KROZ SMETOVE PEŠAČILA 26 KILOMETARA DA PORODI ILINKU: Čoveštvo babice Anice iz Ivanjice se ne zaboravlja ni posle više od četiri decenije

Da upamte prvi plač i radosti rađanja. Nije pisala koliko je puta kazala: Majko, rodili ste kćerku, prava lepotica. Koliko je puta podižući maleno, tek na svet doputovalo biće rekla: Majko, rodili ste sina, pravi je delija. Zdravi su, neka budu i srećni.

Nikada nikom nije govorila kroz kakve je nevolje prolazila do ovih anđeoskih trenutaka, do ovih trenutaka sreće porodica kojima je pomogla da im na svet stignu njihovi maleni anđeli. Jer, babica je, u vremenima prošlim, pokad bila važnija od lekara.

A, ona... Ona je često sama prolazila nedođijama oko Ivanjice i podno Golije u vreme kada u ovdašnjim zabitima nije bilo ni struje ni vode. Ni sveće. Kada su se ti maleni životi, kad su se već rodili, borili i izborili da žive. Na njenim dlanovima, rukama poput kakvog čarobnjaka umirivala ih, da bi majke koje je porodila bile spokojnije.

Ovo je priča o Anici Lugić (84) iz Ivanjice koja je, tokom četiri decenije rada u neispisanu datoteku upisala više od tri hiljade beba svojim rukama podignutim pre prvog plača, podignutim iznad lica majki. Da ih upamte.

Ova žena, zanata uzvišenog, heroina je podviga "Večernjih novosti" 1981. godine, kojoj se poklonila velika Jugoslavija, kada je kroz smetove u visini svojih ramena pešačila dvadesetšest kilometara i pomogla Ilinki Popović da, iz rizične trudnoće, iznese svoju treću bebu.

- "Novosti"! Moje "Novosti"! Ne mogu da verujem. Sin mi je juče rakao: "Mama, zvaće te. Sad da te slikam i pošaljem im. Ti znaš gde ti je plaketa." O, kako ne znam. I plaketa i povelja su tu. Dok živim, čuvaću ih, kad "odem", čuvaj ti.

Tako smo počeli razgovor sa našom Anicom Lugić. Plemenitog dela i lepog ljudskog lica.

I tako se obradovala kao da je stigao poziv od najrođenijih, iz daljine, koje odavno videla nije, a toliko ih lepih uspomena veže.

- Da, baš me najlepše uspomene vežu za "Večernje", tako smo ih zvali - kaže nam.

- Prve su pisale o mom, jooj, tom putu koji se na sreću dobro završio. Još čuvam sve tekstove i fotografije. E, bilo je to vreme kad nas je ljubav i u poslu i u životu pokretala - kaže glasom priličnijim mladosti.

- Malo je tada bilo onih u našem poslu koji su ulazili bez emocija. Deco draga, pa, niko nije radio da bi ga slavili i hvalili.

Nisam ni ja. I u ovim godinama bih istim putem išla, verujte. Ako bi me neko pozvao da pomognem, opet bih išla.

Devetnaesti novembar 1981. Prolazimo kroz ovaj dan sa Anicom Lugić.

- Sve zasuto snegom, sve okovano ledom. Taman sam se vratila sa dežurstva i taman dremnula, zovu iz Doma zdravlja: "Anka, iz Bratljeva došao čovek, porađa mu se žena." A, Bratljevo kao sva sela u našoj nedođiji, koliko je tačno udaljeno od Ivanjice... Znam ja, nema tamo ni struje ni vode, ali ne znam koliko je do tamo vremena potrebno da stignem na vreme. Pešačimo, pešačimo, sneg do vrata. Imam štap, ali badava, i ruka do ramena upada sa štapom. Zastanemo na trenutak... Kaže meni čovek porodilje Ilinke Popović ovako: "Babice, oprosti mi, ja sam doktoru rekao šest kiometara..." Savio glavu, a lice mu gotovo uranja u sneg. Plače. Kaže: "Nije šest. Dvadeset šest." Ništa, kažem mu, idemo, a noć pada. Sedam sati pešačimo, a ne znamo da li ćemo stići. Ne osećam hladnoću ni to što sam mokra do vrata. Samo drhtim da li ćemo stići. Na sreću, sve je bilo... Sve je bilo na sreću. Pred zoru moja Ilinka je rodila momčića, imao je četiri kilograma. To joj je treće dete, i dve prethodne trudnoće bile su rizične. Ujutro, Ilinka počinje da krvari.

Šta ja imam da pomognem? Navučem rukavice, pa polako delić po delić posteljice... I krvarenje stane... Sad ponovo za Ivanjicu. Ide sa mnom i Ilinkin muž da joj donese lekove. Ja ga pitam: "Šta ti ono reče, samo šest kilometara..."

Nasmejala se Anica, kao nekad. Mlađe kolege u Domu zdravlja još je pamte po vedrini duha, ljubavi i posvećenosti poslu. Pričaju nam da je samo takva snaga mogla da izdrži sve nevolje, pa i najtežu, kad je prerano iz života ispratila kćerku. Uteha su joj njena i deca sina Milana, uglednog lekara u ovom kraju. Četvoro unuka i dva praunuka su joj deca podarila. I to je, kaže, snaži da još poživi.

IME DAJU ZBOG ZAHVALNOSTI

PO našoj Anici Lugić, babici čijoj su hrabrosti i snazi u štampi pripisivali moć buldožera, brojne devojčice čije je majke porađala, dobijale su njsenoime. I sad su devojčice iz Ivanjice - Anice, devojke, majke, pa i bake. Tako u ovom kraju čuvaju uspomene i iskazuju zahvalnost heroini.

DA NAM KOLEVKE NISU PRAZNE

SEDMORO dece imali su moji roditelji, sve ćerke. Bili smo poštovani, ali, kao svuda, sve sama sirotinja. Ni hleba, a kamoli uz hleba - priča nam Anica.

- I ja se isprsim da u takvoj nemaštini upišem gimnaziju. Ustali svi: kakva gimnazija, daj nešto od čega ćeš što pre da zaradiš koru hleba. Tako ja upišem školu za babice i odmah dobijem posao. U devetnaestoj sam već bila majka. Mlad čovek sve lakše podnese i brigu i teret nemaštine. Zato bih poručila mladim ženama da rađaju. Da kolevke u Srbiji ne budu prazne.