ADVOKATI NA UDARU KOMUNISTIČKE VLASTI: Branioci su imali veću samostalnost nego u posleratnoj Titovoj Jugoslaviji

U maju 1945. privremena uprava Advokatske komore odbila je da sa spiska advokata briše 33 člana koji su bez ikakvog formalnog postupka bili optuženi za izdaju. Zato je to Predsedništvo Srbije učinilo umesto komore, a ujedno razrešilo dužnosti upravu komore i brisalo sa spiska šest njenih članova koji su pokušali da "zaštite izdajnike". Privremena uprava Advokatske komore u Beogradu je razrešena, a ministar pravosuđa je ovlašćen da odredi svog delegata koji će izvršiti ponovan upis u imenik advokata i advokatskih pripravnika, ocenjujući dostojnost svakog pojedinca s obzirom na tekovine NOB i njegovu nacionalnu čast.

Opozicija je povodom toga donela komentar u kome se podseća na Zakon o advokatima iz 1929. (hvaljen pre rata i od V. Simića, tada predsednika Advokatske komore) "koji je advokatskom staležu obezbeđivao samostalnost i autonomiju. a time obezbeđivao da se u vreme Šestojanuarske diktature čuje bar jedan slobodan glas protiv nepravdi, bezakonja i samovolje", a zatim podseća javnost na "napredne" stavove Advokatske komore povodom hapšenja i statusa komunista u Mitrovici, Konkordata, španskih boraca i potpisivanja Trojnog pakta. Ovaj akt je ocenjen kao potpuno gušenje advokatske autonomije. U tom smislu je advokat Dragić Joksimović podneo PNS avgusta 1945. predlog Zakona o advokatskoj autonomiji i nezavisnosti, u kojem se predlaže vraćanje autonomije, kao i da do donošenja novog važi zakon iz 1929, da advokatske komore održe svoje skupštine zbog izbora svojih organa, kao i da se ozakone advokatski imunitet i profesionalna tajna. Međutim, prema Zakonu o advokatima iz 1946. ustanovljena je Komisija za advokate i advokatske pripravnike pri vladi FNRJ, sa zadatkom da izvrši svojevrsnu lustraciju. Uslovi za ponovni prijem u Advokatsku komoru i registraciju pripravnika su namerno široko postavljeni: prvo da se kandidat nije ogrešio o NOB i drugo da je bio "najmanje neutralan" u ratu. Oko 50 odsto advokata je na taj način brisano iz spiska Advokatske komore.

Advokate su štampa i ljudi iz vlasti napadali prilikom odbrane političkih i privrednih prestupnika za "birokratsko shvatanje dužnosti", pravnička nadmudrivanja u formalnom postupku koja nisu mnogo bitna i slično. Zbog toga nije bilo preporučljivo da se frontovci pojavljuju na sudovima kao branioci ovih narodnih neprijatelja. Jedini pravnici - učesnici u krivičnom postupku na koje nije padala sumnja bili su javni tužioci, kao predstavnici nove narodne države. Još februara 1947. čule su se ovakve ocene: "Advokatura je ostala skoro ista kakva je bila u staroj Jugoslaviji. Tu sudovi treba da utiču i vode borbu protiv advokata koji tumačeći samovoljno zakone, nesavesno obavljaju dužnost i time štete na šoj narodnoj državi." Stav prema advokatima naročito dobro ilustruje dokumenat Udbe o stanju u advokaturi iz februara 1952: " ... Politički to su bivše režimlije, rukovodioci i aktivni članovi bivših buržoaskih partija, ministri, poslanici, sudije, većina njih aktivni pomagači i pristalice okupatora i domaćih izdajnika. Fizički su većinom starci od 50 do 60 godina. Ideološki, to su ljudi koji su temeljno oformljeni u svojim buržoasko-reakcionarnim shvatanjima društva. Moralno, to su većinom ljudi niskog karaktera, derikože, homoseksualci, pijanice i nemoralni tipovi."

U nastavku teksta se kaže da su od 772 advokata samo 24 bili simpatizeri NOP, i tu je većina bila na strani Milana Grola ili Dragoljuba Jovanovića, dok su više od polovine bili aktivni članovi radikala (čak 212), demokrata, HSS i drugi stranaka. "... Danas su od 772 advokata 246 - otvoreni, 376 - prikriveni neprijatelji, zapadnjaci i monarhisti, 88 - pasivni, 20 - izdajnika ibeovaca i samo 46 poštenih advokata. Svega 93 je aktivno u frontu iako članarinu plaća preko 450, a od 37 članova KPJ 11 je isključeno zbog raznih grešaka oportunističko-reakcionarne prirode i 20 se izjasnilo za rezoluciju IB i otišlo u izdaju. Na suđenjima se 387 advokata drži neprijateljski, 61 advokat spada u red notornih - bolesnih pijanica, a nekoliko desetina advokata su homoseksualci." Na kraju ovako negativnog suda o stanju u advokaturi preporučuje se "podizanje mlađeg, socijalizmu i partiji odanog advokatskog kadra."

DRŽAVNO NASILjE PREMA NEISTOMIŠLjENICIMA

U drugom izveštaju optužuju se beogradski advokati V. Kovačević, M. Popović, P. Vasiljević, D. Sabljarević i drugi da nimalo ne pomažu sudu, već nastoje da stvari što više zamagle i da optužbe po liniji IB predstave ne kao krivična dela već kao "borbu mišljenja i slobodu diskusije". Često bi se i advokati našli na optuženičkoj klupi, poput Strahinje Subotića, V. Kovačevića, A. Martinovića, V. Blagojevića, D. Joksimovića, S. Barlea ili bi bili prebijani od ažurnih skojevaca posle suđenja, poput branilaca M. Nikolića i A. Popovića na procesu apotekaru K. Novakoviću u Kruševcu 1947. godine. D. Stojadinović tvrdi da mu je Udba nudila još maja 1949. (dok je bio u zatvoru), u zamenu za slobodu, da svedoči kako je advokat Slobodan Subotić, koji se istakao braneći omladinske grupe pred sudom i bio uhapšen, u toku rata sarađivao sa ustašama iako mu je otac stradao od njih.

Postojala je potpuna kontrola i nad medijskim praćenjem sudskih procesa. Neposredno po oslobođenju u vreme vojnih sudova procesi su uglavnom bili tajni, a saopštenja štura. Od polovine 1945. izveštava se detaljno samo sa važnih procesa izdajnicima, kolaboracionistima i špijunima radi formiranja javnog mnjenja (npr. članovima Centralnog nacionalnog komiteta, Nacionalno revolucionarne srpske omladine, Draži Mihailoviću, Dragoljubu Jovanoviću i drugima). Direktiva Agitpropa iz 1952. bliže rasvetljava ovaj fenomen. Javni tužilac se žali Komisiji za štampu "da se o nekim procesima o kojima se nije trebalo pisati pisalo opširno, a o onima kojima je trebalo, dat je vrlo mali publicitet". U isto vreme traži se da se smanji izveštavanje sa procesa (kampanja demokratizacije - nap. autora) kao i da "nije više potrebno podnositi svaki članak na pregled javnom tužiocu, već da on dan ranije daje novinarima optužnicu i organizuje konferencije za štampu pripremajući javnost".

Krivično zakonodavstvo i sudska praksa u Jugoslaviji, kao i ostale sfere društvenog života, u početku su u potpunosti bili zasnovani na iskustvima Oktobarske revolucije i sovjetske države. Kao i u SSSR gde su boljševici tolerisali svoje saveznike samo do uzimanja vlasti da bi onda pomoću aparata državne represije eliminisali saputnike revolucije i uspostavili diktaturu, u jugoslovenskoj revoluciji se radilo o sličnom scenariju u drugim okolnostima (s tim što nijedna partija u frontu nije imala političku težinu ruskih esera). Međutim, velika sličnost je postojala samo prvih nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, dok su se kasnije, a naročito posle velike šizme i razlaza sa Informbiroom, kao i nastojanjem da se afirmiše socijalizam sa ljudskim licem, okolnosti izmenile.

Sudski politički procesi su ostali praksa u jutoslovenskom društvu, ali su kazne postale umerenije i blaže, a krivični postupak znatno više upriličen pravima okrivljenih u modernim demokratskim zakonodavstvima, nego što je bio u godinama sovjetskog terora. S druge strane, upotreba sudsko-policijskog aparata u razračunavanju sa političkim protivnicima nije samo uvezen fenomen koji je nastao kao posledica imitacije sovjetske teorije i prakse već je mnogo složenijeg karaktera i ima dublje uporište u militarizmu i odsustvu demokratske društvene tradicije. Formiranje prekih sudova - sudova za zaštitu države, upotreba političke policije, tužilaštva i suda u obračunu sa političkim neistomišljenicima, dobrim je delom iskustvo Jugoslavije (pre nje i Srbije) od njenog nastanka. Naravno, kada je reč o masovnosti i intenzitetu državne represije, njenoj sveprisutnosti u prvim godinama posle Drugog svetskog rata - ona je ipak neuporediva sa bilo kojim periodom u modernoj istoriji Srbije i Jugoslavije.