UBEĐIVANJE NACIJA DA JE SVAKI OTPOR BEZNADEŽAN: Zapadni mediji su objavljivali lažne podatke da Srbi čine najveća zlodela

Budući da se politička stvarnost za najveći broj recipijenata doživljava (o)posredovano, putem medija, tu je prostor za nametanje "svog ugla" događaja najveći.
Eduard Berniz, rođak Sigmunda Frojda, autor knjiga "Rukotvorenje pristanka", "Kristalisanje javnog mnjenja" itd., prvi je uveo dvadesetih godina 20. veka naučne metode "oblikovanja stvarnosti" u cilju zasnivanja i pospešivanja prodaje određenih proizvoda. Za potrebe "Američke industrije duvana", na poziv predsednika korporacije Džordža Hila, Berniz je razmatrao ciljnu grupu koja je dotad za prodaju cigareta bila van domašaja - žene. Povezao se sa aktivistkinjama u SAD koje su se borile za emancipaciju i ravnopravnost žena. Tokom "marša" na Petoj aveniji u Njujorku, ogranizovanog baš na Uskrs 1929, uticajne dame su upalile svoje laki strajk cigarete, simbolične "baklje slobode". Taj njihov gest propratili su svi američki mediji. Fotografije su obišle i svet. No, niko nije objavio da je Berniz to organizovao za potrebe klijenta - Američke industrije duvana.

Sve metode psihološkog pritiska usmerene su na umanjenje vere ljudi u "svoju stvar", svoje lidere, svoju snagu, kao i na razaranje odlučnosti ljudi da se bore za svoju stranu, čak i za svoj život. Cilj je da nacija postigne ono stanje duha kada svaka dalja borba, svaki dalji otpor, izgleda beznadežan. U duhu onoga što bi rekao nekada slavni novinar Volter Lipman : "Šta je propaganda ako ne napor da se izmeni slika na koju čovek reaguje, da se zameni jedan društveni obrazac drugim?"

Foto: EPA/Jutjub/Printskrin/Tviter/Tanjug/Vikipedija/Dokumentacija "Novosti" i "Borbe"

Na pitanje šta je propaganda (lat. propagatio, rasplođavanje, širenje, produbljivanje) u nauci postoji bezbroj odgovora. Ono što im je zajedničko jeste da propaganda u našem veku predstavlja neophodno oruđe totalitarizma, posebno nacifašističke ideologije. "U stvari, propaganda, koja je sažet izraz preokrenutih perspektiva, prestaje da bude sredstvo komunikacija, neki prošireni oblik retorike. Ona postaje mehanika koja omogućuje da se pojedinci podvrgnu sugestiji i budu u velikoj meri hipnotisani. Drugim rečima, sredstvo kojim se serijski proizvode mase, kao što industrija serijski proizvodi automobile, ili topove."

Tehnike psihološkog pritiska jesu konkretne, praktične, delatnosti kojima se metode psihološkog pritiska "opredmećuju" u konkretnim medijima na nacionalnom i(li) internacionalnom nivou. Suština je u organizovanju i načinu plasmana informacije.
Organizovanje i način plasmana informacije je subjektivni upliv u stremljenjima ka objektivnosti medijskih poslenika. Upotreba određenih, unapred pripremljenih, sintagmi, "utiskivanje" tzv. ključnih reči u informaciono-komunikacione kanale kojima se konotiraju odgovarajuća značenja i usmerava politička praksa, priprema i "relaksira" recipijente da prihvate određene (političke) poruke kao jedine ispravne. I, što je posebno značajno, da ne postavljaju ("suvišna") pitanja koja bi mogla dovesti u sumnju smerane i(li) preduzete političke akcije.

Mada pojedini autori tvrde da "nijedan politički pokret u istoriji nije više pažnje posvetio psihološkim faktorima od nacizma", pokazalo se da na prelazu iz 20. u 21. vek postoje određeni međunarodno povezani krugovi koji će, u manipulaciji javnim mnjenjem, nadmašiti naciste i primeniti mnoge tehnike psihološkog pritiska prema srpskom narodu preko i pomoću:

"fingiranog poštovanja novinarskih pravila"; "medijske kampanje;" vokabulara novinskih naslova; "manipulacija TV-slikom; "manipulacija fotografijom;" stvaranja filmskih "arhetipa"; "citiranja tzv. eksperata; "upotreba popularnih ličnosti;" skretanja pažnje na druge teme; "namernih" "indiskrecija" itd.

FINGIRANjE POŠTOVANjA NOVINARSKIH PRAVILA

Čitav koncept istine faktički deformišu tehnike psihološkog pritiska. Istina, kao jedna od ključnih filozofskih, i ne samo filozofskih, kategorija ima više definicija. Jednu od njih dao je dr Ričard Evans, profesor moderne istorije na Univerzitetu Kembridž: "Klasična filozofska definicija: tvrdnja je istinita ako, i jedino ako, korespondira sa realnošću, ako korespondira sa onim na šta se odnosi. Ali, ta definicija je cirkularna - i filozofi faktički nikada nisu došli do zadovoljavajuće definicije te reči (istine - prim. autora). Ali, kao istoričar moram da priđem tome na drugačiji način. Dakle, reći ću da neka istorijska tvrdnja - to jest, tvrdnja o prošlosti - je istinita ako je podržana dovoljnim dokazom i ako dokaz koji je tome kontradiktoran ili ne postoji, ili može da bude objašnjen na drugi način. Mislim da je istoričarima vrlo nelagodno da koriste koncept istine, jer su svesni činjenice da sve što kažemo je u stvari više pitanje verovatnosti ili da li nešto zvuči razumno i(li) logično, nego apsolutne istine ... reći na primer, da je nadmoćna verovatnoća da su postojale gasne komore u Aušvicu koje su ubile stotine hiljada ljudi, da svi pokušaji da se to negira oslanjaju se na očigledno falisfikovanje dokaza koje je lako pokazati."

Srpski filozof Mihailo Marković kaže da se dijalektičko-humanistička koncepcija istine "može formulisati na sledeći način: Istina je ljudsko saznanje koje relativno odgovara objektivnoj stvarnosti ... Da bi bio usvojen kao objektivno istinit, jedan stav mora biti: 1) društveno komunikabilan, 2) teorijski dokazan, i 3) praktično proveren, tj. u praksi primenljiv."

Foto: EPA/Jutjub/Printskrin/Tviter/Tanjug/Vikipedija/Dokumentacija "Novosti" i "Borbe"

Fingirano poštovanje novinarskih pravila odnosi se na izigravanje osnovnog postulata žurnalizma - čujmo obe, odnosno sve strane kojih se ono o čemu izveštavamo i komentarišemo tiče. To se vrši na tri osnovna načina:
a) ne dopusti se "drugoj strani" da iznese svoj stav o određenoj temi; b) dopusti se izražavanje stava samo onima za koje se unapred zna da će njihovo "objašnjenje" biti u skladu sa "političkim uglom" koji dotični medij zastupa; v) reč je o prividnom nastojanju da se odgovori na osnovnih " 5 + 1" pitanja novinarske profesije (ko, šta, kad, gde, kako + zašto, na koje je najkomplikovanije dati odgovor) na način koji će uvek biti u skladu sa "političkim uglom" koji zastupa data medijska kuća (štampani ili elektronski medij).
Suština ove tehnike psihološkog pritiska jeste u tome da recipijenti nijednog momenta ne posumnjaju u profesionalnost, moralnost i dobru volju medijskih poslenika. Njihova težnja ka objektivnosti, uvek se podvlači time što će u svom izveštaju, ili u studiju tokom radio-televizijskog emitovanja, imati izjave više "zainteresovanih strana". U realnosti, novinari-lobisti su zatvarali pristup legitimnim predstavnicima srpskog naroda da iskažu svoj stav; davali su šansu za nastup u medijima najčešće onim pripadnicima srpskog naroda koji su medijsku "nacifikaciju Srba" doživljavali kao nešto sasvim opravdano i zasluženo; izveštavali su na način koji nije ostavljao mesta sumnji da Srbi "čine najveća zlodela u Evropi posle Drugog svetskog rata" itd.

Medijske kampanje predstavljaju organizovano i kontinuirano fokusiranje tema koje su u skladu sa interesima pojedinih političkih krugova, u cilju legitimizacije određenih poltičkih poteza. Osnovne kampanje usmerene protiv srpskog naroda su:
a) ukazivanje na "postojanje konc-logora"; b) zalaganje za uvođenje sankcija; v) osuda "masovnog silovanja" kao "sredstva vođenja rata"; g) zalaganje za "vojnu intervenciju".