IZGOVOR ZA AGRESIJU NATO: Na današnji dan okončana 1999. farsa u Rambujeu (FOTO)
TEKST sporazuma iz Rambujea, kojim je Srbija pozvana da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, predstavljao je provokaciju, izgovor za početak bombardovanja. Rambuje nije dokument koji bi bilo koji Srbin prihvatio. To je bio loš diplomatski dokument koji se nikada nije trebao pojaviti u toj formi.
FOTO: Arhiva novosti
Ovako je u junu 1999. govorio Henri Kisindžer, veliki diplomata i bivši američki državni sekretar o predlogu sporazuma koji je delegacija Srbije posle 17 dana pritisaka i ucena konačno odbila da potpiše na današnji dan pre 24 godine.
Pregovori delegacije Srbije i Kosovskih Albanaca služili su samo kao formalna uvertira za Agresiju NATO na SR Jugoslaviju, ili preciznije, na Srbiju.
Sedmo poglavlje dokumenta koje je predviđalo da Savet bezbednosti samo aminuje dolazak trupa Svernoatlantske alijanse na početku pregovora uopšte nije bilo poznato delegacijama.
Taj deo dokumenta, američki posrednik Kristofer Hil, doneo je u Beograd i pokazao Slobodanu Miloševiću, tek kada su delegacije SRJ i Srbije i kosovskih Albanaca 6. februara već stigle u dvorac u Rambuje. Posrednici su bile diplomate SAD, Rusije i EU: Kristofer Hil, Boris Majorski i Volfgang Petrič, ali pravi gospodar situacije bila je Madlen Olbrajt, tada na funkciji državnog sekretara SAD. Foto: Arhiva V.N.
Ovaj tekst je praktično značio da Srbija sama poziva NATO da zauzme deo njene teritorije, što bi samo formalno odobrio Savet bezbednosti UN, a učešće Plavih šlemova i Rusije nije ni teorijski razmatrano.
Srbija je kao suverena država odbila prisutvo NATO trupa na svojoj teritoriji i 23. februara 1999. su prekinuti pregovori u Rambujeu tokom kojih su se delegacije samo jednom sastale za stolom, na čijem je čelu sedela Madlen Olbrajt.
- Dužan sam da kažem da su ti pregovori bili najobičnija podvala i laž. Bila je to samo predstava za spoljni svet, izvedena s trećerazrednim glumcima... Prva krupna laž, čijoj su magiji mnogi podlegli, jeste da je zverska odluka o agresiji NATO-a na Srbiju usledila kao posledica njene krivice za nepotpisivanje papira, ko zna kojih autora i gde pisanih, kojima su moćnici dali ime „Sporazumi iz Rambujea” iako to nije bio njihov prvobitni naziv. U tom tekstu postoji od učesnika samo potpis Kosova, a od svedoka nedostaje potpis Borisa Majorskog, ruskog člana „trojke”. Taj „sporazum” je bio faza u sprovođenju pre njega donesene odluke da se agresijom na Srbiju Kosovo od nje odvoji... Učesnici su se mogli sresti samo pukom slučajnošću u hodnicima, prolazeći jedan pored drugog bez reči, a tekst od kojeg je sklepan „sporazum” deljen je učesnicima u „komadima”, pri čemu su ona dva najvažnija, koja čine njegovo sadržinsko jezgro, uručena četiri sata pre okončanja konferencije u Rambujeu. Od svedoka („trojke”) ruski predstavnik, B. Majorski, nije potpisao te delove, s obrazloženjem da nisu bili predmet zajedničkih prethodnih razmatranja. Ta zbrka od sporazuma bila je samo privid sporazuma. Po svoj prilici, tako se i htelo, jer je „sporazum” poslužio kao dobra kamuflaža za odluku donesenu pre i van Rambujea – naveo je u autorskom tekstu o pregovorima u Rambujeu prof dr Ratko Marković, šef srpske delegacije.