UČVRSTILI STOŽER VERE SVOG NARODA: Bratstvo manastira Draganac sa igumanom Ilarionom, vladikom novobrdskim

Polečili su ga pre pola veka, tek da ga održe u životu i ostavili ga bez glasa. Preživeo je, povučen u gustoj, mračnoj šumi do prve pružene ruke. Tada se oglasilo zvono okačeno o stari hrast. Uže je povukao prvi monah i dugo je ostao sam. Bilo je to dve godine uoči strašnog progona srpskog naroda sa Kosmeta.

Draganac, u samom srcu Kosovskog Pomoravlja, a nedaleko od Novog Brda Nemanjića i sela Prilepac, gde se, kažu, rodio Lazar Hrebeljanović, jedna je od najbrojnijih monaških zajednica u raško-prizrenskoj eparhiji. U ovom delu Kosova kućni prag još čuva više od trideset hiljada Srba, uprkos svakojakim nevoljama. Oslonac i podrška su im monasi. Duhovni neimari na ovom svetilištu, ali i domaćini koji su obnovili svoju kuću. Podigli novi konak i zvonik sa koga se razležu bakarni zvuci za sva ona samotna vremena manastira. Sagradili gostoprimnicu. Uredili prilaze, baštu, novu kapiju... I, sve je uvezano kao u kakav zid, kao nekad što je opasivao stare manastire. Ne da bi delio sebe od naroda, nego da bi narodu u ovom nesrećnom vremenu pokazao da mu je pribežište.

Draganac je jedina živa svetinja u kojoj nema dana da neko ne dođe po potrebi duše. Stožer vere i naroda, duhovni svetionik Srba i sabiralište. Nada u ostanak i opstanak na vekovnoj zemlji predaka.

Podvižnička je bila obnova ovog manastira. Mnogo toga je trebalo provući i kroz iglene uši da ne zapara laku tišinu i krhki mir. U takvoj atmosferi najglasnija je bila tiha molitva. A između večernje i jutarnje zasipan je kamen, a zvečao kao đerdani. Tako su je doživeli Srbi stasali kraj Binačke Morave, posebno kada je starešinstvo hrama preuzeo iguman Ilarion (Lupulović), nedavno rukopoložen za episkopa novobrdskog. S njegovim dolaskom uvećalo se i bratstvo. Zaživela škola kaligrafije, knjigovezačka radionica, izrada grnčarije, proizvodnja tamjana... Istovremeno, vraćana je prosvetiteljska uloga ovom duhovnom bastionu. Monasi se nisu štedeli. Sami dovoze i odvoze đake posle časova veronauke. A put do kuća je neizvestan. Taman se razvije pesma u manastiru, preseli u dečja srca, a mora da utihne. Da ne zasmeta. Srpska deca prolaze kroz albanske sokake do svojih razuđenih sela.

Čudesno je oživeo Draganac. Okupi, ponekad, na stotine ljudi. Ne samo onih koji su u veri. Ovaj manastir je otvoren za sve dobre ljude. Pesma je i tada začin. I igra Šilova, Raniluga, Parteša, Pasjana: "Ej, eeej, sazdade se crni oblak", "Veseli se, kućni domaćine..." Tako je bilo i posle rukopoloženja vladike Ilariona, kada su svog igumana ispratili, a dočekali episkopa novobrdskog, njegovi Pomoravci. To su bili trenuci kada se igralo i plakalo.

- Radujemo se, opet, strahujemo da nam ne ode - zabeležili smo reči vladikinih gostiju koji su iz zavičaja autobusom doputovali da budu deo uzvišene priče dostojne njihovog Ilariona i njegovog bratstva. - On je prirastao uz nas, mi uz njega. Povratak naroda u hram je njegov podvig. Strpljiv je i uvek je tu za nas. Primi nas, uvek tako, kao da smo mu najvažniji. I najpotrebniji. Sabira nas, nešto lepo nam kaže. I, postaje prijatelj naše duše.

Stvarno je bilo dirljivo na toj trpezi ljubavi, posle ustoličenja. Pitanje je samo, da li će onaj zid i kapija odolevati napastima svake vrste.

IME PO KNEŽEVOJ KĆERI, DRAGANI

DRAGANAC se prvi put pominje u Ravaničkoj povelji kneza Lazara 1381. Ova kneževa zadužbina imenovana je po njegovoj kćeri Dragani, preminuloj u šesnaestoj godini. Manastir je obnovio knez Mihajlo Obrenović. Posle Drugog svetskog rata do početka sedamdesetih godina, bio je sirotište. Patrijarh German je izdejstvovao da se manastir obnovi i to je potrajalo. Tek 1997. zvono se ponovo oglasilo.

DA SE SVEĆA NE UGASI

MONASI Draganca ne govore sa kakvim su se iskušenjima suočavali da sačuvaju ovaj živonosni izvor vere i naroda, svesni sveukupne nepravde i nesreće. Da sačuvaju sveću da se ne ugasi od vetrova sa svih strana. Kažu da ovde utehu i pomoć traže i nepravoslavni. Dočekaju ih: dobro došli svi dobri ljudi. To im poruče sa istom onom monaškom toplinom i gostoljubljem s kojim novi iguman Justin priziva slavuje i vedri nebo iznad guste hrastove šume.