što je neki običaj, nego su bili protiv istine Bogom otkrivene, jevanđeljske istine da je Isus Hristos Bogočovek, da je potpuni čovek i potpuni Bog. Najpre, jedni su tvrdili da On nije Bog, to je bila i tema Prvog vaseljenskog sabora, a onda kasnije su drugi, monofiziti, tvrdili da On nije čovek.
Mi znamo da Logos postade Telo, kako kaže jevanđelist Jovan. Znamo da se u ličnosti Hristovoj otkriva i potpuni Bog, ali i potpuni, istinski, autentični čovek. U Njemu imamo otkrivenu istinu ko je to Bog, ali isto tako i ko je i kakav treba da bude čovek. S obzirom da je Bog postao čovek, On je pokazao da je sa nama, da je nama dostupan i da je neko ko se u potpunosti sa nama poistovećuje. Otuda mi imamo mogućnost ličnog iskustva, o čemu govori današnje Jevanđelje.

Kada apostol Filip svedoči o tome da je Isus Mesija Natanailu, ovaj sumnja. Filip ne poteže za ideološkim dokazima i logičkim argumentima, nego kaže: Dođi i vidi. Dakle, dođi i vidi, steci iskustvo, sam se uveri, a moći ćeš da se uveriš ako si otvoren, ako tragaš za Bogom, ako tragaš za večnošću. Ako si stavio sebe u centar sveta i da one koji su tvoji najbliži, one koji su pored tebe, pa sve do poslednjeg čoveka i čitave tvari koja postoji, hoćeš sebi da podrediš, onda naravno da si zatvorio svoje srce za iskustvo susreta sa Hristom, u kojem je potpuni Bog i potpuni čovek.

Dakle, Bog je učinio da mi imamo iskustvo, a ne samo ideju o tome da On postoji i da domišljajući se zamišljamo kakav On može biti. Svako može imati lično iskustvo koje je uvek saglasno sa iskustvom svetih, sa iskustvom Crkve. To se postiže smirenjem, podvigom, molitvom, verom, verom koja je potpuno predavanje Bogu i poverenje u Njega. Budući da imamo mogućnost da Ga dodirnemo, da sa Njim dođemo u zajednicu, mi možemo to i naslikati. Možemo prikazati to svoje iskustvo, tu ljudsku dimenziju u ličnosti Hristovoj polazeći uvek od činjenice da smo sazdani po Njegovom liku i da smo mi ikone. To znači da je svaki drugi čovek ikona, ikona živa. Izobražavajući u svojoj duši Hrista tako što ćemo živeti u skladu sa Njegovim zapovestima. Imajući iskustva zajednice sa Njim, mi možemo naslikati Njega i staviti pred sebe Njegov lik i Njegovu ikonu ne kao nešto što obožavamo, nego kao nešto što poštujemo i što je naš prozor u večnost, prozor koji nas vodi ka Njemu, ali u isto vreme prozor koji nam pomaže da Njega možemo da doživimo.

U tom smislu oni koji su se borili protiv ikona, borili su se zapravo protiv pravoslavne vere u njenoj celini, u njenoj potpunosti, protiv njenog pogleda na život i protiv njenog načina života. I danas ima mnogo onih koji su ikonoborci. Na taj način oni, da upotrebim tu reč, izgone Boga sa one strane granice između istorije i večnosti. Oni na taj način u potpunosti autonomizuju istoriju od večnosti i čine je antropocentričnom. Poštujući ikone mi samo hoćemo da kažemo da za nas naš život ne samo da nije antropocentričan i egocentričan, nije ni bogocentičan, nego je bogočovekocentričan. Istorija je prostor naše zajednice sa Bogom. Otuda su važne ikone i otuda su se oni koji su hteli da svoja ljudskocentrična i antropocentrična učenja poture kao učenja Crkve, žestoko se borila protiv istinskog i autentičnog učenja Crkve.

Sa druge strane Crkva nije odustajala od sebe i od  svoje vere, iako je naravno u tim vremenima bila podvrgavana mnogim najtežim gonjenjima i mučenjima. Ali 787. godine u Nikeji carica Irina – koja je bila dubinski verna i pravoslavna, koja je bila na čelu imperije posle smrti njenog muža koji je bio ikonoborac – zajedno sa patrijarhom Tarasijem je organizovala Sedmi vaseljenski sabor – dakle, učinila je spolja mogućim organizivanje tog sabora – na kojem je došlo do proslavljanja ikona, tj. do ispovedanja pravoslavne vere u to da ikona izražava našu veru u Hrista kao bogočoveka, kao istinskog Boga i istinskog čoveka. I posle njenog upokojenja, ponovo su se javili ikonoborci, da bi onda 843. godine u Carigradu carica Teodora zajedno sa patrijarhom Metodijem organizovala još jedan sabor koji je potvrdio Sedmi vaseljenski sabor i koji je proslavio ikone. Sveti Metodije je tada sastavio Ispovedanje vere – Sinodik kojim se ispoveda vera u svim njenim segmentima kako mi učimo i verujemo i kako po veri toj živimo. Interesantno je da su, vidite, dve carice – čiji su muževi bili ikonoborci, progonili ikone, propovedali pogrešnu veru, bili jeretici – tajno čuvale pravoslavnu veru i posle upokojenja njihovih muževa vratile veri pravoslavnoj mesto u njihovom životu i u životu Crkve.

Važno je da slavimo današnji dan zato što vera pravoslavna, dogma pravoslavna, učenje pravoslavno nije tek neka ideologija, nije ni tek neki naš napor da dođemo do metafizičkih istina, nego je ispravna vera preduslov ispravnog života, a ispravan život se samo izražava, formuliše rečima u dogmatima u pravoslavnoj veri. Otuda mi neretko kažemo da ne pristajemo na modernizam u smislu izmene našeg načina života, jer bi to značilo izmenu naše vere. I obrnuto, niti hoćemo da kažemo da smo mi konzervativni, u smislu da ne prihvatamo civilizacijski napredak. Mi se samo držimo Jevanđelja Hristovog i njegovih principa, a njih usklađujemo i primenjujemo u svakom vremenu i prostoru. Neka bi Gospod dao da se uvek držimo istinske i prave vere kako bismo mogli da istinski živimo pravoslavno, da naš način života bude pravoslavan, da bude u skladu sa Jevanđeljem Hristovim.

BONUS VIDEO: IZGOREO OBLAKODER U IZGRADNjI - Vatrogasci u Hong Kongu uspeli da se izbore sa vatrenom stihijom