ŽIVOT SE U ŽIVE RANE PRETOČIO: Potresne sudbine đaka i direktorke Rade Premović iz OŠ u Obiliću, zlatnih junaka naše akcije (FOTO)

Srpska deca u većinskom, albanskom okruženju. Đaci Osnovne škole "Branko Radičević", Obilić. Dvadeset petoro njih, od osam stotina, koliko je bilo pre proleća devedeset devete, bombardovanja i povlačenja srpske vojske, policije i naroda sa Kosova i Metohije. Oni, njihovi roditelji i nekoliko nastavnika sa direktorkom škole Radom Premović, ostali su.

Pamtimo...

Škola u centru. Kapija okovana teškim, metalnim rešetkama. Kroz ulaz uvezan lancima prolazi jedno, po jedno dete. Pa, kroz dvorište, opasano bodljikavom žicom. Na prozorima škole, sva stakla polupana. I na prozorima učionica rešetke. Samo na zbornici - zakovane daske.

U jednoj učionici Nikola Tišma. Sam. Peti je razred. U prvoj je klupi. Iza njega, sve prazno. Ispred, tabla. Smenjuju se časovi i nastavnici. Ovo je njegova treća godina samoće.

- Šta to znači žagor dece - pita nas Nikola. - Nemam druga iz klupe. Koga da upamtim?

U ovoj školi nema dečje graje. Ne čuje se ni zvonce. Tek po koju reč upiju zidovi hodnika.

- Eto, vidite gde se nalazimo - kaže nam Rada Premović. - Ovo su mali junaci koji su ostali da ovde opstanemo. Svaka mladost je nada. Divimo se toj deci. Samo pogledom kroz rešetke, mogu da prodru u slobodu sa ovog pustog ostrva.

Slika i priča su odjeknule. Đaci i nastavnici ove škole predloženi su za "Najplemenitiji podvig godine". Zlatnu plaketu za kolektivni podvig. Na svečanosti u Starom dvoru u Beogradu znamenje je primila njihova Rada Premović. Gde su sada i šta rade ovi, nekad maleni junaci velikog srca? Gde je njihova Rada koja ih je radovala i ličnim primerom hrabrila?

Traganje je potrajalo. I, posle svakog pouzdanog putokaza otvarali su se novi, daleki putevi. I, iznova, potresne slike i priče.

- Jedini sam ja u Obiliću, iz đačkog albuma vašeg lista. Kada bih želeo da odem, ne bih imao kuda. I kada bih imao kuda, ne bih mogao da ostavim majku. Sama je. Tata je umro od ratnih trauma. Ali, traume su i u meni posle svega što smo preživeli. I danas smo izloženi neprijatnostima, i, što da ne kažem, napadima. Meni su u aprilu ove godine pucali u psa. Zna se i ko je, ali odgovornih nema. Nekoliko puta su me napadali, pretukli. Govorim samo o pojedinima, nikako o albanskom narodu. Teško je. Zato nas je sve manje u Obiliću. Najviše desetoro - govori nam Nikola Tišma.

Lep, mladi momak. Onaj dečak sa suzom na obrazu i sam u učionici tri godine. U Beogradu je, posle osnovne, završio PTT školu. Nema posla. Trinaest godina je na zavodu za zapošljavanje. Ko zna koliko je puta konkurisao i na koliko se adresa javljao. Uvek se nađe neko preči. Uvek neko za nekog pošalje pismo. Nikola... On ne ume da moli. Majka Nataša, ponekad, krišom ode i pita: zar je samo moje dete uvek prekobrojno?

- Voleo bih da radim, volim i umeo bih da radim i ne biram posao. Samo da majci ne budem na teretu - kaže nam.

O životu ove porodice kojoj je u Prištini, posle izgona, srušena kuća u kojoj su živeli Nikolini deda i baba, mogla bi da se ispriča još jedna priča. Sudbina sažeta u nekoliko reči:

- Pretila je ta naša kuća, navodno, da ugrožava bezbednost prolaznika, ali mi nikada nismo obeštećeni.

Pitamo Nikolu za direktorku Radu. Snebivao se da odgovori: mislim da nije među živima. Iz priče smo zaključili:

- Bila je i direktor, pedagog i majka. Svima nama. Đacima, nastavnicima i velika podrška našim roditeljima.

Sećanje...

Pred nama blago, vedro lice uprkos nepravdi i nesreći kroz koju prolazi ova žena na odgovornom mestu: biti direktor škole u Obiliću s kojim se svakim danom pozdravlja sve više Srba. Odlaze, bilo kuda, da sačuvaju svoje i živote dece. Niko živi, na njenom mestu, ne bi prihvatio takvu ulogu.

Vreme danas...

- Ona je volela tu decu, tu školu, Obilić, Kosovo. Volela je svoj poziv. Ta ljubav je nju nosila, pa smo se i mi, njena deca: brat, sestra i ja, ponekad bunili zašto ne želi da sebe malo sačuva. Možda nije ni želela. Toliko je strašnih uspomena ponela i, mislim, one su bile presudne za njenu bolest. Kancer je bio brz - priča nam, pre dva dana, Radina ćerka Ivana, profesor engleskog škole u Plemetini. - Kada je bolest počela da je obara, mi, njena porodica, nismo primetili jer se ona nikada, nije požalila. A, plaketa koju je primila od "Novosti" za podvig njenih đaka i cele škole, nadživela je sve progone i pogrome. To znamenje čuva moj brat Božo, u Beranama.

Nismo dugo čekali, stigao je odgovor Bože Premovića.

- Čuvam je u sefu, sestro. Ne brini, slikaću je čim se vratim s puta - poručio je Ivani.

Kako je dan odmicao, a "blenda", što bi kazali foto-reporteri "padala", Ivana i Božo su utanačili da plaketu slikaju u rukama njihove sestričine, Snežanine ćerke, Nikoline Premović Dubak.

Kako je Rada, majka hrabrost i podvižnik u misiji opstanka našeg naroda u Obiliću, spasla Plaketu koju danas, s ponosom čuvaju njena deca?

- Kada se dogodio 17. mart 2004. godine, a svi Srbi i naše institucije postali meta, mama je želela da spase tu Plaketu, priznanje svima koji su se žrtvovali da sačuvaju kućni prag i vrate život školi koju je obožavala i koja je bila njen manastir. Ponela ju je sa sobom, a na samrti je obavezala Božu da je čuva za potomke - ispričala nam je Ivana.

ČUVAR SUZE, NEPRESUŠNE

U SVOM objektivu, naš foto-reporter Igor Marinković zamrzao je suzu na licu dečaka Nikole Tišme u zimu pre dve decenije. Ta suza, Nikolina, još nije presušila. Samo se ne vidi. Molimo sve koji mogu da pomognu da se, u ime podviga, ovog, nekad deteta koje na svojim plećima još nosi preveliko breme na prošlo i ovo vreme, nađu neki posao. Bilo kakav. Da se još jedna srpska duša u ovovremenom zlu ne iskuša.

PRVI PUT IZ GETA - 11 OSNOVACA

PROFESOR Rada Premović penzionisana je 2015. Kancer koji je ubrzao njen potresni životni put oborio ju je tri godine posle. Sahranili su je u Beranama njeni Premovići. Mnogo puta podsećala je na svečanost dodele plakete za najplemenitije. U Beograd je, iz geta, prvi put izvela jedanaestoro osnovaca i nekoliko nastavnika osnovne škole u Obiliću. Došli su sa pripremljenim programom: pesmama i igrama zatočenog detinjstva. Gosti naše redakcije bili su tri dana, a na svečanoj dodeli oborili su publiku, posle i beogradske medije. Svi su bili u neverici: da li su u takvim uslovima moguća pesma i igra?