SUDSKI PROCES PROTIV SAVEZA DEMOKRATSKE OMLADINE JUGOSLAVIJE: U policijskoj raciji 1948. godine uhapšeno više desetina đaka reakcionara

Borislav Pekić još kao đak u osnovnoj školi nije mirovao. Formirao je najpre od svojih prijatelja u Bavaništu (gde je u vreme okupacije živeo i učio školu) ilegalnu demokratsku grupu koja je u leto 1946. u Bavaništu, Bregu i Selancu, izlepila po kućama i kapijama 12 letaka. Sve parole je osmislio i napisao Pekić još u Beogradu. Tekst je pisao rukom, a koristio je crvenu olovku i mastilo. Učiteljica Vera Jovanov-Korovljev, prijateljica Pekićevih (inače vatreni pobornik komunističke ideologije), kada je saznala za njegove aktivnosti, upozoravala je njegove roditelje i samog Pekića, ali bez uspeha.

Od oslobođenja bio je član i više beogradskih đačkih družina, od kojih se jedna zvala "Plava pantljika". U policijskoj raciji krajem avgusta 1948. uhapšeno je više desetina đaka reakcionara sa Vračara i Neimara koji su poslati u Čortanovce da čupaju repu pod optužbom da su mondeni i frajeri među kojima i tada jedan od najboljih Pekićevih drugova Miron Flašar kao i Ivan Spužić (obojica kasnije ugledni profesori univerziteta) i mnogi drugi.

Dvanaest učenika i studenata iz Beograda, uhapsila je Udba između 6-7. novembra 1948 (iako je tek 11. novembra 1948. izdato rešenje o otvaranju istrage od Javnog tužilaštva) i 5/9 maja 1949. izvedeno na optuženičku klupu u zgradi Prvog opštinskog suda (Knez Mihailova 50) jer su u zemlji organizovali udruženje SDOJ sa fašističkim ciljem." Osmorica okrivljenih, navodno, stvaraju pomenutu organizaciju s namerom da "propagandnom politikom i oružanom borbom obore postojeći poredak u FNRJ, federativno uređenje države, ravnopravnost i bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti kao i narodnu vlast."

Optužba je navela da su učenici gimnazije u Beogradu tokom 1945-1946. godine, rukovođeni "neprijateljskim pobudama" prema FNRJ, formirali ilegalne grupe od nekoliko lica. Neprijateljska aktivnost se ogledala u razbijanju "... jedinstva organizacije Narodne omladine i ometanje rada omladinske organizacije, putem ometanja pravilnog izbora rukovodstva i političkog vaspitanja omladine i u tu svrhu izazivajući nerede na đačkim sastancima." (Optužbu je zastupao tužilac N. Martinović, zamenik beogradskog okružnog, sudija je bio Predrag Elezović dok su advokatski tim činili prekaljeni advokati: B. Radović,branio Pekića, zatim V. Kovačević, M. Popović, V. Lukić I. Levi, M.Timotijević, M. Pavličević, Ž. Stošić i R. Ignjačević)

Ideja o formiranju organizacije, navodno, začela se u leto 1947, kada su prvookrivljeni Slobodan Jeremić i drugookrivljeni B. Pekić bili na radnoj akciji Šamac-Sarajevo, gde su postigli dogovor o formiranju organizacije. Članstvu su potom pristupili i drugi reakcionarni omladinci. Jula 1948, razne grupe su spojene u udruženje nazvano SDOJ, a zatim je formiran Glavni odbor čiji je predsednik bio Jeremić, politički sekretar Pekić, organizacioni sekretar D. Zorić, akcioni sekretar A. Lazović i član Glavnog odbora S. Stanojević. Čak je i među studentima formiran i tzv. Univerzitetski odbor, čiji je predsednik bio S. Stanojević a članovi Z. Racić, R. Pavlović i Đ. Milinković. Planirano je i formiranje i Srednjoškolskog odbora i prijem 100-150 lica u organizaciju.

SLOBODNA LjUBAV PO BUDžACIMA BURŽOASKIH AZILA

Borislav Pekić u memoarima potvrđuje da su imali brojne ćelije: "... U svim beogradskim gimnazijama i na većini fakulteta, da je broj obuhvaćenih lica bio znatan, da smo imali neku vrstu priručne štamparije, fondove na bazi samofinansiranja, ali i drugih negrađanskih izvora prihoda kojim su se služili Robin Hud i Lenjin, komunikacionu mrežu, diskusione klubove - ali više od svega imali smo - volju." "Za zlo im je", kako kaže sam Pekić, uzeto i "suprotstavljanje akcijama SKOJ kao što je pokušaj "defašizacije" u III beogradskoj gimnaziji februara 1946, izostajanje iz škole o verskim praznicima, organizovan odlazak na časove veronauke, što su delili primerke Demokratije u školskom dvorištu... i slično rizikujući da nas pošalju na višemesečno "čupanje repe u Čortanovcima", što je bila česta kazna za neprijateljske elemente među školskom omladinom."

Ipak, kako kaže Pekić, za razliku od fanatičnih skojevaca opčinjenih politikom njima kao mladim ljudima politika nije bila sve oni su se suprotstavljajući se režimu dobro zabavljali, slušali muziku, družili se sa devojkama... ,,Između čestih ilegalnih akcija priređivali smo još češće žureve sa pločama iz Američke čitaonice, upražnjavali slobodnu ljubav po budžacima zamračenih nerekviriranih azila buržoazije, odlazili u operu, barove, redovno se kladili na konjskim trkama; ukratko - kako se to onda govorilo - zezali se." (Pekić navodi kako su na prisilan rad okopavanja repe u Čortanovcima, kao besposličari i huligani, slati učenici koji se nisu prijavili za dobrovoljne radove, slušaoci džez ploča iz Američke čitaonice, kolporteri "Grolove" Demokratije i drugi)

Program koji je pripremio Slobodan Jeremić navodi da je "Jugoslavija postala rob jedne krvave vlasti" i poziva članstvo da stvara "duh pobune i otpora" te da "se priprema za borbu protiv komunizma uz pomoć zapadnih demokratskih država". Pekić je sastavio Statut, po kojem je dužnost članova SDOJ, pored ostalog, da se neumorno sprema za ideološku i oružanu borbu protiv komunizma.

U presudi K-147/49 OD 14. MAJA 1949. precizno se navode inkriminisane delatnosti grupe: osnivanje "intelektualnog kluba" u kojem bi se raspravljale političke, sociološke i filozofske teme sa stanovišta zapadne demokratije; štampanje i rasturanje letaka neprijateljske sadržine; izdavanje lista "Glas mladih". U tu svrhu su nabavili jedan špirograf, dva geštetnera, hemijski indigo, matrice i dali optuženom Pekiću 4.000 dinara da nabavi pisaću mašinu. Geštetner su ukrali iz Slovenskog doma Rozman u Beogradu, a pripremali su i krađu nekoliko pisaćih mašina iz muzičke škole IV rejona.

Navodno spremali su i špijunske izveštaje o "Vojno-hemijskom zavodu u Beogradu, manevrima jugoslovenske armije na teritoriji Banata, građenju mosta na Drini od strane vojnih jedinica, maltretiranju omladine u logorima, izvozu svinja i otkupu, da je jedan viši funkcioner naše zemlje poludeo..." Glavni odbor je čak pripremao "da uspostavi vezu sa dvema imperijalističkim silama, preko njihovih čitaonica u Beogradu". Za ovaj proces je prema nekim navodima trebalo vezati i vrh ostataka opozicije. Pekić, koji je kasnije došao do svog predmeta, navodi da je osim optužbi o formiranju Intelektulanog kluba uz saglasnost Milana Grola u istrazi pokušano, nakratko doduše, da se on okrivi i za učešće u formiranju ilegalne grupe iako se Grol oštro protivio svakom ilegalnom radu. Pojedinačno, Slobodan Jeremić se tereti "da je u Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu 1945. formirao grupu od šest istomšljenika po uputstvima izdajnika Brace Borisavljevića, koji je u to vreme radio u demokratskom klubu Milan Grola s ciljem da preuzme rukovodstvo Narodne omladine". Tvorac je programa u kojem između ostalog stoji da se "... Boljševička Rusija našla među pobedničkim saveznicama jer joj je smrtna opasnost pretila. Ekstremnosti između dveju pobedničkih strana se sve više zaoštravaju i one se ne daju rešiti za zelenim stolom... Sticajem okolnosti, Balkan a sa njime i Jugoslavija, uključili su se u interesnu sferu boljševika, a s time je Jugoslavija postala rob jedne krvave realističke strasti. Borba protiv komunizma, kao jedino sredstvo za odbranu demokratije od neprijatelja kulture čovečanstva - komunizma."

RIGOROZNE KAZNE ZBOG OMETANjA NARODNE OMLADINE

Prema presudi Borislav Pekić "... od oslobođenja naše zemlje bavio se neprijateljskom delatnošću. Tokom 1945. primio je jedan letak od nekog četnika i nosio ga raznim licima na čitanje, a 1946. napisao je i izlepio po Bavaništu i Pančevu više neprijateljskih letaka ...u to vreme sam je pisao letke neprij ateljske sadržine i rasturao ih u školama... Po dolasku u Beograd nastavio je sa svojom izdajničkom delatnošću među omladincima Treće gimnazije."

"... Dušan Zorić je sa Pekićem i Lazovićem formirao ilegalnu grupu u školi i preuzeo obaveze iz organizacije. Stevan Stanojević, Đorđe Milinković, Radoslav Pavlović i Zoran Racić primili su ponekog u organizaciju, upoznali su ga sa Statutom i napisali poneki letak. Devetookrivljeni Mitja Gruden, rođen u Trstu, Slovenac koji je živeo u Beogradu i pohađao Treću mušku gimnaziju je, navodno, putovao u Ljubljanu u vezi sa špijunskom organizacijom, čiji je centar u inostranstvu, postao njen član i primio se zadatka da u Beogradu formira špijunsku grupu."

Đorđe Olejnik je primio "špijuna na spavanje" kada je dolazio iz Slovenije.
Prvoslav Jovanović je prikrivao letke koje je pisao Milinković, držao ih u stanu, kao i jednu francusku pušku, koju mu je dao Milinković, a učestvovao je u krađi pisaće mašine iz muzičke škole za potrebe organizacije.

Strahinja Dimitrijević je postao član "špijunske organizacije" koju je formirao Gruden i učestvovao je u akciji "otimanja dokumenata od jednog službenika u Ulici prote Mateje", koju je organizovao Gruden.

Najstrože je kažnjen Đorđe Milinković sa 12 godina zatvora, Jeremić, Zorić i Gruden osuđeni su na po 10 godina, Pekić je prvostepenom presudom takođe dobio 10 godina. D. Zorić i S. Stanojević kažnjeni su sa po 6 godina, sa 4 godine kažnjeni su R. Pavlović i Z. Racić, a po 3 godine dobili su Đorđe Olejnik i Prvoslav Jovanović. Najbolje je prošao S. Dimitrijević - zatvorom od jedne godine. Optuženi R. Pavlović, Z. Racić, Đ. Olejnik, P. Jovanović i S. Dimitrijević oslobođeni su optužbe za krivično delo špijunaže. Sve zatvorske kazne pratila je osuda na prinudni rad, konfiskacija imovine i gubitak građanskih prava. Suđeni su po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, i to zbog "organizovanja udruživanja sa fašističkim ciljem protivu ustavnog poretka u FNRJ." (čl. 6. i 8)

U skromnom obrazloženju (5-6 strana) stoji da su "svi optuženi neprijateljski raspoloženi prema tekovinama NOB, još odmah posle oslobođenja zauzimaju svoj negativan stav prema progresivnom radu "Narodne omladine", deluju u svakom momentu destruktivno, kako bi umanjili tempo rada i razvoja "Narodne omladine", u podizanju zemlje iz ruševina rata i izgradnji socijalizma u našoj zemlji, optuženi ne uspevaju da umanje značaj rada "Narodne omladine", ne uspevaju da dobiju veći broj pristalica za svoje ideje i akcije, sem malog broja jednomišljenika... "

Kazne su bile neprimereno blage za tadašnje prilike i povećanu budnost koja se zahtevala od pravosuđa; advokatski tim odbrane, sastavljen od uglednih beogradskih advokata (predvođenih V. Kovačevićem, M. Popovićem i drugim) ipak se žalio očekujući, kao i obično, da drugostepeni sud kazne ublaži. Međutim, suprotno očekivanjima Vrhovni sud Srbije je bio neuporedivo drastičniji, uvažio je žalbe javnog tužioca, pa je presudom Kž-600/49 od 20. juna 1949. odbio žalbu odbrane prihvativši sugestije javnog tužioca i preinačio prvostepenu presudu u pogledu kazne: Đ. Milinković kažnjen je sa 16 godina sa prinudnim radom; S. Jeremić, B. Pekić, A.Lazović sa po 15; D. Zorić sa 14; M. Gruden sa 12; S. Stanojević 10; R. Pavlović i Z. Racić na 6; i Đ. Olejnjik i P. Jovanović po 5 godina - svi sa prinudnim radom, konfiskacijom i oduzimanjem građanskih prava kao sporednim kaznama. S. Dimitrijević je kažnjen sa 3 godine zatvora sa prinudnim radom.

Na taj način po osnovu Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države Okružni sud je izrekao kazne dvanaestorici mladića, starosti 18-21 godine, od ukupno 81 godinu zatvora, a Vrhovni sud Srbije od 122 godine, tj. prvi je za svakog izrekao prosečno kaznu od 6 godina i 7 meseci, a drugi kazne u proseku 10 godina i 1 mesec. U suštini, u oba slučaja, radilo se o bezazlenoj delatnosti bez stvarnih posledica, a drastične kazne imale su cilj samo zastrašivanje potencijalnih protivnika i dalje učvršćivanje revolucionarnog režima potpunom eliminacijom građanske opozicije.

KOLEKTIVNI ZATVOR ZA SLOBODNE LjUDE

Ako se uporede kazne u ovom procesu sa suđenjem Nacionalno-revolucionarnoj srpskoj omladini (NRSO) maja 1946, gde se radilo o sličnoj delatnosti ilegalne omladinske organizacije a izrečene kazne u proseku između dve i tri godine, vidi se neuporedivo čvršća ruka države s obzirom na to da se potonji proces odvijao u godini koja je po režim, na spoljnom i na unutrašnjem planu, bila najteža od završetka Drugog svetskog rata.

U drugoj grupi SDOJ, koja je uhapšena nešto kasnije, bio je i Ljubinko Jovičić, koji je osuđen na 4 godine, zajedno sa još sedmoricom: Dušanom Markovićem (osuđen na 5 godina), Balšom Mladenovićem (osuđen na 4 godine), Borislavom Kosanovićem (3 godine), Bogdanom Bajšanskim (3 godine), Dimitrijem Stanojevićem (1 godina), Miroslavom Gobecem (5 godina i 6 meseci) i Đorđem Skerlom (20 meseci).

Ljubinko Jovičić o svojoj robiji kaže: "Marta 1949. sam uhapšen. Mnogi članovi SDOJ su već bili u zatvoru a suđenje je održano u junu 1949. godine. Mene je odao Dušan Zorić koji je toliko bio mučen da je popustio. Dvojica islednika su bili mučitelji i sadisti P. Sabljić i V. Popović, zapretili su nam pred suđenje da ako neko pomene da je mučen ili da je priznanje iznuđeno "poješće ga mrak." Robijao sam u Zabeli radio na raznim poslovima u kovačnici, gradilištu, iznošenju džakova... Po zverstvima nad zatvorenicima istakli su se upravnik Rakčević (raspop) i pomoćnik Urdarević. Posle dve i po godine sam pomilovan."

Pričalo se da je Pekićev otac Vojislav kao policijski činovnik došao do Rankovića i da je Borislavu ponuđeno da potpiše da se odriče ideja SDOJ uz zamenu za puštanje iz zatvora, na šta je ovaj navodno demonstrativno pocepao papir i uzviknuo: Živela demokratija! Pekić je posle premeštanja iz istražnog zatvora u Beogradu, odslužio više od pet godina u KPD Mitrovica, Požarevcu i Nišu sve do velike amnestije krajem 1953. kada je pušten na slobodu (a ne posle šest, krajem 1955). (Doduše, tu slobodu je Pekić kasnije poput Orvela definisao kao kolektivni zatvor i doživotnu robiju za sve slobodne ljude.)

Plava pantljika je antikomunistička omladinska organizacija koja je delovala u Zrenjaninu. Među uhapšenima između ostalih bili su Božidar Stojić i Vojislav Krompić. Stojić Božidar (1926.) iz Zrenjanina. Kao student takođe pripadnik omladinske ilegalne organizacije "Plava traka", uhapšen i osuđen u Zrenjanu na 7 godina robije pred Okružnim sudom u Zrenjaninu. Samo u Zrenjaninu razotkriveno je i osuđeno oko 6 ovakvih ilegalnih grupa. Veći deo robije proveo je u izdvojenom objektu Trepča na temperaturi preko 45 stepeni, gde je "svaki osuđenik izlivao iz čizme znoj" zbog čega je često dolazilo do bolesti i smrti. U istražnom zatvoru u Beogradu nije prošlo dana bez batina i bio je stalno vezan (osim za nuždu). Sa robije je izašao tek pošto je odslužio svih sedam godina 1955. godine. Izbačen je sa Pravnog fakulteta zbog gubitka građanskih prava, uspeo je da upiše Filozofski fakultet - istoriju 1955. i završio 1959, zaposlio se i radio u jednom mestu u Bosni (nije hteo reći kom zbog mogućih problema sa penzijom) jer u Srbiji nije mogao naći posao zbog negativnih karakteristika.

Bilo je i mnogo drugih omladinskih prodemokratskih grupacija širom Srbije a uglavnom se radilo o učenicima i studentima. Takva ilegalna organizacija pod imenom ODES (Omladina demokratske stranke) postojala je u Kraljevu. Njen neformalni vođ bio je Dušan Jaraković, a imala je 15-20 članova. Radomir Bijorac, tada sedamnaestogodišnji član te grupacije, svedoči da su provaljeni i svi pohapšeni jula 1949. godine. Da je Jaraković osuđen na 4 godine, on na 3, a svi ostali članovi na 1-3 godine. Jedan deo grupe je kaznu izdržavao u Sremskoj Mitrovici, a drugi, u kojoj i Biorac, u Zabeli.