"NADAMO SE SAMO NA BOGA I RUSIJU" Obraćanje metohijskih Srba ruskom konzulu na teror Albanaca

Krajem maja 1857. godine u Skadar je preko Dubrovnika doputovao prvi ruski konzul Aleksej Jegorovič Sučenkov, ranije činovnik poslanstva u Carigradu, a potom sekretar, dragoman i konzul u Bejrutu. Sučenkov je sredinom aprila stigao iz Bejruta u Carigrad, gde mu je u ruskom poslanstvu, izdato 2.700 rubalja u srebru, odakle je Sučenkov prvim parobrodom Lojda otputovao za Dubrovnik. U Dubrovnik je stigao 17. maja 1857. godine, gde je izvesno vreme čekao šifre za tajnu prepisku. U Skadru su već delovali konzulati Francuske, Velike Britanije i Austrije. Sučenkov je posle dugog putovanja od Bara do Skadra stigao 26. maja/7. juna 1857. godine. [...]

Sve do osnivanja vicekonzulata u Prizrenu 1866. godine ruski konzulat u Skadru je pratio prilike u Metohiji. Stoga izveštaji skadarskog konzula pružaju mogućnost da se osvetle verske, političke i društvene prilike u ovom delu Stare Srbije, i da se bolje razumeju posledice tih prilika u narednim decenijama. U izveštaju poslaniku Butenjevu od 14/26. decembra 1857. godine konzul Sučenkov piše da mu je bivši generalni konzul u Dubrovniku P. N. Stremouhov pri upućivanju u Skadar, obaveštavajući ga o prilikama u ovim krajevima, naročito preporučio da obrati posebnu pažnju "na drevni pravoslavni manastir Dečane koji se nalazi u Prizrenskom pašaluku". Bratstvo manastira Dečani poslalo je jula 1857. godine u Skadar jednog od monaha da kupi neophodni materijal za opravku manastirske crkve. Arhimandrit manastira Serafim obavestio je Sučenkova o teškim prilikama u kojima se nalazi manastir: uputio je žalbu sultanu, Sv. Sinodu Carigradske patrijaršije, srpskom knezu u Beograd i austrijskom caru. "Okolni muslimani nastavljaju da nas pritiskaju i pljačkaju i prete nam smrću" - piše arhimandrit Serafim. Ističe da "austrijski agenti" žele da pretvore manastir "da bi bio centar katoličke propagande u celoj provinciji". Sučenkov i sam zaključuje da austrijska katolička propaganda jača u ovom delu Balkana.

Nije prošlo mnogo vremena od prethodnog pisma iz Dečana, a već 28. decembra 1857/9. januara 1858. godine Sučenkov je obavestio poslanika u Carigradu da mu se pismom obratio nastojatelj pravoslavnog manastira u Peći Isakije, obaveštavajući ga o "nečovečnim postupcima muslimana nad jednim od manastirskih služitelja". Na vratima Sv. obitelji, piše Sučenkov, služitelja je zaustavio "jedan od Arnauta" i tražio mu pištolj ("sveopšti običaj u ovoj provinciji imati kod sebe oružje"). Služitelj se usprotivio, nakon čega ga je napalo više Arnauta nanevši mu "do četrdeset udaraca nožem". Sredinom februara 1858. godine u Spužu je ubijen iguman manastira Svetog Vasilija Ostroškog Radosav ("varvarski postupak muslimana sa njegovim telom"). Krajem juna i tokom jula i avgusta 1858. godine bratstvo manastira Pećke patrijaršije je više puta obaveštavalo konzula Sučenkova o nepodnošljivim uslovima života usled terora i zločina okolnih Albanaca.

U pismu iz Peći od 28. juna/10. jula 1858. godine, sa potpisom "bedni arhimandrit sa nesrećnim bratstvom i narodom", detaljno se opisuje nasilje u manastiru. Koristeći primirje sa Rugovcima, Vasojevići su došli u Peć da kupe kukuruz, što su iskoristili Albanci iz Istinića da im otmu dvanaest konja... Ujutru i sledeći dan su išli po Peći u mudirovoj odeždi i na njihovim konjima. Tek predveče su se vratili u Istinić. U Pećki manastir je došlo "odnekud" 150 Albanaca i proveli su u njemu tri dana: "jeli su sve što su našli, opljačkali sve što im je došlo pod ruku; pucali su iz pušaka u dvorištu i iz soba - na sve četiri strane; tukli su monahe i služitelje i silom ih nagonili da svojim rukama ruše zidove manastirske ograde. Mi smo je rušili sa suzama a Arnauti su se smejali, zasipajući nas ružnim rečima". Sve se to radi, ističe se u pismu Sučenkovu, sa znanjem medžlisa grada, naročito takvih fanatika kao što je Rušid-beg, koji je nagovarao Albance da upadnu u crkvu na Božić i Vaskrs. To nije samo napad na narod i manastir, nego i na "samoga mudira koji nas manje ili više štiti od ovih nevolja". Obraćanje ruskom konzulu bratstva Pećke patrijaršije završava se sledećim rečima: "Kako da živimo u varvarskoj zemlji, ne imajući mira ni danju ni noću, očekujući svakog trena našu smrt. Nadamo se jedino u Boga i u Vas."

SVAKODNEVNA UBISTVA, PLjAČKE I POŽARI

U DRUGOM PISMU pećkog arhimandrita Hrisanta "sa bratijom i narodom" od 8. jula 1858. godine dodatno se objašnjavaju događaji opisani u pismu od 28. juna. Prizrenski valija Akif-paša pozvao je mudira i medžlis u Prizren, što su Albanci iskoristili za napade i pljačkanje Srba. "Mi se plašimo da izađemo iz manastira i narod ostaje u svojim kućama u neprestanom strahu za svoj život. Radeći šta hoće, pljačkajući, ubijajući, izazivajući požare oko Peći, Arnauti kažu da se sve to radi pravoslavnima po "naučeniju" crnogorskoga kneza; drugi tumače da smo naučeni tome moravami (serbami)". Kao i u prethodnom pismu sledi sličan zaključak: "Mi, kao ovce, nad kojima visi nož; nadamo se samo na Boga i na Rusiju". Albanci su 1857. godine ubili arhimandrita Pajsija, nastojatelja manastira Devič. Konzul Sučenkov se tim povodom obratio prizrenskom Akif-paši, ali ovaj nije ni odgovorio. Sučenkov se zatim obratio skadarskom valiji Abdi-paši, s molbom da uputi pismo Akif-paši u vezi sa položajem pravoslavnih Srba u Metohiji. Naši jednoverni u Prizrenskom sandžaku, piše Sučenkov, trpe nasilja i ubistva uz "potpunu ravnodušnost Akif-paše". Dvadesetak dana kasnije konzul je Butenjevu poslao kopiju odgovora Akif-paše skadarskom valiji u vezi sa nasiljima u Peći i Dečanima, u kome između ostalog piše: "Sada ne samo da nije bilo nikakvih pritisaka, no čak ništa se i nije čulo o njima i takve vesti nemaju nikakvog osnova."

Krajem septembra 1858. godine Akif-paša je pustio iz zatvora ubicu arhimandrita Pajsija, nastojatelja manastira Sv. Joanikija Devičkog. Istovremeno je, zajedno sa medžlisom, uputio molbu u Carigrad, sa potpisom koba-paše (koga su silom naterali da potpiše), tražeći dozvolu da Crkvu Uspenija Presvete Bogorodice u Prizrenu pretvore u džamiju. Prizrenski muslimani su govorili da će to biti "Akif-pašina džamija".
Sučenkov je uz izveštaj poslaniku Butenjevu od 5/17. avgusta poslao i obraćanje bratstva Pećke patrijaršije potpisano od strane nastojatelja Serafima, pećkog starešine Jova Čukića i stanovnika Peći Ilije Jačića i Koste Popovića (Peć, 23. jula/4. avgusta 1858. godine). "Arnauti prete da unište kako mene - piše otac Serafim - tako isto i narod i bratstvo Pećkog i Dečanskog manastira. Bog zna da li ćemo ostati živi. Zaštitite nas kako možete i znate. Uzdamo se u Boga i u vas".

U fondovima Arhiva spoljne politike Ruske imperije nalazi se mnoštvo obraćanja metohijskih Srba ruskom konzulu u Skadru sa žalbama na teror i zločine Albanaca. Život srpskih manastira i Srba Metohije (a naravno i Kosova) proticao je u začaranom krugu gotovo svakodnevnog nasilja. Obećana prava i slobode Hatihumajunom iz 1856. bila su za ove oblasti mrtvo slovo na papiru - u punom smislu te reči. Moglo bi se čak reći da su nasilje i fanatizam bili još izraženiji posle 1856. godine. Ministar Gorčakov i ruske diplomate u Turskoj su neprekidno insistirali na sprovođenju obećanih reformi, tražeći podršku i kod predstavnika ostalih sila potpisnica Pariskog ugovora iz 1856. godine.