SVE BIH DALA DA MOJ ANDRIJA PROGOVORI: Marija Nikolić, samohrana majka troje dece sa KiM, u nemaštini se bori za zdravlje sina

Osim tuge za suprugom Bobanom koji je, u 49. godini, preminuo u martu prošle godine, najteže mi je zbog sina Andrije, koji još ne govori niti se ponaša kao deca svog uzrasta, a u aprilu će da napuni šest godina. Lekari su mu ustanovili neki oblik autizma... Ne znam šta da radim. Ali se nadam. I, sve bih dala samo da moj Andrija progovori.

U dahu nam to priča Marija Nikolić, iz Gornjeg Ropotova, u Kosovskom Pomoravlju. Ova divna, požrtvovana žena, govori nam sve čistim srpskim jezikom, a Albanka je iz oblasti Mirdita u Albaniji, a za Bobana se udala početkom marta 2011. Sa njim je izrodila Lenu (11), Irinu (8) i Andriju (5). Borac po prirodi, ne žali se mnogo, iako vodi bitku sa nemaštinom. I to bi joj bilo u drugom planu da nije razlog što sinu ne može da pruži adekvatno lečenje.

- Suprug je pre smrti bio na dijalizi, pa nas je to sprečavalo da redovno vodimo dete kod lekara. Posle Bobanove smrti sve se dodatno iskomplikovalo jer sam sama sa troje dece, a živimo samo od porodične penzije i socijalne pomoći. Osim što nemamo sredstava za odlaske kod lekara, borim se da pružim deci samo ono najosnovnije - kaže Marija.

Dok se devojčice Lena i Irina raduju zbog poklon-paketića koje su dobile od humanitaraca iz Gračanice, Mariju pitamo da li joj iko pruža podršku i pomoć?

- Osim opštine i humanitaraca sa KiM i iz centralne Srbije, mnogo mi je pomagala Eparhija raško-prizrenska. Ne mogu da grešim dušu, otkad mi je suprug preminuo od posledica srčanog udara posle preležane korone, mnogi su mi pomagali. Ne znam ni ja ko sve, ali se iznova brinem kako da platim račune, kako da prehranim decu. Ipak, sve to mi ostane po strani u odnosu na Andrijinu bolest - iskrena je Marija.

Kaže i da ima nekoliko porodica iz komšiluka koje je poštuju, kao i ona njih.

- Humani ljudi doneli su deci paketiće i namirnice uz koje ćemo provesti praznike i to nam mnogo znači. Ima još mnogo posla i oko kuće koju nam je sagradila srpska opština...

Ali, moja želja je samo jedna: da mi dete propriča i da bude kao svi mališani njegovog uzrasta. Kaže on pokoju reč, ali nažalost ne sluša ni vaspitačice u vrtiću, ne prihvata to što mu kažu, a i kod kuće je u nekom svom svetu - priča Marija, skrivajući suze od ćerkica.

DECA TEŠKO PODNELA OČEVU SMRT

MARIJA nam je ukratko ispričala i svoju životnu priču:

- Poreklom sam katolikinja, ali sam posle udaje primila pravoslavlje i prihvatila sve srpske običaje. Jedna sestra se pre mene udala u Berivojce kod Kosovske Kamenice, pa sam došla kod nje i tu upoznala mog Bobana. Mnogo mi je teško što ga nema, jer je bio divan prema meni, ali mislim da je deci još teže. Dugo sam krila od njih da je preminuo, govorila sam da je na terenu, da radi, ali sam u jednom trenutku morala da im kažem.

Irina je to najteže podnela, danima je plakala, a mislim da ga Andrija još traži.