NA TELEVIZIJI JOJ ZAMERALI TO ŠTO MIRIŠE NA TAMJAN: Gde je danas Dina Čolić, prepoznatljivo TV lice?

Autorka i voditeljka brojnih radio i TV emisija, sinonim jezičke kulture, prefinjenosti, stila, i nezaboravnog ženskog alta, kako je o njoj zapisano u "Leksikonu Ju mitologije", retko se pojavljuje u javnosti.

Pre nekoliko godina snimila je "Molitve na jezeru" vladike Nikolaja Velimirovića za manastir Rukumiju. Na početku razgovora za "Novosti", kaže da je to njeno najznačajnije delo, jer je uprkos velikim problemima sa vidom pročitala osam i po sati vladikinih molitvi. Malena kapela u krugu KBC "Dragiša Mišović" danas je njeno utočište.

- Ne mogu da čitam, ali znam liturgijske pesme i pevam ih - kaže nam.

- Mnogo volim našu pećinicu vitlejemsku u "Mišoviću". Ne znam kako bih preživela da toga nema, naročito posle smrti supruga. Bila sam vrlo popularna u vreme kada sam se okrenula crkvi. A, crkva u to vreme nije bila popularna. Na televiziji su mi, čak, zamerali da suviše mirišem na tamjan. Pravoslavlje je proces koji prate razna iskušenja. Idete korak napred, pa deset nazad, padnete, a onda se dignete.

Dina Čolić pleni šarmom i dikcijom. I u osmoj deceniji blista prirodnom lepotom.

Internet je danas njena biblioteka, televizija, radio, muzički stub. "Jutjub" je postao njen prozor u svet. Tamo nalazi sve što u zvaničnim medijima ne postoji.

- Nije moje da prosuđujem, ali nekada je sve bilo drugačije - kaže voditeljka koja je ostavila autorski pečat u brojnim serijalima: "Krajem nedelje", "Bliski susreti", "Nedeljno popodne", "Noćni program", "Kroz odškrinuta vrata", "Danas je sutra juče", "Vreme predaha"...

- U svim branšama su postojali mnogo stroži kriterijumi i svi su bili profesionalci.

Znalo se ko može pred mikrofon, ispred kamere, kako se obući za jutarnji, a kako za popodnevni i večernji program. Znalo se kako se obraća sagovorniku. Postojao je sistem vrednosti, stati pred mikrofon i kameru bila je ogromna odgovornost, jer voditelj i novinar, kao javna ličnost, nije samo prenosio informaciju, nego je svojom kulturom govora, obrazovanjem, ponašanjem, odevanjem, imao i edukativnu ulogu. Bilo je to neko drugo vreme. Vreme u kome su bili drugačiji lekari, pravnici, inženjeri... I vozači autobusa su bili drugačiji.

Dobitnica nagrada "Branislav Mane Šakić", "Gordana Boneti" i priznanja "Dama sa stilom" ušla je u legendu jugoslovenske i srpske televizije. Ona, ipak, navodi da je najlepše vreme u karijeri bilo dok je radila emisiju "Vreme predaha" na Radio Beogradu.

- Tih deset godina bilo je nezaboravno. Uživala sam radeći emisije svakoga dana - kaže ona.

- Radio je zahtevniji medij od televizije, jer glasom mora sve da se dočara. Glas je najlepši instrument, a reč je dodir duše.

Posebno se seća serijala "Veče sa humoristima", koji se emitovao u okviru noćnog programa na Televiziji Beograd. Radila je intervjue s Aleksandrom Popovićem, Radivojem Lolom Đukićem, Vladimirom Bulatovićem Vibom, Fadilom Hadžićem, Gordanom Mihićem, Duškom Radovićem, Branom Crnčevićem, Sinišom Pavićem...

- Bila je to antologija fenomenalnih ljudi, mislim da te emisije više ne postoje - kaže Čolić.

- U jednoj od njih, razgovarala sam sa Brankom Ćopićem. To je bio Ćopićev poslednji intervju. Bio je sjajan čovek, izvanredan sagovornik, pisac, ali nedovoljno vrednovan i cenjen. Ozbiljno smo se spremali za taj intervju. Pričali smo satima. Iz Brankove kuće nosim divno sećanje. Bio je, zaista, topao i drag čovek.

TREBA ŽIVETI DUŠOM I DUHOM

- ODAVNO se krenulo sa uništavanjem porodice koja je, zapravo, ogledalo države - kaže Dina Čolić Anđelković.

- A, kad uništiš porodicu, uništio si državu. Stvari su izmakle kontroli. Ne može se samo živeti telom, mora se živeti dušom i duhom. Sve materijalno je prolazno i ne može da bude parametar vrednosti. Aleksandar Makedonski je tražio da ga sahrane sa raširenim rukama, kako bi svi videli da u grob nije poneo ništa materijalno. Tek kad to osvestimo u sebi, možemo da govorimo o generalnoj popravci kulture, tradicije i pravih vrednosti.

HTELA DA OSTAVI MIKROFON

KARIJERU je Dina Čolić počela na Studiju B, još dok je bila studentkinja. Kada je završila istoriju umetnosti, nameravala je da ostavi mikrofon. A, onda je Radio Beograd objavio konkurs i njen otac joj je rekao da se prijavi.

- Rekao mi je da je to firma koja ne može da propadne - priča nam.

- Nadala sam se da me neće primiti, ali nije bilo tako.