I JAVNO I TAJNO, A UVEK PO SRPSKI: Do 1919. naš narod je slavio pravoslavnu Novu godinu, potom je bila "štetna", a od 1945. i zabranjivana

Tačno je da Srbi dočekuju Novu godinu po crkvenom kalendaru usvojenom na Nikejskom saboru 325, gde je rođeno pravoslavlje, ali ovaj datum Srbi su, u skladu sa svojim karakterom, pretvorili u praznik očuvanja identiteta.

Kao što su u 13. veku posle krstaškog osvajanja Vizantije ostali jedini pravoslavci na Balkanu jer su se drugi pounijatili, tako su danas jedini na Jugoistoku Evrope, uz monahe Svete Gore, koji nisu prihvatili da slave pravoslavne praznike po rimokatoličkom kalendaru, koji je obznanio papa Gregor 1582, od kada ga koristi zapadni svet.

Srbi se bez problema vladaju po tom merilu vremena u poslovnom životu, ali pošto pravoslavlje smatraju delom identiteta, odbijali su da žrtvuju i menjaju "svoj narodni" kalendar i pod pretnjom robije i batinanja u SFRJ. Od obnove državnosti u ustancima do kraja Velikog rata, u pravoslavnoj Srbiji se službeno koristio julijanski kalendar, pa nije bilo docnijeg paradoksa da "međunarodnu" Novu godinu slavimo pre "srpskog" Božića i Nove godine. U Kneževini i Kraljevini Srbiji praznici su slavljeni kada im je bilo vreme: Badnji dan 24. decembra stare godine, Božić, mirno i porodično, sledeća tri dana. Novogodišnji Mali Božić se praznovao opuštenije i u širem društvu.

- S novom godinom probudio se kod nas društveni život. Veselja započinju, prijatelji se sastaju u privatnim društvima, vesele se i u prijatnoj zabavi provode. Kud god da se okreneš, od svuda ti svirka uši zaglune - preneo je novogodišnju atmosferu 1. januara 1847. reporter "Srbskih novina".

Crkva je u prvom novogodišnjem danu slavila Svetog Vasilija Velikog, jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja, pa je na trpezama bio obavezan "malobožićni kolač" - vasilica. Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića iz 1850. Nova godina je uvrštena u državne praznike, a 1. januara 1851. novine su donele vesti o dočeku u tadašnjem prestoničkom visokom društvu.

- Sinoć, uoči Nove godine, a po zaključeniju stare, gospodin rusko-imperatorski konzul u Beogradu, g. đeneral Levšin davao je u svome konaku večernju zabavu na kojoj je najotmenije društvo prisustvovalo. Kako sat izbije dvanaest, domaćin napi svojim gostima zdravicu, pozdravljajući ih sretnim novim letom - izvestio je reporter "Srbskih novina".

Kosta N. Hristić je u "Uspomenama starog Beograđanina" opisao kako je 1865. održan novogodišnji bal Kneza Mihaila. Prestonica je bila zavejana, pa je eskadron konjice u širokom frontu projahao nekoliko puta i proprtio put, kojim su gosti stizali do Starog dvora, gde ih je knez dočekivao stojeći nasred salona u fraku sa ruskom lentom belog orla, dok je kneginja Julija primala čestitke sedeći na kanabetu sa damama.

- Kneževi gosti bili su iz svih redova građanstva: trgovci u odelu evropskom ili "turskom", kako se onda nosilo, žene u srpskom odelu sa tepelucima, pušćulima, bajaderima i niskama bisera ili dukata, mlade žene i devojke u širokim krinolinama... Na dvorske balove pozivani su u to doba pored beogradskoga paše još i viši austrijski oficiri iz Zemuna i Pančeva i oni su smatrali za veliku čest da budu gosti Kneza Mihaila i Kneginje Julije - zabeležio je Hristić.

Visoko srpsko društvo trudilo se da Novu godinu dočeka na što evropskiji način, a narod se držao kuvanog vina i rakije, vasilica, bogate večere i turneje po kafanama 1. januara.

Srbe teško stradale u Velikom ratu brinuo je goli opstanak, a ne kalendarsko pitanje posle 1918, kada je Srbija postala deo Kraljevina SHS, u kojoj je veliki deo stanovništva dočekivao Novu godinu po rimokatoličkoj, gregorijanskoj računici. Nije bilo nikakvih protesta ni 1919, kada je Kraljevina SHS za vancrkvene svrhe usvojila novi gregorijanski kalendar. Štaviše, SPC se tada zalagala za usklađivanje kalendara i za to je angažovala velikog naučnika Milutina Milankovića. Srbi su počeli da sumnjaju da se nešto valja iza kalendara 1923. kada je iz Zagreba neuvijeno poručeno da su pravoslavna slavlja štetna i da ih treba ukinuti jer će to približiti Srbe rimokatoličanstvu.

- Trgovinsko-obrtnička komora iz Zagreba podnela je 12. 2. 1923. predstavku Ministarstvu socijalne politike o potrebi izjednačenja kalendara s obzirom na štete koje po privredu proizvodi slavljenje verskih praznika po dva kalendara. Komora je smatrala da bi izjednačenje kalendara uticalo i na smanjivanje verskih razlika u zemlji. Protivnici promena u pravoslavnoj crkvi plašili su se prelaska na novi kalendar zbog unijaćenja - navodi istoričar dr Radmila Radić.

Zahtevi identični onima koje su ispostavili zagrebački "trgovci i obrtnici" počeli su da stižu iz hrvatskih gradova, gde su bili jaki centri fratarskog reda franjevaca, nosilaca hrvatskog šovinizma i ideje da u Hrvatskoj i BiH nema srpskog stanovništva, već samo popravoslavljenih Hrvata. Čašu kalendarskog nezadovoljstva prelio je zahtev novokomponovanih srpskih bogataša, ratnih profitera da se kalendar podesi da Božić i Uskrs padaju uvek u dane vikenda, da ne bi imali gubitke zbog praznika. Srbi su kao odgovor počeli da starokalendarsku Novu godinu praznuju kao "opozicionu" i nacionalnu prkosno i javno iako nije bila državni praznik. Prva javna proslava srpske Nove godine organizovana je u beogradskoj "Kasini", a sledećih godina su se pridružile sve prestoničke kafane, bioskopi, domovi ratnika-invalida...

Tako je opštepravoslavni 1. januar postao srpski praznik odbrane identiteta.

VESELI PRAZNIK MALOG ČOVEKA

NOVINSKI izveštaji svedoče da je i međuratno doba imalo svoje "drugosrbijance" u društvenoj eliti, kojima je tradicija bila "demode", pa prestonički reporter 1939. izveštava da je "pravoslavna Nova godina, praznik malog čoveka, veselo dočekana na periferiji":

- Pravoslavna Nova godina kao da ne smenjuje samo svoju kalendarsku posestrimu. Ona smenjuje i publiku. Dve nove godine imaju i dva svoja zasebna sveta. Jedna se zabavlja po kalendaru - u centru, a drugi po pravoslavlju - na periferiji. Kažu da je pravoslavna Nova godina praznik malog čoveka. A mali čovek kada praznuje ume i da se veseli.

PROSLAVE U POLICIJSKIM ARHIVIMA

IZVEŠTAJI o proslavljanju srpske Nove godine posle 1944. ne postoje, osim u policijskim arhivima. Jugoslovenske komunističke vlasti kažnjavale su svako obeležavanje 1. januara po julijanskom kalendaru, zbog čega su čak i oni rođeni tog dana slavili rođendan krišom. U Arhivu Jugoslavije su sačuvane striktne naredbe da se novogodišnji pokloni povlače iz rafova u vreme "verskih praznika", pod kojima su se podrazumevali samo pravoslavni Božić i Nova godina, ali ne i katolički. Postojala je i striktna naredba da 13. januara kafane moraju da se zatvore najkasnije do 22 sata.