PETROVA OSTAVŠTINA ZA BUDUĆNOST: Srnić beogradskom Univerzitetu poklonio tri stana

SVI mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi dva puta: jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina, napisao je u romanu "Na Drini ćuprija" naš nobelovac Ivo Andrić. Veliki dobrotvor Petar Srnić (1934-2023) preminuo je 11. januara ove godine u Beogradu, ali je njegov zadužbinarski duh nastavio da živi. Sve što je stvarao i stekao za gotovo šest decenija rada, ostavio je mladim naraštajima.

Znao je dobro ovaj plemeniti čovek da nije bogat onaj ko ima, već onaj ko daruje, pa je u maniru starih, velikih srpskih dobrotvora i zadužbinara, testamentom zaveštao Beogradskom univerzitetu tri stana (ukupne površine oko 200 kvadrata) u centru prestonice Srbije, kako bi se stipendirali nadareni studenti, pre svega iz Moravičkog okruga. Namera mu je bila da Univerzitet, po njegovoj smrti, od zakupa pomogne studente koji će da ostanu u Srbiji i da otadžbini svojim znanjem pomognu. I to je tek jedno od niza dobročinstava za koja ovaj dobri čovek nije tražio ni zahvalnost ni priznanje. Ipak, 2009. dobio je Specijalnu plaketu "Večernjih novosti" za najplemenitiji podvig godine, a prošle godine na Sretenje, povodom Dana državnosti, predsednik Aleksandar Vučić ga je odlikovao Zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u humanitarnom radu, nesebičnu pomoć i dobročinstvo.

U njegovim nesebičnim darivanjima rodnom selu Ostra, čačanskoj biblioteci, porodici Vlajković iz sela Stave kod Valjeva i ko zna kome još, podržavale su ga supruga Paulina, koja je preminula 2008. godine, kao i ćerka Svetlana. Posle očeve smrti, Svetlana, opet zahvaljujući očevim dobročinstvima, nije ostala potpuno sama. Često je posećuju "valjevske trojke" Anka, Stojan i Anđelka Vlajković, kojima je Petar pomagao dok su studirali.

- Stojan je nosio krst na sahrani. Ne prođe dan da ne svrati. Beskrajna je zahvalnost, njegova i njegovih sestara - priča nam Petrova ćerka.

Priča nam Svetlana i kako su se ukrstili putevi njene i porodice Vlajković iz okoline Valjeva:

- Tata je u novinama pročitao tekst o trojkama porodice Vlajković, koje su zajedno upisali Mašinski fakultet. Bilo mu je dirljivo, jer su trojke retke i rešio je da ih potraži. Pronašao je Anđelku, Anku i Stojana i ponudio im je stipendiju.

Posle završetka studija Stojan je najčešće posećivao Petra, koga je cela porodica Vlajković smatrala ne samo dobrotvorom već i prijateljem.

- Podrška gospodina Pere bila nam je od najvećeg mogućeg značaja - finansijska, ali ništa manje i moralna - rekao je Stojan jednom prilikom za naš list. - Mnogo smo naučili od njega i mnogo toga ćemo usvojiti i primeniti u svojim životima. Prvenstveno mislim na darežljivost i spremnost da se pomogne onima kojima je to neophodno. Pera nam je bio kao član porodice. Nije bio staromodan, već pravi gospodin, a poneo je mnogo toga dobrog iz svog kraja. Svojim primerom pokazao je kako bi svako od nas trebalo da živi, da čovek vredi samo onoliko koliko drugima daje. Imao je neverovatnu energiju, koja ga nije napustila do zadnjeg dana.

Uspomene na oca su sveže. I tuga. U prostranom stanu na Crvenom krstu sve podseća na njega.

- Bio mi je najbolji prijatelj, pa tek onda otac. Bili smo drugari, u svemu smo se slagali - gleda Svetlana u uramljenu Petrovu fotografiju na komodi. - Mama je bila stroga, a tati sam mogla uvek sve da kažem. Razumeo me je, podržavao, savetovao. Imao je ogromno srce, ne samo za svoju porodicu već za sve ljude. Razgovarali smo da imovinu zaveštamo nekoj bolnici, ili nekome da pomognemo, ali je moj otac smatrao da je najbolja pomoć ulaganje u mlade, njihovo znanje i obrazovanje. Nadao se da će se od iznajmljivanja stanova godišnje stipendirati makar 20 studenata.

Priča nam Svetlana i kako je njen otac činio mnogo za svoj zavičaj, kako je posle požara 1996. godine obezbedio sredstva za renoviranje Doma kulture u selu Ostra, u kome je bila i zdravstvena ambulanta. Zahvaljujući njegovom angažovanju, ambasade Norveške i Holandije su potpuno opremile tu zdravstvenu ustanovu. Učestvovao je Petar i u izgradnji vodovodne mreže i asfaltiranju puteva, kako bi njegovi seljani imali pristojne uslove za život, bio je jedan od najvećih priložnika za izgradnju Hrama Svete Petke u rodnom selu.

- Kad on nije mogao, pomoć je tražio od drugih. Uporan je bio i ta osobina, uz rad i trud, donela mu je mnogo u životu - setan je osmeh na Svetlaninom licu. - Znao je da nekoliko puta zakuca na ista vrata kako bi pomogao drugima. Imao je ogromno srce i veliku empatiju.

Iz Ostre je Petar oktobra 1944. godine sa svojim dedom i oslobodiocima stigao u Beograd. Često se sećao da je tada na sebi imao košulju sašivenu od stolnjaka koji je njegova majka kupila za pola kilograma kajmaka i opanke od stare gume. Sećao se i kako ga je deda savetovao da nikad ne ukalja obraz i da kad god je u prilici pomogne drugima. Kasnije se zaposlio u Fabrici motora Rakovica i uz posao završio ekonomski fakultet. Postao je direktor izdavačkog preduzeća "Privredno-finansijski vodič", a zatim imao sopstvenu izdavačku kuću i štampariju.

- Tata je voleo knjige, umetnost i umetnike - pokazuje nam rukom Svetlana slike koje su prekrile sve zidove velikog porodičnog stana. - Imao je biblioteku od nekoliko hiljada knjiga. Dvoumio se da li da te knjige daruje školskoj biblioteci u Ostri, ali mladih skoro da više nema u selu. Zato ih je poklonio biblioteci "Vladislav Petković Dis" u Čačku.

Dobrotvor Petar Srnić sahranjen je 14. januara na Novom groblju u Beogradu. Do večne kuće, osim porodice i prijatelja, ispratili su ga predstavnici Beogradskog univerziteta i, naravno, njegovi zemljaci iz Ostre.