I KAD JE NAJTEŽE, ŽIVI SE, TO BAR SRBI DOBRO ZNAJU: Laureati ovogodišnjih priznanja "Novosti", o tome po ćemu će posebno pamtiti 2022.

 Naš list se prepoznaje i po značajnim tradicionalnim akcijama i nagradama koje obogaćuju srpsku kulturu, što su potvrdili i ovogodišnji dobitnici tradicionalnih priznanja, koji su, svako u onome u čemu je najbolji, postigli veliki uspeh.

Glumica Tanja Bošković, dobitnica nagrade "Žanka Stokić" za doprinos pozorišnoj, filmskoj i TV umetnosti, književnica Vesna Kapor, ovenčana priznanjem "Meša Selimović" za knjigu godine, aforističar Ninus Nestorović, laureat nagrade "Jovan Hadži Kostić" za najbolju satiru i karikaturista Vladislav Filipović, dobitnik "Zlatnog Pjera", za "Novosti" govore u ovoj, poslednjoj nedelji 2022. kako su doživeli proteklu godinu i šta očekuju od one koja dolazi.

Kvartet naših laureata saglasan je da naš narod dobro zna da živi i stvara i kada je najteže.

Valja živeti čineći dobro i drugima! Tanja Bošković, laureatkinja "Žanke Stokić"

SVE je bilo dobro tokom ove godine. U mojim godinama sve što uradim, sve što ne uradim, sve je od Boga dar. Svako jutro kad se probudim od Boga je dar i u tome valja uživati. Sve što uradim, uključujući one sasvim prozaične poslove, posmatram kao dar. Sedamdesetu godinu krckam i divno mi je. Lep je svaki dan, i ovaj koji je siv. Susreti sa ljudima su divni. U međuvremenu sam postala nana-tetka. Kakva radost, rodio se Vukašin! Zadovoljna sam svim i svačim. Moja deca su zdrava, svi smo zdravi, moja mama je raspoložena, vesela, vedra i to je nešto oko čega se valja starati.

Dobila sam nekoliko priznanja koja su me ushitila. Postala sam čuvarka uspomene na Žanku Stokić i to je velika odgovornost, pa se trudim da, gde god mogu i kad god god mogu, pomenem tu veliku ženu, tu odličnu glumicu, kojoj je generacija pre nas napravila veliku nepravdu. Potrebno je iskupljivati tu grešku svakog dana.

Kako godine prolaze, svaka je sve lepša. Upravo sam se vratila iz Pljevalja, gde sam srela neke dobre ljude. Divno mi je bilo. Uradila sam "Uspomene Sare Bernar" u pozorištu u Herceg Novom. Veoma se radujem mogućnosti da Herceg Novi dobije profesionalno pozorište. To bi bilo božanstveno. Raduje me što ljudi i dalje uživaju u pozorišnoj umetnosti. To je važno za razvoj jezika našeg. Veoma je značajno za ljude da se napajaju dobrotom upravo u pozorištu, književnosti, muzici. Da je pronađu u svakoj umetnosti.

U Ukrajini se, nažalost, ratuje. Koronu moram da ne primećujem. Dosad je bilo bolesti raznih, na koje nisam obraćala pažnju. Svaki čovek ima obavezu prema daru života i mora da se stara o njemu, da živi nekakav zdrav, normalan život, da se ne navikava na gluposti koje su tekovina zapadne ili bilo koje druge civilizacije. Ulenjujući se postajemo neotporni na nešto što je prirodno. Korona je sigurno uvek postojala, nije se napravila sama od sebe. To je samo Božija ili zla ljudska ruka mogla da stvori, ali na to ne treba obraćati pažnju. Valja živeti voleći ljude, trudeći se da učinimo dobro drugome. Onda se i ne razboljevamo. Bolest je pitanje izbora. Ako bistrimo svoje misli i činimo dobra dela, mi ćemo biti zdravi.

Ljudi smo sve dok možemo da pustimo suzu za nepoznatima: Vesna Kapor, dobitnica nagrade "Meša Selimović"

GODINA koja prolazi za mene je bila u znaku knjige "Nebo, tako duboko". Proputovala sam sve srpske krajeve s njom, što bi se reklo, od mora do Dunava, od Hercegovine do Subotice, doživela dirljive susrete sa ljudima. Sakupilo se mnoštvo priča, utisaka, slika... sve se to, negde, nataložilo i nadam se da ću u narednoj godini uspeti ponešto od toga i da zabeležim kao jednu vrstu priče - putopisa o životu knjige, o tome kako junaci knjiga žive kroz susrete sa ljudima. Nagrada "Meša Selimović" osvetlila je ovu priču, dala joj jednu neverovatnu dimenziju i snagu; nosilo nas je, na tim putovanjima, kao i dok sam pisala, nešto više od fizičkih zakona, više od logike. Utešno jeste, posle svega, da je srce čovekovo još uvek crveno kao paprika i da, dok možemo da pustimo suzu zbog sudbine drugog, nepoznatog - jesmo ljudi. To sam osetila i svedočim.

Na tim razgovorima i putovanjima kao da su bili s nama i svi oni koji su čitali "Nebo, tako duboko - Pisma za Taru" i dali glas knjizi. Sve je bilo jedno magnovenje višeg reda, nekakav kovitlac, sve vreme kao da sam prisustvovala menjanju svetova, kao da zemlja i nebo jedno u drugo urastaju, i Tara Senica, čarobna čarobnica tragične sudbine, i drugi junaci ove knjige iz stvarnog života prelaze u sferu književne večnosti. Sve to obeležilo je ne samo ovu godinu nego i moj život.

Ovo je vek preobilja informacija, preobilja robe, ideja, manifestacija, portala, projekata, elektronskih medija... Sve to stvara jednu vrstu iluzije o nekakvom sjajnom životu umetnika i procvatu svega, a, opet, suštinska reč vremena jeste oskudica. Nekako se čini da suština izmiče i da je forma prevladala. Deluje kao da se stalno trči neka trka, reč moram je imperativ. Književnost deli sudbinu društva. Trenutno je teško i guslama i klaviru. Ali, recimo, jedna od stvari koje daju nadu da propasti nećemo jeste činjenica da se za Kovačevićevu "Veliku dramu" u Narodnom pozorištu još uvek traži karta više.

Bilo bi dobro da naredne godine prestanu migracije iz Srbije, da se prosvetnim radnicima vrati dostojanstvo. Da standard poraste. Da predeli gde su izvojevane velike pobede srpske vojske u Prvom ratu ne postanu rudarski basen i tačka novog porobljavanja. Da se kroz školski program, umesto zbunjujućih modernih tendencija, ugrađuje svest o našoj istoriji i tradiciji, recimo, da u školski program uđu Vinaverovi "Ratni drugovi i "Knjiga o Milutinu" Danka Popovića.

Da budžet za kulturu bude viši, da se unese neki red, napravi neki sistem, da se stvari ne odvijaju uvek ispod radara (to podrazumeva i viši stepen moralnosti u društvu). Da se udruženja i država pozabave malo i statusom zaposlenih umetnika, jer problemi nisu rezervisani samo za slobodne umetnike. To što se tiče kulture i umetnosti, a na ličnom polju bilo bi dobro da se oduhovimo koliko možemo, jer to donosi i smirenje i zadovoljstvo.

Pre svega, mi imamo okupirano Kosovo i Metohiju i to je naša stalna briga i zavet. Koronu sam doživela kao rat i govorila da će kome je suđeno da padne na bojnom polju - pasti, a kome da pretekne - preteći. Rat u Ukrajini, kao i biološki rat koji je u toku, promeniće svet. Mi smo učesnici žive istorije - događaja koji će neminovno promeniti sve. Svaki događaj ima svoje uzroke i predistoriju, ništa se ne dešava samo po sebi, izolovano, tako je i sa koronom i sa ratom. To što se Zapad uplašio i ruske umetnosti, govori mnogo. Svaki narod ima svoju istoriju, priču, interes, strah, kao i pojedinac, kako će se sve to rasplesti teško je predvideti. Sam Gospod zna.

Bez obzira na dramatičnost istorijskog trenutka, život se uvek nastavlja uprkos svemu. Običan život, nas običnih ljudi. To je jedino što znam, što sam razumela kao svedok ratova devedesetih u Hercegovini. I kad je najteže, živi se. Mi smo, uostalom, svemu naravni, takva nam je sudbina.

Sve što čovek danas može da poželi i sebi i drugima jeste zdravlje i bistar um. Manje podela, više svesti o zajedništvu, u svemu. Nije nemoguće, takođe, da naš čudesni virtuelni svet časkom nestane. U tom slučaju, bilo bi zanimljivo šta bismo radili ako nazad dobijemo vreme koje sad rasipamo po mrežama. Da li bismo se približili jedni drugima, da li bi ideali ponovo oživeli, da li bi se ljudi okupljali i reagovali snažnije na razne društvene nepravde? To, verovatno, brine i moćnike, jer dok smo zagledani u ekrane i zarobljeni u svojim virtuelnim vrtovima, ne predstavljamo veliku opasnost. Ipak, nesaznatljivi su putevi Gospodnji, jednako za sve.

Mladi teško u satiru unose novi duh: Ninus Nestorović, dobitnik nagrade "Jovan Hadži Kostić"

OVA godina je za mene bila veoma loša zato što mi je preminula supruga. Ovo je jedna od najtužnijih godina u mom životu. Jedna mlada žena napustila je ovaj svet, a ja sam ostao sam, sa ćerkom od 12 godina.

Ako govorimo o stvaralaštvu i nagradama, ovo je jedna od najuspešnijih godina u mom životu. Dobio sam i najznačajniju nagradu za aforizme "Jovan Hadži Kostić". Ali, svi ti lepi trenuci i priznanja koja sam dobio ne mogu da promene utisak o tome da ne bih želeo da se ovakva godina ponovi.

Pratim rad kolega duže od 30 godina i mislim da se scena, što se tiče satire i humora, veoma izmenila. Nema više starih asova, oni su, nažalost, napustili ovaj svet. Nema Milana Beštića, Radeta Jovanovića... Oni su bili motorna snaga satire i humora u Srbiji. Sve je manje mladih autora koji bi u književnosti i satiri uspeli da donesu neku svežinu i novi duh koji bi nešto promenili. Ipak, imamo Jovana Zafirovića, svežeg i mladog autora koji je objavio novu knjigu. To je bilo pozitivno u ovoj godini.

Nadam se da ćemo sledeće godine očuvati mir kako u regionu, tako i u svetu. Imam troje dece i zbog njihovog dobra bih voleo da vlada mir i da možemo da se posvetimo normalnom životu.

Iskra u tami "zlatni pjer": Vladislav Filipović, najbolja karikatura

GODINA koja je na izmaku bila je grozna. Amerika je gurnula prst u oko celoj civilizaciji još 20. januara izborom dementnog starca za predsednika. Tim činom su pokazali da mogu da rade šta hoće. Ubrzo posle toga počeo je rat u Ukrajini. Iz naših ratnih užasa naučio sam da je mrtav čovek prvo mrtav čovek, pa nečiji brat, otac, muž, a tek na trećem mestu Marsovac, Ukrajinac, Srbin, Rus... Ne interesuje me ko je i da li je kriv za ovu krizu koja drma Evropu, zanimaju me naši životi i životi naše dece. Zbog toga sam zabrinut.

Voleo bih da ima nešto lepo što se dogodilo ove godine, osim što moj unuk raste. Iskra u tami je bila i nagrada "Zlatni Pjer", koja bi beskrajno značila mom pokojnom ćaletu. Voleo bih da je posvetim njemu.

Voleo bih da se u sledećoj godini nešto lepo dogodi svim ljudima. Ne volim kad vidim da se ljudi muče i pate. To je baš tužno. Voleo bih da svi ostvare makar deo svojih želja i da svi živomo bolje. Ništa se nije promenilo od vremena Domanovića i Nušića, osim što imamo mobilne telefone. Mnogo bih voleo da bude mir, da ne bude trzavica i da svi nekako, ako možemo, živimo lepše. To je moja najljudskija želja. Voleo bih da su svi ljudi zdravi. I, ako je moguće, da ništa ne poskupi.