ROBIJAŠNICE PUNE UZORNIH SELJAKA: Greška koju je Tito priznao, vođena pogrešna politka prema selu

" U Karlovčiću čak i bivši članovi partije rade protiv otkupa, a čule su se i parole: Dole Tito, živeo kralj Petar! Nećemo da biramo komuniste, kao i da će se sa komisijom obračunati kao u Bežaniji. U Vrbasu je veća grupa kulaka demonstrirala pred odborom, a najgrlatiji je nosio Ustav i vikao: "Vidite narode kako odbor krši Ustav!" Jedna grupa se spremala da ide kod maršala ali je na železničkoj stanici Udba proturila među njih vest da će biti hapšenja, jednog je uhapsila pa su odustali od puta. Trebalo je da ide oko 50 seljaka, ali je na stanicu došlo 20, kasnije su uhapšena još četiri.

POBUNA U DOLOVU 1947.

U ovom južnobanatskom selu pored Pančeva krajem februara 1947. došlo je do masovne pobune protiv seoskih vlasti i lokalnih partijskih aktivista koji su vršili rekviziciju žita, kukuruza i stoke, a koja je ocenjena kao pokušaj kontrarevolucije i zavere protiv države. Savesni aktivisti su sakrivene viškove lako pronalazili, jer su i sami u skrivanju bili veći majstori od "kulaka". Milenko Popov Golja, lokalni poverenik za otkup, o tome kaže: "Kada sam bio poverenik za otkup, to je bio najkrvaviji otkup. Tada se sve oduzimalo, počev od slame i šapurovine (kukuruzovine) do konja. Sve što se moglo naći u ambaru, sve smo oduzimali. Nama su aktivisti iz Pančeva - iz sreza govorili da narod oko Zaječara umire od gladi, davali nam neke filmove kako se narod zlopati na Kozari i da mi moramo i nasilno oduzimati ljudima viškova žita da bismo othranili taj narod. Dolovo je bilo najrevosnije po pitanju otkupa u srezu. Ovi iz sreza su pritiskali nas, a mi seljake." Česti su bili primeri siledžijstva, noćnih poseta pa čak i nasrtaja na žene otkupnih obveznika. Nezadovoljstvo u selu su delimično podsticali i ideološki protivnici, doduše malobrojni, jataci i simpatizeri odmetnutog četničkog komandanta Vase Popova.

Revolt je kulminirao kada je neformalna grupa seljaka obrazovala komisiju i počela pronalaziti sakriveno žito kod članova partije, pa i kod sekretara MNO Radoslava Rakidžića (koji su tvrdili da im je to podmetnuto). Po hladnoći i snegu 27. februara 1947, okupilo se ispred Mesnog odbora oko 1.500 ljudi, skoro četvrtina od oko 7.000 žitelja. Kao glavne kolovođe protesta nametnuli su se lokalni "kulaci" Petar Bišić, Nenad Jerkovački i Dušan Ostojin. U opštoj gužvi i pometnji napadnut je i razoružan Jova Bebić Knez, šef Udbe za Pančevo. Sekretar partije u Dolovu Radoslav Rakidžić je upotrebio pištolj i ubio dvojicu seljaka, Antuna Ostojića i Savu Vlajića (inače neposredne komšije iz ulice). Masa se brzo razbežala. Mile Milatović, pomoćnik načelnika srpske tajne policije, lično je Slobodanu Krstiću Uči naredio da ode i sredi situaciju. Za neki sat stigle su jedinice KNOJ i blokirale celo selo. Uvedene su straže i patrole, a veći broj Dolovaca je uhapšen i oteran u zatvor u Pančevu.

Još 12 Dolovaca je naselo na zamku agenta-provokatora koji je navodno tajno upisivao nezadovoljne ljude, spremne na pobunu, u četnički odred odmetnika Vase Popova iz Ostrova, vojvode Južnobanatskog četničkog odreda. Sastanci su navodno održavani u kući Gige Gigulja Jovanova. Samo dva dana kasnije, 15. marta 1947, pohvatani su svi zaverenici na čelu sa vojvodom. Vasa Popov i Živa Vojirov (uhvaćeni kod Brze Vrbe u trenutku kad su nameravali da pređu Dunav) i jatak Bogdan Vukosavljev osuđeni su na smrt pred Okružnim sudom u Pančevu, a 24. marta 1947. i streljani. Ostali su dobili kazne od 12 do 15 godina koje su odležali u S. Mitrovici (osim S. Boldovine koji je pao sa skele i poginuo radeći kao robijaš na izgradnji zgrade milicije u Ulici 29. novembra u Beogradu). Samo jedan od ovih nesrećnih zaverenika je uspeo da umakne prema Kosovu gde mu se gubi svaki trag.

ROBIJAŠNICE PUNE UZORNIH SELjAKA

Na procesu vođama pobune zbog otkupa u Dolovu dokazivana je veza sa četničkom grupom vojvode Vase Popova i udruživanje radi neprijateljske delatnosti protiv države i društvenog uređenja i priprema za oružanu pobunu, iako optuženi s tim nisu imali nikakve veze niti su poznavali odmetnutog četnika. Deset godina robije dobili su P. Bišić i N. Jerkovački, D. Ostojin - 8, a još četvorica učesnika osuđena su na kazne između pet i sedam godina robije. Imovina osuđenih je takođe konfiskovana. Pada u oči vremenska podudarnost pobune zbog otkupa i opravdanog revolta seljaka sa otkrivanjem bezazlene zavere koju je režirala služba državne bezbednosti.

Dva su osnovna zaključka: prvo, u selu je bilo mnogo nezadovoljnika politikom vlasti (naročito posle ubistava dvojice zbog otkupa), i drugo, Udba je vešto iskoristila podgrejanu situaciju da jednom pre svega socijalnom buntu zbog brutalne politike otkupa da političku - kontrarevolucionarnu konotaciju u javnosti, provocirajući zaveru i povezujući je sa odmetnutim četnikom koji inače nije imao nikakav uticaj u selu. Na taj način se kompromitovao socijalni bunt zbog otkupa, legitimisali upotreba sile i vanredno stanje u kojem se selo našlo, kao i ubistva dvojice seljaka. Njihov ubica Radoslav Rakidžić nije odgovarao već je nagrađen višom funkcijom.

Osim ovih žrtava i desetine osuđenih, u jesen 1947. još jedan "kulak" je izgubio život. Dragomir Vujačić, pošto je zatvaran i batinan više puta od lokalnih partijskih aktivista, a najviše od pomenutog R. Rakidžića, u jesen 1947. posle noćnog privođenja nađen je mrtav u bunaru. Po zvaničnoj verziji, skočio je u bunar u šta njegovi najbliži nikad nisu poverovali. I pored svega zbog ovih dešavanja sreski i mesni odbor kao i šef Udbe za Pančevo dobili su opomene zbog mlake reakcije, dok je agilni Rakidžić kasnije čak dogurao do direktora Jugoslovenskog rečnog brodarstva.

Smederevske demostracije, jul 1950. Oko 600 seljaka iz smederevskog kraja, uglavnom iz Grocke, dopešačilo je do Beograda, gde su se požalili na "birokratsku samovolju" lokalnih vlasti. Pošto im je obećano da će uzroci njihovog nezadovoljstva biti uklonjeni, oni su se vratili kućama. U januaru 1951. nekoliko lokalnih rukovodilaca iz ovog kraja su pohapšeni kao pristalice Informbiroa, a zatim i 40 seljaka učesnika marša, od kojih je jedan osuđen na smrt, a 22 na zatvorske kazne.

I dok su zatvori, robijašnice i logori bili početkom pedesetih prepuni uzornih poljoprivrednika, njihova zemlja je ostajala zaparložena i nju su uz veliku muku obrađivali majke, žene i deca osuđenih što je dodatno komplikovalo ionako tešku situaciju u poljoprivredi. Zakon o amnestiji kažnjenih zbog otkupa donet je novembra 1953, čime je definitivno priznata promašenost jedne politike. Najveći dokaz ovome je vapaj za pomoć u hrani upućen tada najljućem ideološkom i političkom neprijatelju - vladi SAD. Pomoć je stigla, naravno ne bez uslova, pa je partijski i državni vrh FNRJ morao da preispita i koriguje svoju politiku u poljoprivredi.

Prvih rezultata je bilo postepeno 1951. i 1952 - ukidanje mera obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda i otvaranje prostora za slobodno delovanje tržišta. Ekonomske, političke i socijalne posledice politike otkupa kao i čitavog koncepta razvoja agrara bile su dugotrajne i teško izlečive. Seljak je osiromašio i veoma sporo se oporavljao od materijalnog pustošenja koji mu je naneo otkup. To je, između ostalih, jedan od razloga zbog kojih je poljoprivredna proizvodnja doživela oporavak tek krajem pedesetih godina prošlog veka.