SMRT KAO PRAVO NA IZBOR: "Čišćenje" države od strane OZNE, potom UDBE, od narodnih izdajnika

Reč je o prvim godinama posle Drugog svetskog rata, kada se uspostavljala nova vlast i uvodila nova pravila u društveni život, koja će na ovaj ili onaj način trajati i provlačiti se kroz političku svest i društvene odnose sve do naših dana.

Nije, međutim, bilo neke političke demokratije, a pogotovu ne stabilne i razvijene, ni u periodu između dva svetska rata, ali je ipak bilo višestranačja, presecanog doduše zakonima o zaštiti države, šestojanuarskim i drugim diktaturama. Komunisti koji su bili na najžešćem udaru međuratnih vlasti i koji su se borili za pravo na svoje prisustvo na društvenoj sceni, "zaboravili su", čim su se, odmah posle rata, dočepali vlasti, da to pravo omoguće drugim i drukčijim političkim opredeljenjima, strankama i pojedincima. Drugim rečima, uspostavili su potpuni politički i svaki drugi monopol KPJ u društvenom životu, uz apsolutizam svog vođe maršala Tita, i pravdali to raznim frazama i floskulama tipa - "revolucija", "narodna demokratija", "društvena jednakost", "bratstvo i jedinstvo", "nacionalna ravnopravnost" itd.

Upravo je ovde reč o toj fazi, koju istoričar Srđan Cvetković označava kao "završni korak" ka uspostavljanju jednopartijske diktature i koju prati kriminalizovanje svakog opozicionog, štaviše - svakog drukčijeg i drugog stanovišta. Cela zemlja je bila obuhvaćena tim procesom, ali se ipak najbudnije i najrigidnije motrilo na Srbiju. To se vidi po daleko najvećem broju sudskih, tačnije političkih procesa u Srbiji u odnosu na političke stranke i pojedince u drugim republikama. Uz to, i presude su bile neuporedivo strože, kao da se nije radilo o istoj državi i istoj "pravdi". Tako, na primer, u procesu protiv Dragoljuba Jovanovića, lidera Narodne seljačke stranke, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, poslanika Skupštine Srbije i potpredsednika Narodnog fronta (oktobra 1947), u kojem je optužen po članu 2 (ugrožavanje državnog uređenja i tekovina NOB) Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, kao jedna od krivica navedena je saradnja sa dr Tomom Jančikovićem, visokim funkcionerom Hrvatske seljačke stranke, bivšim viceguvernerom Narodne banke (do ostavke oktobra 1945), doktorom pravnih nauka i advokatom iz Zagreba.

Hronološki paradoks je u tome što je Jančiković inkriminisan pola godine pre nego što je optužen, i to u procesu D. Jovanoviću. Proces protiv njega i njegove grupe vođen je februara 1948, i to za pripremanje neverovatno teških dela terorizma, uz bojne otrove, epidemije i sl., što znači da je osuđen pre suđenja, i navodi na pomisao da možda i ne bi ni bio optužen da već nije inkriminisan u procesu protiv Jovanovića. Uz to, on i njegova dvanaestočlana grupa u kojoj je bilo više studenata osuđena je u Zagrebu na samo 43 godine, dok je tzv. Pekićeva grupa u Beogradu sastavljena takođe od 12 članova - mladića, suđena 1949. godine, dobila gotovo tri puta veću kaznu - 122 godine!

U tom ubrzanom procesu uspostavljanja političkog i ideološkog monopola - danas bi se to označilo pojmom jednoumlje - KP je krenula u obračun sa opozicionim partijama i njihovim liderima, i to u tri etape: najpre sa liderima opozicije koja je ostala izvan tzv. Narodnog fronta, potom sa frontovcima, pre svega sa seljačkom opozicijom, i najzad sa unutrašnjim neprijateljima, od kojih daleko najveću grupu čine ibeovci.
Reč je o političkim procesima između 1946. i 1953. godine, posle takozvane divlje etape obračuna sa onima koji su označavani kao "narodni neprijatelji", u toku i neposredno posle oslobađanja gradova i teritorija, a koji su pretežno likvidirani bez ikakvog suda i suđenja. Niti je taj koji je označen kao narodni neprijatelj mogao da se brani i odbrani, niti su oni koji ga optužuju morali da tu etiketu, tj. optužbu, a zapravo presudu, i dokazuju. Ona je podrazumevala automatsku egzekuciju, odnosno streljanje. Taj "divlji" period obračuna s "narodnim neprijateljima" odneo je više desetina hiljada ljudskih života u Srbiji, po nekim procenama koje navodi i S. Cvetković - ne manje od 60.000.

Već na samom kraju 1944. godine i početkom 45, počeli su da funkcionišu sudovi, i to u prvo vreme vojni, a prema ispovestima žrtava u Srbiji moglo bi se zaključiti da su besomučna streljanja prestala u drugoj polovini februara 1945. Od tada počinju sudski procesi pred pomenutim vojnim sudovima, koji su pre ličili na preke nego na stvarne procese i suđenja, što zapravo znači da se pozicija onih koji su etiketirani kao narodni neprijatelji nije bitno promenila, pošto su najčešće presude bile smrtne kazne.

Što se političkih suđenja stranačkim liderima tiče, zarad eliminisanja ionako lažnog višepartijskog sistema, bile su to, današnjim očima gledano, farse od montiranih procesa i oblik pritiska na opozicoju da nestane sa scene i omogući komunistima apsolutni i neometani ideološki i politički monopol. Bili su to procesi uz potpuno potčinjavanje pravosuđa, izvrgavanje ruglu advokatske profesije, kao i prava i pravne struke uopšte. Optuženi su se upoznavali sa optužnicom na samom pretresu, istovremeno dakle kad i sa presudom, koja je inače doneta negde drugde, a sudijama je poverena "odgovorna" uloga da je pročitaju. Pravo žalbe nije postojalo, osim "velikodušnog" prava da pomilovanje, koje je, inače, podrazumevalo obavezu i "pravo" priznavanja krivice, a ona je najčešće bila nakićena svakojakim najtežim opisima i krivotvorenim ili izmišljenim tvrdnjama. Umesto dokaza korišćena su "priznanja" okrivljenih, iznuđena batinanjem i mučenjem.

Zbog nedostatka pravnika uvedena je praksa da javne tužioce bira narod na svojim zborovima u preduzećima, nadleštvima i ustanovama, u naseljima i ulicama gradova, većih mesta i sela. Njihova uloga je bila da vide i kažu šta mase osećaju i da izražavaju "pravne potrebe" naroda. Advokati su često završavali kao okrivljeni, uz ocenu da je advokatski red "najveće uporište poraženih snaga". Zapravo, čitav pravnički esnaf i skoro svi njegovi pripadnici postali su "načelno sumnjivi" kao izraziti predstavnici "buržoaskog sveta i njegovih vrednosti". Miloš Minić, javni tužilac Srbije, to je začinio sledećom opaskom: "Većina pravnika kod nas je, ako ne element reakcije, a ono konzervativni element."

Ozna, a potom Udba, bila je svemoćna i obavljala je "lavovski" deo pravničkih i drugih "srodnih" poslova, čisteći državu, a prevashodno vazda "sumnjivu" Srbiju, od izdajnika, narodnih neprijatelja i drugih elemenata opasnih po novu, narodnu, revolucionarnu i demokratsku vlast. Time je kriminalizovano i samo demokratsko pravo na drukčije mišljenje, pa dakle i na mišljenje uopšte. Čitava priča bi, po toj logici, trebalo da se završi idealom da niko ne misli i da ne treba da misli, s obzirom na to da ima ko misli, i to za sve, u ime svih i bolje od svih.