HITLEROV "POČASNI KRUG" U UKRAJINI: Devet decenija od imenovanja nemačkog kancelara koji je gurnuo svet u rat, fašizam i nacizam

Da Hitler može da vidi današnju Nemačku koja šalje tenkove na Rusiju, verovatno bi bio zadovoljan svojom baštinom.

Da li je Evropa posle devet decenija zatvorila krug i vratila se na istu tragičnu tačku? Rat sa Rusijom sada najgorljivije podržavaju liberalni levičari Evropske unije, kojom vlada Nemačka. Oni su iskreni u pozivanju na demokratske vrednosti isto koliko su iskreni bili nacional-socijalisti kada su propagirali svoj socijalizam.

Propagandisti rata koji se trenutno vodi protiv Rusije na tlu Ukrajine, preko leđa njenih stanovnika, agresivne su neznalice čija histerična retorika neprijatno podseća na hitlerovsku demagogiju. Ona je uvežbavana od početka devedesetih, tokom propagandnog rata protiv Srba prilikom rasturanja SFR Jugoslavije, a zatim tokom izazivanja krize na Kosovu i Metohiji koja se završila NATO agresijom na našu zemlju.

Nemački istoričar Matijas Kincel naglašava da posle rušenja Berlinskog zida prvobitni cilj NATO na Balkanu nije bio da rasparčava postojeće države, ni Jugoslaviju, ni Srbiju.

Zaokret je izazvala Nemačka, jedina članica Alijanse koja je neprestano i tvrdokorno zagovarala upotrebu sile radi ostvarenja "prava na secesiju". Kincel navodi da su nemačke pretnje o vojnom osamostaljivanju i nuklearnom naoružavanju prinudile Ameriku da promeni politiku.

- Da li je rat na Kosovu, dakle, prvenstveno bio "nemački rat" koji su podržavale druge članice Alijanse? Ko žigoše ovaj aspekt, sigurno je u pravu. Ovaj rat nije bio samo katalizator evropskog militarizma nego i znak "etičkog imperijalizma". Naoružavanje u cilju pripreme za predstojeće ratove - to je deviza koja se danas može svuda čuti, dok je regulativa Ujedinjenih nacija, koja treba da spreči ratove i rešavanje konflikata uvede u diplomatske kanale, pogažena i praktično ukinuta... - pisao je još krajem 1999. Kincel.

Decenijama je popularna istoriografija krivicu za Drugi svetski rat svaljivala samo na Adolfa Hitlera i njegove najbliže saradnike, ali nemačka ekspanzionistička politika od početka devedestih ukazuje da je to bila obmana. Ona je sakrivala namere istih sila koje su od opskurne osobe, kakva je bio Hitler, napravile firera Trećeg rajha, da u pogodnim okolnostima ponove sličan poduhvat.

O tome je nedavno posvedočila Angela Merkel priznajući da se rat protiv Rusije, naoružavanjem i obukom ukrajinskih militanata sa Zapada, pripremao još od 2014, kada su potpisani Minski sporazumi čija je svrha bila samo obmanjivanje Moskve. Dok je ovo govorila, bez titule nemačkog kancelara, Merkelova je bila ono što jeste - neugledna žena opuštenog lica koja se bez trunke stida hvalila kako je osmislila da pošalje mlade zdrave ljude da ginu i sakate se u besmislenoj klanici "pohoda na Istok" pod virtuelnim vođstvom ukrajinskog nižerazrednog zabavljača koji je ostvario san da svakoga dana glumi glavnu ulogu i pre bi dao sve glave Ukrajine nego da izgubi svoju predstavu.
Jezivo, zar ne?

Možda do ove tragedije ne bi došlo da je naučena lekcija iz istinite priče kako se na mestu nemačkog kancelara pre 90 godina našao neuravnoteženi monoman, kako su Hitlera ocenili nemački vojni lekari koji su ga lečili od "histeričnog slepila" tokom rata. Njega su germanski militaristi angažovali posle 1918. kao doušnika, a zatim i kao propagandistu među slabo obrazovanim pripadnicima levih pokreta zahvaljujući njegovom jedinom daru: da drži vatrene govore kojima manipuliše neukim ljudima.

Otkrio ga je nemački obaveštajni oficir Karl Majer, koji ga je doslovno pokupio sa ulice, gde je završio nakon propasti nemačke komunističke pobune u Minhenu, u kojoj je aktivno učestvovao u "crvenim" paravojnim jedinicama. U januaru 1919. poslao ga je u pivnicu u kojoj se okupljala opskurna Nemačka radnička partija, sa ukupno šest članova. Hitler je postao sedmi i uz pomoć vojne tajne službe ubrzo je preuzeo stranku i obznanio "svoj" program koji je spajao nespojivo, germanski rasizam i socijalizam, ali samo za odabranu rasu. Dobio je svoju paravojsku, SA i SS odrede, zadužene prvo za prebijanje svakog ko bi pokušao da mu ometa kafanske govore i protivreči, a zatim i za rasturanje protivničkih skupova i konačno za ubijanje neistomišljenika. Majer nije doživeo da svedoči o Hitlerovim počecima jer je ovaj nekadašnjeg zaštitnika poslao u logor smrti Buhenvald, kao i mnoge druge svedoke svog uspona.

- U Domu za muškarce uprava ga je smatrala nepodnošljivo politiziranim, a većina stanara "reakcionarnom svinjom". Radnici ga premlaćuju i po svoj prilici u razgovoru sa Jevrejima i socijaldemokratima izvlači deblji kraj, jer nije dorastao njihovoj rečitosti i dijalektici. Tri decenije kasnije najiskusniji državnici su ga nakon ličnog susreta smatrali državnikom koji budi poverenje. Kritički nastrojeni oficiri su ga cenili kao čoveka sa kojim se može razgovarati. Obrazovane pristalice videli su u njemu socijalnog narodnog vođu. Hitler se iz kloake popeo do gospodara Evrope. Ali u tvrdom monomanijakalnim jezgru njegovog bića nije se promenilo baš ništa. Da je njegov narod, međutim, znao da namerava da nakon rata zabrani pušenje i da svet budućnosti učini vegetarijanskim pobunile bi se možda čak i SS divizije - zabeležio je Ernst Nolte u kapitalnom delu "Fašizam u svojoj epohi".

Uz snažnu propagandu koju su finansirali nemački industrijalci i militaristi, Hitler je stekao imidž lidera čvrste ruke, za domaću publiku oca nacije, a za stranu branioca Evrope od ruskog boljševizma. Posle velike svetske ekonomske krize i nemačke hiperinflacije bilo mu je lako da ubedi izbezumljene ljude da je za sve strahote krivo "svetsko jevrejstvo" oličeno u bankarima, masonima i komunistima, kojima mogu da se suprotstave samo nemački nacionalsocijalisti, kao pripadnici više rase.

Iste sile koje su iz senke stvarale Hitlerov mit naterale su generala Fon Hindenburga, nemačkog ratnog heroja, koga je nacija izglasala za predsednika, da nevoljno imenuje za kancelara čoveka kojeg je sa prezrenjem nazivao "češkim kaplarom". Paradoksalno, ekonomski podaci pokazuju da su poduhvat stvaranja nemačkog Trećeg rajha finansirale sile koje su u Velikom ratu bile protivnice Nemačke!

- Nemački kancelar Brining je u memoarima napisao da je početkom 1923. Hitler dobio ogromnu sumu novca iz inostranstva, koja je prošla kroz švajcarske i švedske banke - navodi ruski ekonomista i publicista Andrej Starikov.

- Hitler je još 1922. u Minhenu ostvario kontakt sa američkim vojnim atašeom, kapetanom Trumanom Smitom, koji je izveštaj o tom susretu prosledio Vašingtonu. Kroz Smitov krug poznanika je Hitler dospeo u kontakt sa Pucijem, Ernestom Francom Sedžvikom Hanfštenglom, diplomcem sa Harvarda koji je oblikovao Hitlera u uspešnog političara, dajući mu finansijsku podršku i povezujući ga sa važnim ličnostima u Velikoj Britaniji.

Puci je imao dvojno državljanstvo SAD i Nemačke i poznavao je Teodora Ruzvelta lično. Smatra se da je knjiga "Majn kampf" u stvari zbirka teza ovog nemačkog špijuna, koje je njegov "učenik" Hitler naučio napamet.

Starikov smatra da je iza svega stajala namera Velike Britanije i SAD da uspostave kontrolu nad finansijskim sistemom u Nemačkoj radi upravljanja politikom centralne Evrope.

- Kada su SAD zvanično ušle u Prvi svetski rat silama Antante su dale 8,8 milijardi dolara kredita, sa kamatama suma koju je one trebalo da vrate na kraju je bila 11 milijardi dolara - navodi Starikov. - One su nameravale da taj dug isplate od odštete koju je njima trebalo da isplati Nemačka.

Ogroman odliv nemačkog kapitala doveo je do štampanja novca bez pokrića i hiperinflaciju koja je 1923. dostigla 578,512 odsto. Nemogućnost Nemačke da isplati ratnu odštetu dovela je do francusko-belgijske okupacije rurske oblasti i tada su Velika Britanija i SAD uzele stvar u svoje ruke. Na Konferenciji u Londonu je 1924. usvojen američki plan koji je prepolovio odštetu Nemačke i definisao nove uslove za otplatu.

- Nemačka je dobila je 200 miliona dolara kredita, a angloameričke banke su uspostavile kontrolu nad njenim isplatama, budžetom, monetarnim i kreditnim sistemom - navodi Starikov.

- Prema planu, zlato je dolazilo iz SAD u Nemačku u vidu "pomoći" za isplatu Engleskoj i Francuskoj, a zatim se slalo nazad u SAD kako bi te dve države otplatile svoje ratne dugove. SAD su zatim podizale kamatnu stopu i slale zlato nazad u Nemačku. Na kraju, Nemačka je živela od tog duga i bilo je jasno da bi se država potpuno raspala ukoliko bi Vol strit povukao kredit. Ukupne strane investicije u nemačkoj industriji od 1924. do 1929. iznosila su oko 63 milijarde maraka, mnogo više od ratne odštete od 10 milijardi.

Kada je 1933. Hitler postao kancelar, sve je bilo spremno za stvaranje nemačkog "novog poretka", koji se u samo jednoj reči razlikuje od aktuelne neoliberalne ideje Zapada o "novom svetskom poretku". Obe teorije su počele da se uvode u praksu u jugoistočnoj Evropi, mada im se glavni cilj nalazio istočnije.

U govoru predstavnicima nemačke privrede i generaliteta Hitler je nedvosmisleno poručio: "Zemlje jugoistočne Evrope bez ikakve diskusije pripadaju oblasti koja je od životne važnosti za Nemačku. Ona će uz prikladan pritisak biti dovedene do potpune predaje u nemačke ruke. Nakon toga će Nemačka zadobiti neograničenu kontrolu nad njihovim neizmernim izvorima sirovina."

Jugoistok Evrope ipak nije bio konačni cilj.

- Ostvarivanje cilja na jugoistoku bilo je samo periferni zadatak, kao što je uostalom i sam prostor imao drugorazrednu ulogu u odnosu na osnovni cilj: "ispravljanje granica na Istoku". Kontrola srednje i jugoistočne Evrope postala je nerazlučivi deo centralnog strateškog plana nacističke politike, osvajanja prostora na Istoku - objasnio je istoričar prof. dr Milan Ristović.

Slična priča ponovila se posle Drugog svetskog rata, kada je Nemačka obnovljena američkim novcem iz Maršalovog plana, čime je stavljena, pored vojnog, i pod ekonomski protektorat. Samo mali broj nemačkih ratnih zločinaca je osuđen, a mnogi su "opranih biografija" nastavili da rade u nemačkom ministarstvu odbrane i vojsci, što će reći u NATO, koji je osnovan 1949, a Nemačka je zvanično primljena u članstvo 1955. godine.

- Mogućnost da se Nemačka uključi u NATO, kao i njenu remilitarizaciju, zvaničnici SAD su razmatrali i pre osnivanja Saveza. Uvidevši da bi angažovanjem nemačkih industrijskih kapaciteta došlo do značajnog smanjenja troškova SAD u vezi sa evropskom odbranom, američki zvaničnici započeli su sa iznošenjem stavova po kojima je zapadnoevropska odbrana neodrživa bez aktivnog učešća Nemačke. Evropski saveznici, a naročito Francuska, nisu izražavali saglasnost prema ovakvim stavovima američke strane. Međutim, usled velikog pritiska, evropski saveznici su pristali da se započne sa remilitarizacijom Nemačke - navodi Dejan Gajić iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.

Posle pada Berlinskog zida Nemačka je kao i posle dolaska Hitlera na vlast, ponovo usmerila svoje ambicije ka jugoistoku Evrope. U agresiji NATO na KiM, nemačke oružane snage su prvi put učestvovale u oružanim dejstvima posle Drugog svetskog rata. Prodor na Istok je nastavljen nagomilavanjem NATO raketa i trupa na granicama Rusije i na kraju sukobom u Ukrajini, gde Nemačka sada šalje svoje tenkove. Ako se stari scenario ovde ne zaustavi, svet ne čeka ništa dobro.

KREDITI IZ SJEDINjENIH DRŽAVA

AMERIČKI krediti koje je dobijala Nemačka radi isplate odštete omogućili su joj da obnovi vojnu industriju.

- Nemačka industrija je već 1929. postala druga u svetu, iako je većinom bila u rukama američkih industrijalaca - navodi Starikov. - I. G. Farben, kompanija koja je postala ključna komponenta nemačke ratne mašine, bila je pod kontrolom Rokfelerove kompanije "Standard oil", u vreme kada je finansirala 45 odsto Hitlerove kampanje 1930. godine.

NACISTA NA ČELU OBAVEŠTAJNE SLUŽBE

CEO hitlerovski obaveštajni aparat za jugoistočnu Evropu pod komandom Rajnharda Gelena još od 1945. nastavio je da radi za američku vojsku, a od njega je nešto kasnije nastao BND, nemačka obaveštajno-kontraobaveštajna služba. Nacista Gelen bio je njen direktor od osnivanja do penzionisanja 1974. U Bundesveru je aktivan bio i najvažniji Hitlerov vojskovođa Fon Manštajn, koji je operativno vodio napad na SSSR od 1941. i pod čijom su se direktnom komandom odvijali najstrašniji zločini nad Jevrejima. Tek sedamdesetih je kratko vreme proveo u pritvoru iz koga je pušten kao nevin čovek. U aktivnoj službi ostao je i kontradmiral Cib, komandant nemačke Crnomorske flote.