TITO JE BIO NEUMOLJIV: Sve o eliminaciji Dragoljuba Jovanovića

 Na teret im je stavljano, kao i drugde, da su težili stvaranju seljačkih blokova kao ujedinjene antikomunističke opozicije - kako su glasile optužbe protiv Jovanovića. Seljački blokovi su navodno imali da budu sredstvo imperijalističke reakcije u borbi protiv demokratije, pošto je "imperijalizam sebi kao cilj postavio razbijanje jedinstva seljaka i radnika oličen u zemljama narodne demokratije". (Odluka o likvidaciji agrarnih lidera doneta je na sastanku Tito-Dimitrov na Bledu jula 1947. godine).

Proces Jovanoviću predstavlja najbolji primer dokle je išla komunistička vlast u borbi protiv političkih suparnika. Glavna mu je krivica bila što je pokušavao da očuva individualnost svoje partije i kritički istupao protiv raznih zakona koje je smatrao štetnim po razvoj zemlje. Svoje nezadovoljstvo koalicionim partnerom Dragoljubom Jovanovićem iskazao je samo nekoliko nedelja posle izbora novembra 1945, najpre na Glavnom odboru Narodne seljačke stranke prilikom diskusije o rezlutatima izbora, potom još eksplicitnije na sednici Ustavotvornog odbora 11. decembra 1945. godine. On je tom prilikom izrazio bojazan da KPJ svoje saveznike tretira kao saputnike revolucije i da stremi tome da postane državna partija gde su ostale stranke u frontu samo "sakadžije" (vodonoše). "Prva Jugoslavija je propala zato što je u njoj bilo više nacija, a vladala je jedna; druga će propasti ako bude vladala samo jedna partija."

Politici novih vlasti zamerao je etatizam (množenje činovništva), slab tretman zadrugarstva i prava na rad. Jovanović se založio za stranački pluralizam u okviru Narodnog fronta, koji počiva na stvarnoj i trajnoj saradnji između stranaka zasnovanoj na načelu ravnopravnosti. Ubrzo, već aprila 1946, usledio je prvi napad na njega kada je prokomunističko krilo (N. Petrović, Ž. Đermanović, J. Bogdanović i drugi) izazvalo raskol u stranci.

U jednom dokumentu Službe državne bezbednosti predviđaju se unapred ova previranja kao i sudbina D. Jovanovića, što je indikator da i ona u ovim previranjima nije bila pasivna i da su neki od funkcionera NSS već bili zavrbovani. (Mile Milatović, visoki oficir državne bezbednosti bio je Valjevu pre rata advokatski pripravnik Ž. Đermanovića. Inače, Đermanović se kompromitovao radom u opštinskoj upravi tokom okupacije pa je pomoću Milatovića oprao svoju biografiju i preko noći postao funkcioner u frontu, blizak komunistima, a kasnije jedno vreme ambasador u Bernu i delegat u Skupštini Srbije. Milatovića je pre rata pred sudom 1929. branio Dragoljub Jovanović koga je on 1947. uhapsio i saslušavao; Takođe, poput Đermanovića i N. Petrović je zbog privrženosti komunistima i pokušaja preuzimanja NSS nagrađen. Bio je pomoćnik javnog tužioca za Jugoslaviju, zatim za Srbiju, predsednik beogradske opštine, narodni poslanik za Jugoslaviju, a zatim i Srbiju da bi na kraju bio odbačen od komunista kao nepotreban - nap. auto

PROFESORA PRAVNOG FAKULTETA GAĐAJUJAJIMA I KAMENjEM

Sukob u glavnom odboru završava se izbacivanjem D. Jovanovića iz stranke i zahtevom oko 24.000 birača iz pirotskog okruga da mu se oduzme poslanički mandat, što je pompezno propratio frontovski "Glas". U vreme procesa đeneralu Draži Mihailoviću "Jež" je objavio karikaturu u kojoj Draža kaže Dragom Jovanoviću: "Kako da ga ne volimo! Moje ime a tvoje prezime?!", pokazujući na Dragoljuba koji se šunja oko ćelije. Bio je to očit nagoveštaj da bi se i on ubrzo mogao naći iza rešetaka. Jovanović se naročito zamerio vlastima jula 1946. u Skupštini prilikom usvajanja niza važnih zakona. Pri usvajanju Zakona o zadrugama, tražio je "izjednačavanje seljačkih radnih zadruga sa običnim zadrugama" i optužio vlasti da se zakon donosi u julu "jer su seljaci na poljima, pa ne mogu da reaguju i nikad se ne bi složili s politikom otkupa". U diskusiji o Zakonu o javnim tužiocima istakao je da su ovoj ustanovi pribegavali "režimi skloni padu", da su oni često nestručnjaci i obavezno provereni kadrovi KPJ i njeno sredstvo za uspostavljanje partijskog monopola na vlast. U jednom trenutku je čak rekao: "Ovo je najomraženija vlast od 1918. do danas!", na šta je Miloš Minić uzvratio "da kroz usta D. Jovanovića govore svi oni koji nemaju mirnu savest". U Veću naroda FNRJ, razmatrajući Zakon o činovnicima, ustvrdio je da se broj činovnika uvećao, a birokratija neslućeno namnožila, pa ga je D. Carević (prebeg iz DS) optužio za zaveru i blokadu rada parlamenta.

Obožavan i popularan u Pirotskom okrugu pre rata doživeo je da ga na Velikogospojinski vašar u Pirotu 28. avgusta 1946. naočigled svih (a po direktivi Blagoja Neškovića da bi ga uplašio) skojevci javno vređaju, gađaju jajima, kamenjem i goveđom balegom (jedan od njih, Petar Kozić postao je kasnije ugledan profesor Beogradskog univerziteta). Takođe je doživeo i napad prilikom boravka kod političkog prijatelja Milana Ćurčića na slavi Svetog Trifuna uoči Sretenja u Sivcu 1947. godine (15. februara) kada su ga izvukli sa slave i krvnički pretukli takođe ostrašćeni skojevci, mahom crnogorski kolonisti, o čemu je izvestio i Rojters.

Vrhunac kritike režima ispoljio je na 3. zasedanju Saveznog veća i Veća naroda (mart-april 1947), prilikom usvajanja Petogodišnjeg plana, između ostalog rekavši: "Treba osloboditi seljaka od prinudnog rada i dangube i uposliti stručne ljude u preduzećima jer ih nedostaje". Moša Pijade ga je tada optužio da razbija savez radnika i seljaka demagogijom: "Ide po Srbiji sa dva klipa kukuruza i priča kako je krupniji rodio u privatnom a sitniji u državnom sektoru." Ž. Đermanović, dojučerašnji stranački kolega, rekao je za njega tom prilikom da je "zabio nož u leđa seljaštvu". Zbog ovakvih stavova on je od početka bio trn u oku novim vlastima. Već posle izglasavanja Zakona o zadrugama, kako navodi Milovan Đilas, istog dana na večeri kod Josipa Broza, u prisustvu Rankovića, on je rekao: "Dragoljuba treba uhapsiti", na šta je Ranković primetio: "Teško mu je naći krivicu", ali je Tito bio uporan: "Krivicu mu treba stvoriti ako je nema!"