DAO ŽIVOT ZA SVOG KAPETANA: Nemanja Čović (23) iz Prigrevice kod Apatina, skočio u pomoć svom pretpostavljenom, pa nestao u Dunavu

Njihovog sina Nemanju (23), radnika na brodu, zauvek je odneo dunavski vir dok je pokušavao da spase svog kapetana.

Brod kojem su plovili prema luci Konstanca, nasukao se kod Černevode u Rumuniji. Tri dana su čekali pomoć. Po nesnosnoj vrućini ušli su u vodu, da prekrate vreme i avgustovsku žegu. Nemanja je sa sobom poneo i bovu za spasavanje. Kapetan - nije. Nepredvidivi i nemilosrdni Dunav ubrzo je pokazao svoju narav. Matica je povukla kapetana i počeo je da se davi, a Nemanja, momak velikog srca i široke duše kakav je uvek bio, ne razmišljajući o posledicama, bacio mu je najpre svoju bovu, pa odmah zaplivao prema njemu i počeo da ga izbavlja. Ali, neki crni vir kod Černevode, zahvatio je odvažnog momka iz Prigrevice. Zauvek. Vrtlog druge po veličini evropske reke odneo je život hrabrom Nemanji, ostavio je bez oca jednog tek krštenog jednogodišnjeg Alekseja, majku Željku bez sina prvenca, Mariju bez najveće ljubavi, a Mirka i Luku bez starijeg brata i uzora...

- Prošlo je nekoliko meseci, ali ja toga nisam svesna. Za mene je još 19. avgust, kada su mi javili da je Nemanja nestao u Dunavu - otvara ranjeno srce Nemanjina majka Željka. - Godinama je radio na brodu i na ovu smenu otišao je nekoliko dana nakon što je proslavio krštenje i prvi rođendan svog sina. Nasukali su se na neki peščani sprud, nekoliko dana su tamo bili i čekali drugi brod da ih izvuče. Na brodu ih je bilo četvorica, od njih su dvojica bila braća, kupali su se, a nisu smeli. Kapetan to nije smeo da im dozvoli. Braća su izašla da odmore, a Nemanja i kapetan su ostali u vodi. Navodno su išli da vide dokle se proteže taj sprud od peska. Kapetan je počeo da se davi, Nemanja mu je instinktivno bacio svoje jastuče i pokušao da mu pomogne. Voda je, međutim, povukla njega.

Da se nešto dešava, ostali članovi posade videli su posle otprilike dva sata. Dvogledom su uočili kapetana, ali ne i Nemanju. Njegovo telo je pronađeno tri dana kasnije 17 kilometara nizvodno. Fotografije utopljenika odmah su predočene posadi broda jer se verovalo da bi to mogao da bude njihov kolega za kojim se tragalo, a o čijem nestanku u talasima Dunava su rumunski mediji danima izveštavali. Po šortsu koji je imao na sebi kolege su shavtile da je reč o Nemanji. To je potvrdila i obdukcija.

- U toj firmi rade i moj brat i njegova deca i odmah su mi javili da je moje prvo čedo nestalo. Nadala sam se... Molila Boga da je živ... Verovala da ga je voda negde izbacila u šumu i da će ga pronaći. Bio je mlad, jak, mislila sam, preživeće. Onda... Onda se sve srušilo, sručilo na nas kao olovna kiša. Javili su mi da su ga ribari našli... - jedva govori neutešna majka. - A, čuli smo se svakodnevno. Dan pre tog kobnog dana, slao mi je snimak kako se kupaju, a voda mu je bila do kolena. Dedi je poslao poruku u kojoj je napisao da je takav plićak da čovek ne može pošteno ni da se udavi. Jeza me i sada podilazi od tih njegovih reči.

Podvižnički Nemanjin potez bio je samo slika onoga kakav je inače bio: pun dobrote i razumevanja za svakoga. Govorio je, da bi dao život za dete, majku i druge bližnje. Kao da je njima utabao svoj put. Dao je život za drugoga.

- Verujte, pre bi pomogao drugome no sebi. Uvek je bio tu za drugare, porodicu... Činio je drugima makar i na svoju štetu. Takav je rođen. I sve sa osmehom. Ništa mu nije bilo teško. Zato je to i instinktivno uradio, o sebi nije razmišljao. Da sam mu bar rekla da ne ide u vodu. Možda me ne bi poslušao, a možda bi se i setio mojih reči... - pokušava majka da priča, ali reči ustupaju mesto suzama.

Iza Nemanje je ostao sin Aleksej, koji će oca pamtiti samo preko slika i video-snimaka. Dečačić živi sa majkom Marijom u Apatinu, u podstanarskom stanu bez primanja.

- Oca mu nikad niko neće nadomestiti, a mi se svi trudimo da im pomognemo koliko možemo. Snaja ne radi, ovo joj je jako teško palo, potražila je pomoć lekara. Pokrenuli smo postupak da mali dobije neku porodičnu penziju, da dete dobije neku odštetu da mu bar nešto od oca ostane - uzdiše Željka. - Moj Nemanja je mnogo bio vezan za sina. Toliko su se radovali zajedno, igrali, uživali u svakom trenutku. Kao da su osetili da će tako kratko biti zajedno.

BRODOVI MU BILI VELIKA LjUBAV

BRODOVI su bili velika Nemanjina ljubav.

- Još kao dete, sa dedom je išao na brod, a kada je stasao nije imao dilemu, odlučio je da bude brodarac. Na poslu su svi imali samo reči hvale za njega, a koliko je bio posvećen poslu i prosto rođen za to govori i to što je posle samo dva meseca rada sam “parkirao” brod u šlajz. Na poslednje putovanje otišao je kao “ispitani” mornar.

ZAŠTO GA JE ŽIVOT OD NAS OTRGAO?

NEMANjIN život ugasio se na Preobraženje, a na večni počinak ispraćen je na Veliku Gospojinu, još jedan veliki pravoslavni praznik.

- Kaže mi sveštenik da to nije slučajno. Da će mi tek kasnije biti jasno zašto je tako moralo da bude, zašto je dao svoj život za drugoga. Bojim se da neće biti tako, da nikad neću prihvatiti da ga je život tek tako otrgao od nas - neutešna je majka.