SUSRET SA ISTORIJOM - DA LI JE PESNIKA UBILA PREJAKA REČ: Misterija oko smrti Branka Miljkovića

U toku predavanja neko od domaćina prilazi uvaženom gostu iz Zagreba i nešto mu šapuće.

Odjednom - muk. Frangeš bez obraćanja prisutnima u sali izlazi sa scene. Nastaje komešanje... Svi se pitaju šta se događa. Posle petnaest-dvadeset minuta pojavljuje se profesor Frangeš i drhtavim glasom počinje da govori. Kao da se sprema da izgovori neku prejaku reč!

- Prošle noći, ili u ranim jutarnjim satima, veliki srpski pesnik Branko Miljković u glavnom gradu Hrvatske izvršio je samoubistvo...

Izgovorena informacija je zazvučala toliko strašno koliko i neverovatno i munjevito je obišla sva mesta koja su činila epicentar tadašnje boemske beogradske geografije:

"Prešernovu klet", "Bezistan" na Terazijama, gde je danas "Mekdonalds", kafanu hotela "Moskve", Klub književnika, gde su umetnici, pesnici, slikari, glumci, zapaljeni svojim snovima, na svojim putevima prema besmrtnosti davali štimung koji je Beograd davno izgubio.

Sutradan, vest da je pronađeno beživotno telo Miljkovića preneli su tada uzdržano svi ondašnji jugoslovenski dnevnici, a zvanična "Borba" je objavila: "Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."

"Politika" je objavila nejasan i štur izveštaj, u najkraćim mogućim crtama: "U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem."

Većini njegovih drugara činilo se da nije imao nikakvog razloga da digne ruku na sebe.

Upravo tih godina meteorski je sticao pesničku slavu i priznanja. Kritika ga je već svrstala u klasike. Dobio je, u to vreme, najprestižniju nagradu - Oktobarsku. Potpuno je promenio imidž. Od razbarušenog boema - počeo je da vodi računa o svom izgledu. Viđan je na Terazijama i na štrafti (u Knez Mihailovoj ulici) u sivom ili crnom odelu, sa prslukom boje višnje, neizbežnom leptir-mašnom i šeširom velikog oboda, crnim dugačkim kaputom...

I počela su govorkanja "ode Branko u diplomatiju", "Miljković ide u ambasadore"! Za mnoge to i ne bi bilo neko iznenađenje, govorio je i prevodio sa nekoliko stranih jezika, bio je veliki poznavalac opšte kulture. Kružile su i priče o neuzvraćenoj ljubavi Milice Nikolić, slaviste, prevodioca sa ruskog i sekretara redakcije "Dela". Ona je imala trideset osam godina, Branko dvadeset sedam. Bila je lepa, jako elegantna, obrazovana, iz stare, otmene porodice. Čak se pričalo da je rođaka Karađorđevića. Branka je potpuno fascinirala.

Ali, u nju je bio zaljubljen i čovek koji je otkrio Brankov raskošni pesnički talenat i koji mu je objavio prve pesme i prvu knjigu. Bio je to Oskar Davičo, za koga će se Milica vrlo brzo potom i udati. Posle Brankove smrti, beogradskom čaršijom je zabrujalo:

"Davičo ga je otkrio, Davičo ga je i ubio!"

Pominjane su i batine koje je dobio u Klubu književnika od ljudi sa susednog stola.

- A i Buda i Iva (vlasnici "Kluba"), i oni umeju da odalame, a onako fini, reprezentativni ugostitelji, legende, a i neki još usput onako iz pomrčine - ispričao je Branko Božidaru Šujici.

Valjda zbog svih tih "abrova" Branko je u "Književnim novinama", 8. aprila 1960. godine, nepunih godinu dana pre smrti, objavio tekst povodom godišnjice smrti Majakovskog, u kome piše: "Kad god sam se zapitao šta je to što je poteglo obarač unutrašnjeg revolvera kojim je ubijen, čuo sam njegovo drugarsko preklinjanje: Drugovi, ne spletkarite", a tekst završava rečenicom: "Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika."

Neki će iz ovog eseja izvući zaključak da je Branko svesno odabrao samoubistvo, kao Majakovski i Jesenjin, da bi "cementirao" svoju pesničku slavu. Jer, pisci samoubice su doživljavali posmrtno uznesenje. "Isto je pevati i umirati" - kaže jedan Brankov stih.
Nekako u isto vreme kada je objavljen spomenuti tekst u "Književnim novinama", Radio Zagreb, Radio Sarajevo i Radio Podgorica raspisuju konkurs za urednika kulturnog programa. Sve tri redakcije su mu širom otvorile vrata. On je izabrao Zagreb, da se skloni od drugarskih spletkarenja i moćnog Daviča i da nađe sopstveni mir.

Ali, vratimo se danu smrti Branka Miljkovića. Šta se tačno desilo 12. februara, nikada nećemo saznati. Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja. Sad već pokojna pesnikinja Ljubica Miletić napisala je u eseju posvećenom ovom poeti: "Branko Miljković je bio i jeste velika nerazjašnjena tajna srpske poezije. Njegovo zaveštanje puno tragizma i lepote ne gubi ništa sa godinama koje se talože jedna na drugu."

Tasa Mladenović, pravnik, srpski pesnik, esejista i prevodilac, dugogodišnji urednik "Književnih novina", prvi je posumnjao u samoubistvo. Prvi se usudio da izgovori reč - ubistvo. I krenuo je Tasa lično, sa Brankovim roditeljima, na strašno mesto i tamo se uverio da ona fatalna grana ne bi izdržala težinu pesnikovog tela... Posle Tase, gotovo šapatom, počinju da kruže i druga svedočenja. Progovorili su ljudi koji su bili u društvu Miljkovića te večeri i otkrivaju gotovo jednu filmsku priču o misterioznoj smrti: kafana na periferiji, ljudi u crnom i kožnim mantilima koji su se zaustavili u automobilu sa beogradskim tablicama, baš tu, tuča, sumnjivi tragovi koji navode da je pesnik prvo ubijen, pa tek onda obešen. Javili su se i svedoci koji su videli pesnika kako visi u neobičnom položaju. Noge mu dodiruju zemlju. A onaj njegov čuveni crni šešir, širokog oboda, nabijen mu na glavu...

Zabeležene su i reči Brankovog oca Grigorija: "Tražio sam da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju. Toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla."

Kasnije je stradalo i to drvo. Neko je posekao najpre sve njegove grane, a potom i stablo tog zlokobnog drveta u Ksaverskoj šumici na kraju Jandrićeve ulice, da bi se prikrio svaki trag. Od tada do danas zagrebački policijski dosije o Branku Miljkoviću broj 13238-86 i KPI 110/61 nedostupan je javnosti. Nalazi obdukcije nikada nisu objavljeni da se ne bi otkrilo da su "po leđima nađeni tragovi udaraca gumenim, tvrdim predmetima".

A onda je 2011. godine Zoran Radisavljević, pesnik, novinar i publicista, pronašao je Vladimira Bogdanovića (1940), slikara i književnika iz Novog Sada, koji se sa Brankom Miljkovićem družio u Zagrebu i poslednji ga video pre njegovog tragičnog kraja. Sedeli su na galeriji u zagrebačkoj "Kazališnoj kavani", popularnom "Kavkazu". Odozdo ka galeriji penjali su se tihi žagor, miris duvanskog dima, kafe i alkohola. Ćutke su popili nekoliko tura pića. "U jednom trenutku Branko je uzviknuo: Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju." Sproveli su ih u stanicu i Branka odmah odveli nekud. Bogdanović je ostao sam. Negde pred zoru, došao je milicioner u civilu i obratio se Bogdanoviću:

"Možeš da ideš", rekao je oštro i dodao: "Pazi šta radiš i sa kim se družiš! Sledeći put nećeš ovako jeftino proći".

Vladimir više nije video Branka Miljkovića. Podosta godina kasnije video je fotografiju Branka, onako krupnog, na kolenima, sa pognutom glavom, vezanog oko vrata za tanku granu slabašnog drveta.

Šta je i ko je ubio Branka? Njegova prejaka reč, ali i stvaralački nemir koji ga je nagonio da objavi esej u kome analizira poreklo Josipa Broza na osnovu njegovog dijalekta, jer ga se u Zagorju niko nije sećao? Nekoliko njegovih savremenika je tvrdilo da se u njegovim rukopisima nalazilo više politički nepodobnih ogleda o Titu.

Miljković će u jednom trenutku u "Dugi" objaviti pismo u kojem se odriče gotovo svega što je napisao: "Odričem se: ..1. Knjige: Uzalud je budim, 2. Zbirke: Poreklo nade, 3. Zbirke: Vatra i ništa (Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu) i 4. Zajedničke zbirke: Smrću protiv smrti. Bgd., 27. I 1961 g. Branko Miljković..."

Među pesmama kojih se Branko odrekao bila je i poema o Titu! Svi su se pitali: da li je to uradio samo zato da bi se odrekao svoje pesme o Titu! O njegovom odnosu prema "najvećem sinu naših naroda i narodnosti" Goranu Miljkoviću, sinovcu velikog pesnika, svedočio je Matija Bećković:

"Prilikom odlaska na jedan prijem u Skupštinu grada, gde će biti predsednik, imao je crni frak i lakovane cipele, a na glavi astragansku šubaru. Sa prijema se brzo vratio u Bezistan. Priča mi, na ulazu u Skupštinu su mu poželeli dobrodošlicu, ali prilikom svakog pokušaja da uđe u prostorije gde je bio Tito, bio je sprečen. Zbog toga je napustio prijem. Posle fajronta u Bezistanu, izašli smo na Terazije. Na njima nije bilo žive duše. Branko je kriknuo ka nebu: 'Živeo mrak! Živeo jugoslovenski mrak!' Kod Igumanove palate pojavio se milicioner, koji nam je uzeo podatke. Ja sam dao ličnu kartu, a Branko svoju nije, samo je izdiktirao. Kada sam nekoliko meseci posle Brankove smrti obišao njegove roditelje, u njegovoj radnoj sobi ugledao sam poziv za saslušanje povodom ovog događaja sa Terazija."

KOLENA SAVIJENA, STOPALA NA ZEMLjI

POLA veka posle Brankove smrti, Petar Milatović Ostroški u rukopisu "Kontrolisani muk" potvrđuje da je pesnik nađen "obešen" u zagrebačkom parku, u blizini krčme koja je bila stecište sumnjivih. I to obešen tako da su mu kolena bila savijena, stopala na zemlji, a na glavi natučen šešir, dakle u klečećem položaju, što se vidi i na fotografijama Brankovog prijatelja, zagrebačkog pesnika Zlatka Tomičića. Tanka grana o kojoj je navodno visio nije mogla da izdrži ni težinu desetogodišnjeg deteta, a kamoli težinu korpulentnog Branka Miljkovića!