SRBI OSUĐENI NA ZATVORENIČKI ŽIVOT: Osnivanje Prizrenske lige kao izbegavanje kazne za uništenje hrišćana u Staroj Srbiji

Pored toga, konzul je trebalo da prati aktivnost Albanske lige čija je sva snaga "u ovom momentu usmerena na komplikovanje grčkog pitanja i podsticanje prepreka pri razgraničenju Crne Gore". Albanski element je velikim delom okružen slovenskim plemenima, pisao je knez Lobanov-Rostovski, "i što je teže odrediti etnografsku granicu jednih i drugih time su veće pretenzije Albanaca da računaju na podršku Porte i lokalnih vlasti na terenu. Ne treba da gubimo iz vida da razvitak albanskog elementa ni u kom slučaju ne odgovara interesima susednih slovenskih plemena, kojima smo od iskona bili pokrovitelji i čija budućnost treba da bude obezbeđena rezultatima poslednjeg rata. Konzul je bio dužan da izveštava o sprečavanjima, sa bilo koje strane, sprovođenja odredaba Berlinskog kongresa i da prati reforme koje je Porta obećala..." 

Jastrebov je vrlo pažljivo pratio zbivanja među Albancima i zato se najveći broj njegovih izveštaja tokom 1879-1881. tiče upravo događaja oko Albanske lige. Njegovi izveštaji se razlikuju od izveštaja nekih drugih udaljenijih ruskih konzula, kao što su na primer izveštaji konzula iz Soluna M. Uljanova ili M. Hitrova. Jastrebov je smatrao da je skup Lige u Prizrenu oktobra 1879. organizovan od strane Porte, a ne "sopstvenim sporazumom i daljim dogovorom", kako se govori u novinama. "Takve lige u Albaniji nije bilo i nema je". Albanski narodni ("isključivo muslimanski") skup u Prizrenu, u velikoj glavnoj Bajrak-džamiji (u trajanju od dve nedelje) činilo je 48 predstavnika sledećih gradova: Prizren 5, Đakovica 6, Peć 4, Novi Pazar 1, Mitrovica 3, Vučitrn 1, Priština 2, Gnjilane 2, Skoplje 2, Tetovo (Kalkandelen) 5, Gostivar 2, Krčevo (Kičevo?) 1, Prilep 2, Monastir (Bitolj) 5, Ohrid 1, Avlona 1, Narta 1, Janjina 1 i Debar 3.

Prema obaveštenjima do kojih je došao Jastrebov, učesnici skupa u Prizrenu postigli su sporazum "o sveopštoj spremnosti da štite tursku vladu u slučaju rata sa Grčkom". Gege su dale besu Toskama da će u tom slučaju dati 120.000 vojnika, a Toske da će priteći u pomoć Gegama sa 80.000 vojnika u slučaju rata sa Austrijom. Jastrebov je smatrao da je reč o nekoj vrsti političkog folklora i da će se u najboljen slučaju odazvati ne više od 20.000 Albanaca. Ruski diplomata M. Hitrovo, inače naklonjen albanskom pokretu, na sledeći način je objašnjavao suštinu pokreta i uticaj Porte na zasedanje Lige u Prizrenu: "Sva ova agitacija koncentriše se u Prizrenu i nalazi se sve do sada u rukama begova koji pripadaju tursko-muslimanskoj partiji koja je u početku objavila o postojanju lige kao prostog instrumenta otomanske vlade. Sada ovaj instrument počinje da se izmiče od njih, ali ne mogu u potpunosti da se oslobode ideje koju su propovedali u početku".
Jastrebov je izvestio da je Liga rešila da "vaspostavi relativan red i mir u zemlji" i da zaustavi ubistva i otvorena nasilja i pljačke. Liga je nastojala da obuzda nasilja i pljačke Albanaca iz Ljume nad mirnim žiteljima - ne samo hrišćanima nego i muslimanima. Opljačkali su, ističe Jastrebov, muslimanska sela "župe Gore" i hrišćanska sela u "župi Reka" u Debarskom okrugu (ukupno oko 98.000 rogate stoke).

"Hrišćani Kosova polja - piše Jastrebov - dovedeni su do očajanja svakodnevnim ubistvima i pljačkama Arnauta i emigranata iz Srbije i Bosne". Pojavili su se i samoproglašeni "upravitelji" pojedinih sela koji svojevoljno nameću dažbine koje ovi moraju da plaćaju. Izvesni Ismail iz Prištine odredio je dažbine hrišćanskim selima Matičine, Grača, Badovac, Novo selo i Zlatar, zbog čega neki Srbi beže u Kneževinu Srbiju (ovih dana, piše Jastrebov, šest porodica sa 24 člana uspelo je krišom da prebegne u Srbiju). Neki Said iz sela Drajkovca (nahija Drenica) nametnuo je dažbine selima Crvena Vodica, Kuzmino, Janina Voda i Bresje. Isto se dešavalo i u mnogim drugim selima Prištinskog i Prizrenskog sandžaka i Gnjilanskog mutesarifluka.

ALBANCI IZ ĐAKOVICE I PEĆI GLAVNA VLAST

Hrišćani su morali davati i novac za izdržavanje dobrovoljaca za odbranu Plava i Gusinja. Kosovski valija Nazif-paša je slao zaptije u neka od tih sela, ali ni zaptije nisu smele da uđu u selo Lopušnik u kome je delovala organizovana banda pljačkaša koja je svakog hrišćanina koji bi tuda prolazio "skidala do gole kože". Jastrebov je nešto kasnije 23. decembra 1879/4 januara 1880. godine obavestio otpravnika poslova u Carigradu M. K. Onua da su dvoje Arnauta, među kojima je bio i "poznati" Ibrahim Aleč, oteli iz sela Dobrotina trinaestogodišnju devojčicu i silovali je do smrti. Hrišćani ovdašnjih oblasti, ističe ruski konzul, zaplašeni su i "moralno ubijeni", jer takvog nasilja i terora nije bilo "čak ni posle Krimskog rata".

Turska vlast je bila nemoćna, a i nije pokazivala posebnu želju da obuzda anarhiju. Ruski konzul je izveštavao da vlast svu nadu polaže na "sadašnju albansku skupštinu u Prizrenu, koju je sazvala vlada" da uvede red u zemlji iako je Porta sama "naselila anarhiju". Jastrebov je doznao da je albanska skupština donela odluku da zamoli Portu da organizuje jedan albanski vilajet sa jednim valijom i mutesarifima po glavnim gradovima. Novi prizrenski mutesarif general-major Ahmed Heljmi-paša stigao je u Prizren 28. septembra/10. oktobra i odmah je, drugi dan, pozvao kod sebe delegate Albanskog narodnog skupa i posavetovao ih da obustave zasedanje i raziđu se, što su mnogi istog dana i učinili. Jastrebov je i ovom prilikom naglasio da ne može biti reči ni o kakvoj albanskoj ligi u smislu u kome "na sva usta" bez "imalo znanja i razumevanja" pišu Evropejci i da je svu "ovu komediju razigravala ne jedanput sama turska vlada od vremena Sanstefanskog ugovora da bi zamajavala Evropu". Pod pojmom Lige, piše Jastrebov, podrazumeva se "heterija" (društvo) ljudi povezanih tajnim vezama, mimo vlade, radi postizanja određenog cilja koji podrazumeva promenu vladajućeg poretka. Albanci nisu organizovali takvo društvo, isticao je Jastrebov, niti su sami organizovali tzv. Ligu.

Ruski konzul Jastrebov je smatrao da je ideju o organizaciji Lige pred Portu izneo Vaso-efendija (Paško Vaso) koji se posle poraza armije Sulejman-paše u Bugarskoj nalazio u Prištini kao savetnik kosovskog valije Nazif-paše. U Prištini se posle sloma Sulejman-pašine armije pojavio jedan od pašinih saradnika general Kluzere (kasnije američki podanik), jedan od vođa Pariske komune. Kao Albanac rodom iz Skadra, koji se školovao u Italiji, Paško Vaso, prema Jastrebovu, "nije prestajao da sanja o nezavisnoj albanskoj kneževini" čemu je doprineo i general Kluzere. Vaso-efendija je predložio Porti posle Sanstefanskog ugovora da se organizuje albanski pokret pod imenom lige, "krijući svoju zadnju misao da se iz ovog pokreta može roditi albansko pitanje". Ne proučivši dobro ovaj projekat, piše Jastrebov, Porta se uhvatila za njega "kao utopljenik za slamku" i preko svojih valija i drugih činovnika organizovala ovaj pokret. Umesto da iskoriste javno pokroviteljstvo vlasti da se ujedine i traže autonomiju, Albanci su shvatili, ističe Jastrebov, da pruženo pravo da se oglase pred Evropom mogu iskoristiti za nekažnjena ubistva, pljačke i "uništenje hrišćana u Staroj Srbiji". To nastavljaju i sada, piše Jastrebov, ali u manjoj meri od povratka ovde turskih zarobljenika iz Rusije sredinom oktobra 1879. godine. Ovima treba odati priznanje da otvoreno govore o "odličnom odnosu Rusa prema njima za vreme boravka u zarobljeništvu". Ističući da među Albancima dominira plemenska svest, bez zajedničkih ciljeva, Porta ih je koristila, smatrao je Jastrebov, za demonstraciju protiv Srbije i Crne Gore, a potom Grčke. "Albanci su uvek samo služili i služiće kao oruđe one vlade koja je njima vladala, vlada i vladaće". Albanci Đakovice i Peći su krajem 1879. godine bili glavna vlast u ovom delu Metohije i sav red je zavisio od njihove samovolje. I prizrenski mutesarif Ahmet Heljmi-paša je samo nominalno vršio vlast, jer je u suštini sva politička vlast bila u rukama Albanaca.

BESKONAČNA HRONOLOGIJA ZLOČINA

Glavna pažnja metohijskih Albanaca, naročito Peći i Đakovice, bila je usmerena prema Plavu i Gusinju - prema planinama i pašnjacima oko ovih varošica, radi šuma i ispaša, koje su oni proglašavali svojim vlasništvom. U pomoć za borbu protiv predaje Plava i Gusinja Crnoj Gori pozivali su Albance Reke, Krasnićija, Beriša i Gašija, ali i Prizrena i Ljume koji nisu bili posebno voljni da brane Gusinje. Jastrebov je 6/18. novembra izvestio Lobanov-Rostovskog da je iz Prizrena za odbranu Gusinja ispraćeno uz bubnjeve i cigansku muziku oko 200 dobrovoljaca - iz varoši 35 a iz nahije 165. Istovremeno su se prenosili glasovi da će Porta u Peć i Đakovicu uputiti 20 bataljona nizama ("niko se tako ne boji redovne vojske kao Albanci") radi zavođenja reda u Metohiji i celom Kosovskom vilajetu. Prema podacima ruskog konzula Jastrebova, varoš Gusinje, u kome je sedeo kajmakam Ali-beg, brojala je oko 400 kuća od čega 130 kuća pravoslavnih Srba, dok je u Plavu bilo svega 50 kuća od kojih je 10 bilo u vlasništvu pravoslavnih stanovnika. Prema istim podacima selo Velika je tada brojalo 170 pravoslavnih domova. Porta je oklevala da uđe u sukob sa Albancima i zavede red jer ih je sama naoružala puškama "martini" tokom rata i posle Sanstefanskog ugovora.

Krajem 1879. godine umesto Nazif-paše, koji nije uspevao da obuzda sveopštu anarhiju, u Prištinu je stigao novi kosovski valija Fikri-paša, bivši debarski mutesarif. Ruski konzulat u Prizrenu je detaljno izveštavao o pljačkama, nasiljima razne vrste i ubistvima Srba. U pitanju je bila neprekinuta hronologija zločina, koji svakako mogu biti predmet posebne knjige i od kojih ovde, radi ilustracije, navodimo samo neke primere. Albanci su, izvestio je Jastrebov, na dan dolaska novog valije u Prištinu, 17/29. decembra 1879, u selu Dobrotin istukli sveštenika Filipa i zverski mu iščupali bradu samo zato što se usudio da odbije da im preda 500 pjastri od nametnutih dažbina. Ne samo da su ga tukli do polusmrti, oteli sav novac i opljačkali kuću nego su skinuli do gola njegovu ženu i decu.

U selu Zablaću, tri sata od Peći, šest Arnauta na čelu sa Tairom obesili su o drvo Miletu Mitrovića iz sela Žač zato što nije hteo da im da novac koji su oni bez ikakvog osnova zahtevali. Ubijen je trgovac iz Peći Mitković, 18/30. decembra 1879. godine nedaleko od sela Lužane, dva i po sata hoda od Peći, samo zato što je išao jašući na konju. Nešto kasnije, 19. februara/3. marta Jastrebov je javio da je na izlazu iz Prizrena, jednog hrišćanina iz sela Sredska "opasno ranio" Redžep Zaskok samo zato što se hrišćanin usudio da na njegove oči "slobodno jaše na konju" (oteo mu je i konja). Njegov brat, Ramadan Zaskok, septembra 1878. u Prizrenu je ubio telegrafistu Mehmed Ali-paše (Atanasa Đorđevića iz Velesa), posle čega se i dalje slobodno šetao ulicama Prizrena.
Karakter prilika i politički ambijent Osmanskog carstva Jastrebov je ilustrovao jednim primerom iz Dečana. Viša vlast je naložila đakovičkim vlastima da čuvaju manastir Dečane od pljačke i nasilja nad monaštvom. To je "odmah bilo saopšteno Arnautima" i oni su zajedno sa lokalnim vlastima naterali monahe da daju pisanu izjavu da manastir nikada nije stradao od Arnauta, da su ga, naprotiv, oni čuvali kao svoju svetinju i da se monasi nikada nikome nisu žalili na nasilje Arnauta, jer "uživaju puno spokojstvo kakvo ne bi imali u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji". Izjava je odmah upućena Porti, koja neće propustiti priliku da se pohvali pred kim treba i ubeđivaće da konzuli saopštavaju lažne vesti. Istina je, međutim, piše Jastrebov, da su monasi da bi sačuvali manastir od razaranja i sebe od pogibije morali da daju otkup za "miloserdije" Arnauta, radi čega su se od 1875. godine do sada zadužili 150.000 pjastri. Mnogi Srbi, manje ili više uticajni, živeli su "zatvoreničkim životom" iz straha da ne budu ubijeni. Arnauti su, ističe Jastrebov, silom naterali sela Hoču i Kijevo da plate nametnute dažbine. Dečanskim manastirom, piše Jastrebov, upravljaju Arnauti "kao punopravni vlasnici", pretvorivši ga u skladište hrane i opreme za Albance koji ratuju sa Crnom Gorom oko Gusinja. Turska vlast je bila i nemoćna a nije se ni mnogo trudila da zavede bilo kakav red u ovim oblastima.

AGITATORI OZLOGLAŠENE ALBANSKE LIGE

Iako je imao nalog da smiri Albance Peći i Đakovice u vezi sa predviđenom predajom Gusinja Crnoj Gori, Muhtar-paša je pokazao neodlučnost i kolebljivost, pravdajući svoje ponašanje različitim izgovorima. Želeo je da ostavi utisak da ne primećuje okupljanje Albanaca u Ljumi i Debru (njih oko 500 dobrovoljaca) od strane Ahmed-bega, zeta Ali-paše Šabanagića Gusinjskog. Mi želimo da izvršimo odredbe Berlinskog ugovora, govorio je Muhtar-paša ruskom konzulu Jastrebovu, sa kojim se znao još od 1875. godine u vreme njegovog boravka u Hercegovini. Mi smo se odrekli tih zemalja, govorio je paša, "neka ih Crnogorci sami uzmu. Nama niko nije pomagao pri njihovom osvajanju.

Zašto smo mi dužni da ih opet osvajamo da bismo ih predali Crnoj Gori". Paša je rekao Jastrebovu da su iz Carigrada tražili da preda Gusinje Crnoj Gori, ali, naglasio je, "oni ne razumeju da je bolje da se stvar završi bez prolivanja muslimanske krvi". Ja se ne usuđujem da krenem sa vojskom na Peć, Đakovicu i Prizren, besedio je Muhtar-paša "da bih se tukao protiv braće po veri u korist hrišćana Crne Gore, naših iskonskih neprijatelja - to je stvar koja izlazi izvan okvira muslimanskih shvatanja". Albanci koji se protive predaji Gusinja Crnoj Gori su mi izjavili da su "uvek bili i biće verni podanici sultana i da su spremni da žrtvuju život za vladu". Jastrebov je na osnovu razgovora zaključio da Muhtar-paša ne namerava da upotrebi silu protiv pobunjenih Albanaca, dajući argumente Porti da "zamajava Evropu", i da namerava da oteže stvar do proleća očekujući da će Evropa biti prinuđena da izmeni odluke Berlinskog kongresa.

Porta se nije usuđivala na direktno suprotstavljanje izvršenju odredaba Berlinskog kongresa, ali je za to koristila zaobilazne načine i pojedine ličnosti i pokrete. Muftija Mehmed Nurudin Vehbi Šemsikadić (1827-1887) iz Pljevalja (Taslidže), koji je udaljen od strane turskih vlasti iz svog mesta zbog organizovanog ustanka protiv Austro-Ugarske, i Abdulah-efendija, rodom iz Skoplja, stajali su u prepisci sa pojedinim ličnostima iz Prizrena ("energični agitatori ozloglašene Albanske lige"). Oni su pisali iz Carigrada da su u milosti Porte, da su "svi ministri solidarni sa pokretom Arnauta protiv Crne Gore oko Gusinja" i da treba na sve načine da odugovlače do proleća, da bi Porta mogla pred Evropom da se pozove na "javno mnjenje u Albaniji" protiv odluka Berlinskog kongresa. Muhtar-paša, iako je raspolagao sa jedanaest bataljona redovne vojske, ništa nije preduzeo ne samo da omogući predaju Plava i Gusinja Crnoj Gori, što Porta iskreno nije ni želela, nego ni da u drugim mestima uvede makar relativni red i suzbije anarhiju. Često se pravdao nedostatkom finansijskih sredstava i finansijskom krizom u zemlji. Porta se, po mišljenju ruskog konzula Jastrebova, pretvarala pred Evropom da se boji krize koju može izazvati Albanska liga, koju je sama stvorila, da bi skrenula pažnju te iste Evrope od obaveza koje je bila dužna da izvršava.

"Da, postoji liga - piše Jastrebov - ali ne albanska već muslimanska na čijem čelu stoji sama Porta. Čisto albanska liga ne postoji i zbog toga što većina Albanaca nije učestvovala i nema nikakvog učešća u ligi. Govorim o hrišćanima Severne i Južne Albanije". Samo u Skadarskom sandžaku ima 80.000 domova katolika koji "nemaju nikakav interes da dele mišljenje Albanaca-muslimana toga sandžaka" koji ne broje ni 45.000 domova. Isto se može reći i za Prizrenski sandžak, piše Jastrebov, u kome katolička albanska plemena Đakovičke kaze (Fande, Has i ostali) nisu solidarni sa muslimanima u njihovom pokretu protiv Crne Gore. Nema nikakvog značaja to što su nekoliko Fanda koji žive u dolinama oko Đakovice i pravoslavni Srbi Pećke kaze silom naterani da pomažu Albancima-muslimanima protiv Crne Gore. Zbog ovoga Albansku ligu treba, ističe više puta Jastrebov, nazivati "muslimanskom ligom u punom smislu ove reči", jer je Porta u ovom savezu muslimana "počela da traži svoje spasenje".