NAŠ SINIŠA JE UJEDINIO PRAVOSLAVCE I KATOLIKE: Vladika Andrej prvi put, bez zadrške, o poslednjem ispraćaju velikog fudbalera

Dva meseca je prošlo otkako je zauvek otišao fudbalski virtuoz, a ostala je jedna nedoumica: po čijim je običajima ispraćen, pravoslavnim ili katoličkim.

To je bio povod za susret reportera "Novosti" u Beču sa episkopom austrijsko-švajcarskim i italijansko-malteškim Andrejem (Ćilerdžićem), koji je služio opelo legendarnom Mihi. Vladika je prihvatio da nam ekskluzivno, bez zadrške, ispriča šta se tog dana događalo.

- Bilo je propusta i zloupotreba, i to najčešće od ljudi koji nisu dobro obavešteni - kaže za "Novosti" vladika Andrej.

- Mihajlović je zaslužan javni radnik u društvenom životu Italije, Srbije i cele Evrope.

Umro je u petak, 16. decembra, a sahrana je zakazana za 19. decembar, što je relativno kratko vreme. Organizaciju sahrane je preuzela njegova supruga Arijana. U svom bolu ona se obratila kardinalu Mateju Zupiju i zamolila ga da joj pomogne. Siniša je mogao da bude sahranjen u Beogradu, u rodnom Borovu, u Bolonji, ali gospođa Arijana je želela da počiva u Rimu. Bio je omiljen u Italiji i kardinal je obezbedio najprostraniju baziliku, Santa Maria degli Angeli (Sveta Marija od anđela i mučenika).

Bilo je reči, makar u medijima, da će sahrani prisustvovati patrijarh Porfirije. U Rim je otišao vladika Andrej.

- Patrijarh me je pozvao i rekao da idem na sahranu. Siguran sam da bi on otišao da je mogao da se ispoštuje protokol - govori vladika Andrej.

- Veče pre sahrane pojavila se vest da će Siniša biti ispraćen po katoličkim običajima. To je, međutim, poluistina. Siniša je ispraćen u katoličkom hramu koji su iznajmili njegova supruga i petoro dece.

Oni su rekli da će prvo biti oproštajna služba za narod, kako dolikuje, a onda će pravoslavni sveštenik obaviti liturgijski ispraćaj. Patrijarh je bio uznemiren zbog napisa kako SPC dozvoljava da katolički sveštenik sahranjuje našeg čoveka. Rekao sam mu da ne verujem da će Italijani dozvoliti da se po katoličkim običajima sahrani čovek koji nije njihove vere, i to u prisustvu najviših predstavnika SPC. U Rim sam ipak otputovao sa zebnjom.

Uoči sahrane vladiku je pozvala telefonom Sinišina supruga. Zamolila ga je da joj pomogne. "Ako sam nešto pogrešila, pogrešila sam u svom bolu. Nisam znala da u Rimu postoji Srpska pravoslavna crkva. Jedino sam se družila sa svojim duhovnikom, a, pravo da vam kažem, ni moj muž nije bio često u kontaktu sa srpskim crkvenim velikodostojnicima... Moja porodica je potresena. Teško nam je. Sutra će doći moj duhovnik i njegovi saradnici. Da li to vama predstavlja problem", upitala je vladiku Andreja. "Bože sačuvaj, biće mi drago, ja sam tako vaspitan. To nije prvi put da se neko u takvim okolnostima sahranjuje", odgovorio joj je. Vladika je razgovarao i sa Sinišinim bratom Draženom, koji mu je priznao da su celu noć razmišljali da li su pogrešili.

- Na trgu, ispred bazilike, zatekao sam veličanstven i dirljiv prizor. Oko 20.000 poštovalaca i navijača raznih italijanskih klubova došlo je da se oprosti od Mihajlovića - podseća vladika Andrej.

- Mene je u hram uveo kardinal Zupi, koji je po činu kao naš patrijarh u Srbiji. Zajedno smo se poklonili pred kovčegom, a onda su došli članovi porodice. Kardinal je predložio da se dogovorimo kako ćemo da obavimo oproštaj. Rekao sam mu da je Santa Maria degli Angeli njegova crkva, da je on domaćin, i da kaže šta misli da je najbolje.

Kardinal je rekao da bi bilo dobro da počnemo službu na italijanskom jeziku, jer će biti razumljivo za sav narod koji se okupi, a kad se to završi, da po lepom pravoslavnom običaju pročitam opelo. Shvatio sam da razgovaram sa normalnim čovekom.

Vodeće italijanske televizije direktno su prenosile sahranu. Slika uplakane Arijane dok se drži za svoje sinove i kćeri mnogima se urezala u pamćenje. Vladika je primetio da je Sinišinoj majci i bratu mnogo značilo to što je pravoslavni sveštenik na sahrani.

- Navijači su se od Siniše oprostili bakljadom i aplauzima - priča vladika. - U životu nisam doživeo da mi 40.000 ruku aplaudira posle mog govora na italijanskom jeziku. Kardinal je tada prišao kovčegu, uzeo je moju ruku i rekao: "On je vaš, ali je i naš." Imao sam osećaj da su iznad kovčega Siniše Mihajlovića dva naroda uspostavila savezništvo. Sutradan sam gledao televizijski prilog u kome je ministar sporta Zoran Gajić rekao da je u crkvi vladao jedan ekumenski duh, koji je na mnoge ostavio snažan utisak.

Legenda srpskog, italijanskog i evropskog fudbala sahranjen je na poznatom rimskom groblju Verano. Opelo je i tamo služio vladika Andrej. Na groblju su, priča nam vladika, bili samo članovi najuže porodice, Sinišini prijatelji i kolege iz Srbije. Italijani su ga ispratili u bazilici.

- Porodica je želela da bude sahranjen na groblju Verano - govori vladika. - Siniša ne počiva u grobu, već u grobnici. Prvi put sam video da se ljudi na takvom mestu sahranjuju.

Prostor podseća na višespratnu kapelu sa hodnicima, a njegov, kao i drugi kovčezi, nalazi se u zidu. Imalo je prostora tek da se stavi sanduk. Na ploči je ispisano njegovo ime, datumi smrti i rođenja, tu je i njegova fotografija i pravoslavni krst. Ipak, bolje je da počiva na takvom mestu nego da je spaljen. Porodica je tako odlučila, a vreme će pokazati koliki su njegovi doprinosi našoj zemlji. Možda neko zaključi da je Siniša zaslužio Aleju zaslužnih građana, iako je veći deo života proveo u Italiji. Kralj Petar je sahranjen u Čikagu, pa je njegovo telo preneto na Oplenac.

Posle opela, vladika je razgovarao sa Sinišinom decom - ćerkama Viktorijom i Virdžinijom i sinovima Miroslavom, Dušanom i Nikolasom.

- Nijedno dete ne govori srpski - kaže nam. - Dugo sam razgovarao sa Miroslavom. Rekao sam mu da smo slični, da je moj otac bio paroh u Diseldorfu i da sam naučio srpski tek sa 18 godina. Pogledao me je: "Ja ću se truditi da naučim srpski. Oproštaj od mog oca dao mi je puno snage za to." Ponovo sam se sreo sa porodicom za četrdesetodnevni pomen, koji je održan u našoj crkvici u Rimu.

Vladika Andrej već osam godina oko crkve okuplja srpski narod u Austriji, Švajcarskoj, Italiji i na Malti. Prvi je episkop SPC koji stoluje u Beču. Ranije je sedište pravoslavnog episkopa za Austriju bilo u Severnoj Nemačkoj.

- Mislim da bi svaki srpski episkop uspeo u Beču - govori nam. - Zgodno je što sam rođen u

Nemačkoj i dobro govorim oba jezika. Austrijanci su to zapazili i pozivaju me na važne skupove. Od početka sam učestvovao u razgovorima o Holokaustu u Drugom svetskom ratu, dijalozima verskih zajednica. Austrija je puna grobalja zatočenih Srba koji su u Prvom svetskom ratu odvedeni na silu i ovde okončali svoj život. Radimo na tome da imamo crkvu u znak sećanja na sve mučenike koji su tokom Velikog rata nasilno odvedeni iz svojih kuća i njiva, dovedeni u Austriju i ovde izdahnuli. O njima postoje spomen-knjige, u kojima su zapisana imena, prezimena, godine rođenja, odakle su odvedeni, šta su bili po zanimanju.

Listajući te knjige, vladika je primetio da uz ime najčešće piše "bauer" (seljak).

- Ne prećutkujem da je naša zemlja u Prvom svetskom ratu ekonomski oštećena i da je zbog toga mnogo ljudi moralo da ide u inostranstvo na privremeni rad. Da nije bilo tog rata, izgradili bismo jaku ekonomiju. Mogli smo da hranimo ne samo svoj narod nego i komšije. Austrijski zvaničnici nam prilaze u duhu žaljenja i pokajanja kada imamo pomene našim žrtvama iz Prvog svetskog rata. Oni su svesni da to što je urađeno nije u redu. A, nauka ima još mnogo da kaže kakav je bio car Franja Josif prema Srbima. Od jednog naučnika sam čuo da je, neposredno pred rat, car, koji je bio u poodmaklim godinama, otišao u banju da se odmara, uveren da se neće dogoditi ništa strašno. Agenti, špijuni i nečasni saradnici su, međutim, učinili što su naumili.

Dok Katolička crkva svake godine gubi značajan broj vernika, čini se, posebno za praznike, da su hramovi SPC u Beču tesni. Krajem prošle godine, SPC je od Katoličke crkve dobila još jedan hram, čime je broj srpskih crkava povećan na četiri.

- Dobili smo veliku crkvu, sa pomoćnim prostorijama i velikom salom, koja se nalazi na jugu grada. Tamo živi mnogo Srba - kaže episkop. - Iznenadila nas je senzibilnost naših sugrađana. Sve naše prostorije rado stavljamo na raspolaganje za kulturne događaje, kao i omladini za dopunske časove srpskog jezika i istorije.

Vladika se u poslednje vreme angažuje i oko otvaranja srpske škole u Beču:

- Austrijanci su mi skrenuli pažnju da imam pravo da kao episkop pokrenem to pitanje. Austrijska vlada je spremna da plaća sve izdatke za školu, profesorske i plate radnog osoblja ukoliko Srbi koji žive u Beču obezbede zgradu. Bilo bi dobro da to bude zadužbina SPC.

POMOĆ SIRIJI

- U KRVI našeg naroda je da pokaže solidarnost kad se nekome desi tragedija - kaže vladika Andrej.

- Naša dijaspora uvek je spremna da pomogne drugima u nevolji, ne samo svom narodu. Prošle nedelje pozvali smo vernike da pomognu narodu u Siriji i skupili smo nekoliko desetina hiljada evra.