TATA NAM KAŽE - KADA NISAM SA VAMA SVEJEDNO MI JE GDE SAM: Ispovest dr Sonje Karadžić Jovičević, o torturi koju trpi Radovan

Napustili su nas mnogi dragi ljudi, zauvek i definitivno. Napunili smo se strahom od rata, bolesti, smrti, od nestašica, siromaštva, gladi i zime. Preturili smo preko glave izborne procese i manipulacije raznih partijskih dramskih sekcija, pojedinačnih tragičara i komičara. Teška godina je iza nas, a ispred - nada da će sledeća biti bolja, mirnija, sigurnija... Podvlačimo crtu, pravimo završni račun. Svedočimo prepirkama koja je Nova godina "naša" i ko je kakav Srbin u odnosu na to koju slavi. U vremenima kada je tako malo razloga za slavlje i prilika za okupljanje i odmor - ja sam za to da slavimo sve što možemo, a najviše život i slobodu, da prilike hvatamo i stvaramo "u letu" i podelimo ih sa porodicom i prijateljima. Nije svaki razlog za okupljanje i radovanje mera srpstva - slavite šta hoćete, slavite sve što možete i neka vam je uzdravlje i napredak. Ima mnogo drugih prilika i pitanja na kojima se odmerava i ocenjuje patriotizam, na koje baš te "tastatura-srbende" obično imaju širom zatvorene oči.

Ovako svoju ispovest za "Novosti" započinje dr Sonja Karadžić Jovičević, ćerka Radovana Karadžića, prvog predsednika Republike Srpske, koji proteklih meseci proživljava golgotu u britanskom kazamatu na ostrvu Vajt. Tamošnje zatvorske vlasti svojevremeno mu nisu dozvoljavale da u ćeliju unese čak ni lampu da bi čitao, čime su rasvetlile svu svoju gnusobu.

Prema rečima naše sagovornice, neke borbe traju već dugo, čak predugo, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju:

- One lične borbe možda najteže padaju u vreme praznika. Moja porodica je uvek negovala porodične praznike, tako smo naučeni i suprug i ja, pa tako prenosimo i na našu decu. Božić, najviše od svih, donosi posebnu radost okićenim domom i zorom u koju se očekuje polaznik, mlado muško čeljade da godina bude od napretka. E, baš tada, kao i o svim drugim porodičnim praznicima, otac mi najviše nedostaje. Nakon mnogo godina bez ikakvog kontakta, za vreme njegovog pritvora u Hagu, mogli smo bar da se čujemo. Danas, kao i tokom proteklih više od dva meseca, ne možemo ni to. Pre dve nedelje dobio je pravo na jedan poziv sedmično u trajanju od pet minuta sa obaveznom komunikacijom na engleskom jeziku. Izložen je višestrukim sankcijama zato što je neko drugi uradio nešto na šta on nije imao niti je mogao imati bilo kakav uticaj, a njima se, zamislite, to nije svidelo. Ili su navikli da svi rade ama baš sve da bi se njima dopadali ili im je samo potreban bilo kakav razlog za kažnjavanje. Biće da je oboje. Naravno, dojava i prezentovanje "greha" poteklo je iz moralno sumnjivih i nacionalno sterilnih krugova u Beogradu, začinjeno ličnim frustracijama u dokazivanju vernosti mentorima i finansijerima.

A, kako izgledaju ti razgovori "na kašičicu"?

- U tih pet minuta razgovora pita za sve, kaže da je dobro, a pitanje je da li uopšte može da kaže kako je zaista. Zvuči dobro, psihički snažno kao i uvek, hvala bogu. Sada živimo od poziva do poziva i jedni drugima prenosimo koga od nas je uspeo dobiti i šta je rekao. Njegov stav "kada nisam sa vama, svejedno mi je gde sam" istovremeno je tužan i ohrabrujući na teško objašnjiv način.

Priseća se Sonja i te 1993. godine i prvog ratnog Badnjeg dana, od kada datira ova retka sačuvana fotografija, uz Božić se, na treći dan praznika, slavio prvi rođendan i slava Republike Srpske.

- I tada kao i sve ovo vreme, pa i danas, 9. januar i kod mog naroda i kod mene lično izaziva posebnu emociju, posebnu na jedinstven način. Taj način u svom korenu ima nastanak Republike Srpske iz nužde, a ne iz namere da se nekome nanese bilo kakva šteta. Da politički predstavnici drugih naroda u BiH nisu toliko kidisali na Srbe, ugrožavajući im sva prava i pokušavajući da ih ponize na svaki način, počev od preglasavanja u institucijama do svakodnevnih provokacija koje je svaki Srbin osetio na sopstvenoj koži, Srbi se ne bi odlučili na taj korak. Dva meseca ranije, 9. i 10. novembra sproveden je plebiscit srpskog naroda u BiH na kojem su se Srbi nedvosmisleno izjasnili da žele da ostanu u Jugoslaviji, sa svim njenim narodima, ravnopravno sa Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom. Da je bilo pameti u Bošnjaka (Muslimana), ostali bi u Jugoslaviji, participirali u društvenom i političkom životu bez tenzija i danas verovatno bili većinski narod celog tog prostora.

Naglašava Sonja da daljinski upravljani iz Evrope i sa drugih kontinenata nisu propustili samo tu nego i mnoge dobre šanse koje su usledile da život u BiH bude "za sve nas miran i siguran, pre svega mislim na Lisabonski sporazum".

- Nakon tolikih stradanja, došli smo praktično na isto političko rešenje kroz Dejtonski sporazum. Kome je onda sve to trebalo? Upornost na negiranju postojanja, u Dejtonu priznate Republike Srpske, i kidisanje sa svih strana ne popušta, ni izvana ni iznutra, što je jasan odgovor na prethodno pitanje. Već su nam oteli grb, himnu, imena gradova... pokušavaju nam potpuno oduzeti i pravo na proslavu Dana republike, dovodeći ovaj praznik u kontekst kasnijeg tragičnog sukoba sa kojim nema nikakve veze. Jer, RS je rođena pre njega, u miru. Nastavljamo da slavimo taj dan, dan kada je nastala iz nužde i odbrane, dan kada smo prinuđeni na odgovor na majorizaciju i pretnje nestankom Srba na ovim prostorima. Rođenu u miru morali smo u ratu braniti i sačuvati. Samo onaj koji u tome nije učestvovao ili nije nasledio osećaj značaja njenog postojanja, nije ni sposoban da je voli, brani i ceni sve podnesene žrtve u njenom stvaranju i odbrani. U tako krvožednom okruženju i unutrašnjem nagrizanju, nismo ni mogli da je razvijamo kako i koliko smo želeli, posebno kako i koliko su zaslužili oni koji su nam je ostavili u amanet, ali i oni kojima smo dužni da je ostavimo u nasleđe.

Naša sagovornica kaže da bi pošteno bilo sve kritike staviti i u taj kontekst i jasno odvojiti dobronamerne od zlonamernih, patriotske od izdajničkih, progresivne od primitivno nazadnih, a posebno jasno odvojiti sudbinu RS od ličnih interesa raznih moćnika, mešetara, stranih i domaćih trećerazrednih kvazipolitičkih karijerista, koji predugo i bahato određuju njenu sudbinu. Za promociju jednih i jasno suprotstavljanje drugima neophodno je jedinstvo po pitanjima od nacionalnog interesa - čuvanja, odbrane, razvoja i napretka Srpske.

- Sve ostalo mora biti podređeno tim ciljevima i naravno da podrazumeva i političku borbu za bolja rešenja i sa aspekta opozicije i sa aspekta vlasti, dostojanstvenu i argumentovanu, uz uzajamno uvažavanje. Politička borba radi kratkoročnih privatnih benefita zapravo je kockanje u kojem je dugoročni ulog Srpska i njen narod. Trebalo bi da svaka pametna vlast želi nasuprot sebe jaku opoziciju i da joj takva opozicija imponuje, ne samo kao korektivni faktor, nego i zato što time opravdava svoju poziciju. Pobediti jakog protivnika čini pobedu stvarnom, opravdanom, nesumnjivom. Smešno je kada bokser u ringu nema protivnika i sam mlatara rukama. Dobar protivnik u teškoj igri i po utvrđenim pravilima garantuje da i pobeda i poraz služe na čast svim sudionicima. Istorija nam pokazuje da nas je na jedinstvo terala samo teška nevolja i borba za goli opstanak. Krajnje je vreme da pokažemo da smo naučili ono najvažnije - ne mora nam stajati mač nad glavom i pretnja nestankom da progledamo i ohrabrimo se da predupredimo svaku potencijalnu opasnost. Prečesto smo kratkovidi ili čak potpuno zaslepljeni, jedan deo i uljuljkan u ličnim benefitima, pa ne možemo da vidimo dalje od svojih interesa, dalje od ličnih mandata i shvatimo da način na koji donosimo ili odbijamo da donesemo odluke često sa sobom nosi efekat bumeranga. Moramo biti pametniji. Uz iskrene želje da nam predstojeći praznici donesu dobro zdravlje, sreću i mir, želim da nam ova godina bude samo početak dugog niza godina mira, razvoja i napretka - poručila je Sonja Karadžić Jovičević.

HVALA I ONIMA KOJI KIDIŠU

POŠTOVANI građani, poštovaoci i prijatelji Republike Srpske, srećan nam praznik Dan Republike.

Hvala onima koji nisu više sa nama, što su se borili i stradali, i u ratu i u miru, za nju i za nas.

Hvala svima među nama koji su na bilo koji način doprineli da nastane i opstane, a posebno onima koji i danas zbog toga stradaju, a da se zbog svog doprinosa ne stide, ne pravdaju i ne kaju.

Hvala i onima čija nas je bahatost i zla namera naterala da je stvorimo, a i onima koji stalno na nju kidišu što nas podsećaju da moramo da je sačuvamo. Ako je njima toliko važno da je ne bude, nama mora biti još važnije da je bude.

Bože pomozi i daj nam mudrosti, hrabrosti i mogućnosti da uredimo ovu zemlju i život po meri života dostojnog življenja slobodnog čoveka, za svakog građanina, za sve koji ostaju i sve koji odlaze tako da kada požele, imaju gde da se vrate i da ima ko da ih dočeka.

Nema niko ni politički ni nacionalni monopol nad ovim danom i ovim slavljem. Na ovaj dan svi zajedno imamo pravo, obavezu i čast da iskažemo ponos, zahvalnost i privrženost svojoj zemlji. Nije ovaj dan zaslužio lične animozitete, naduvane sujete i lov na jeftine političke poene. Nije zaslužio da se dnevnom politikom premerava i truje ono što je stvoreno za večnost.

Srpska nije na tome nastala - na tome se neće ni sačuvati. Zato, ako se nikada i ni oko čega ne možemo složiti - oko ovog dana moramo! Iz zahvalnosti prema precima i iz obaveze prema naslednicima.

Svakako ne iz inata, nego iz samopoštovanja.

MIR BOŽJI - HRISTOS SE RODI!