JOŠ VIDIM SEBE KAKO MOLIM: Čiko, živ sam, nemoj, ne ubijaj…

Kao jedanaestogodišnjak jedini je 3. juna 1992. preživeo masakar pripadnika Armije BiH koji su ubili 24 meštana sela Ledići dok su bežali po obroncima planine Treskavice kod Sarajeva. Tokom projekcije dokumentarnog filma "Čiko, ja sam živ, nemoj da me ubiješ" Gvozdena Šarca, juče u beogradskoj Opštini Zvezdara, koji govori o tom stravičnom zločinu, oči su mu sve vreme bile ispunjene suzama. Izgledalo je kao da ponovo proživljava taj dan.

- Bilo bi mi lakše da ovaj film gledam sam - kaže Dragan. - Teško mi je, a pred ovoliko ljudi ne mogu da plačem. Ne mogu da izbacim tugu koju gomilam u sebi. U jednom trenutku želeo sam da napustim salu. Film je potresan, neke scene su mnogo bolne. Još bolnije, jer su istinite. Kao da sam opet tamo i gledam mog ujaka Milenka kako pada na kolena i okrvavljenih ruku hvata se za grudi. Vidim kako mu moj drugi ujak Rade pritrčava da pomogne, a oni pucaju u njega. Vidim Milorada, trećeg ujaka koji moli da ne ubijaju žene i decu, a oni ga tuku nogama i rukama. Vidim sebe kako govorim: Čiko, ja sam živ, nemoj da me ubiješ".

Sala Opštine Zvezdara bila je ispunjena juče do poslednjeg mesta. Došli su i rođaci nastradalih, koji su, kao i Dragan, veoma emotivno doživeli film. Jecaji su se čuli tokom projekcije i muk na kraju filma.

- Trčali smo glavom bez obzira i ostavljali za sobom stvari koje smo poneli - priča Dragan i gleda u jednu tačku. - Izgledalo mi je da vojnici sve poznaju. Primetili su da nekoliko žena iz sela nije sa nama. Začuo se pucanj iz daljine. Jedna od tih žena je lovačkom puškom upucala jednog vojnika. To ih je još više razljutilo. Stiglo im je pojačanje. Začuđeno su pitali svoje drugove šta čekaju, zašto nas sve ne ubiju.

Za jedan od najsvirepijih zločina nad srpskim narodom još niko nije odgovarao. Među žrtvama je 13 žena i četvoro dece. Najmlađa žrtva je osamnaestomesečni Milutin Tešanović, a najstarija 92-godišnja Ikonija Vasić.

- Moje ujne su prigrlile svoju decu, a ja sam ostao sam. Čini mi se da me je pogodio prvi metak koji je ispaljen, i to pravo u grudi - mahinalno se hvata rukom ispod rebara. - Rana je bila prostrelna. Bio sam mršav. Pao sam na zemlju. Nekako sam znao da se ne smem pomerati. Neprestano su pucali po ostalima. Verovatno sam imao sreće što nije imao ko da me prigrli. Prisećao sam se filmova u kojima su se ljudi pravili mrtvi i tako preživeli.

Dragan je do aprila 1992. živeo u mestu Glavogodina, kraj Ilidže. Muslimani su im bili prve komšije. Kada su počele priče o ratu, njegovi roditelji su odlučili da ga pošalju u selo Lediće. Bili su ubeđeni da tamo neće biti ratnih dejstava. Tamo je, međutim, rata bilo kao malo gde.

- Nedaleko od mesta gde sam ležao, stajala su dvojica vojnika. Ostali su završili "posao" i otišli - priča Dragan. - Čuo sam kako se svađaju. "Nije trebalo da pobijemo ovu decu", ponavljao je jedan od njih, "grehota je od Boga". "Čiko, ja sam živ", rekao sam plačnim glasom. "Pomozi mi, molim te." Drugi vojnik je repetirao pušku i rekao da treba da me ubiju. Ovaj mu odgovori: "Dete nije krivo. To možeš učiniti samo preko mene mrtvog."

Vasić je spasen zahvaljujući vojniku Izi Veliću koji ga je odveo na Igman doktoru Mustafi Pintolu. Doktor ga je odveo kod svojih roditelja, a kasnije je razmenjen.

- Roditelji su održali dva pomena kada su prvi put čuli da sam živ - kaže Dragan. - Pola godine od strašnog događaja, doktor me je odveo na razmenu.

Dragan je u međuvremenu završio fakultet, oženio se i dobio dvoje dece. Živi u Istočnom Sarajevu.

- Oprostio sam svima, ali ne mogu... ne mogu da zaboravim - kaže nam.

Organizatori jučerašnje projekcije bili su udruženje Koordinacija udruženja izbeglih i raseljenih u Republici Srbiji i Radio-Televizija Republike Srpske, uz podršku Predstavništva RS u Beogradu i Opštine Zvezdara.

STRAHOTE

KOLIKO god razgovarali o stradanjima, ljudi nisu svesni koja je razmera zločina prema Srbima bila u BiH - kaže Jovan Čakarević iz udruženja "Koordinacija". - Zato je važno da ovaj i njemu slične filmove vidi što više ljudi u Srbiji.

PREVOD NA RUSKI I ENGLESKI

POTRESNA ispovest Dragana Vasića upravo je bila povod da novinar RTRS Gvozden Šarac snimi film "Čiko, ja sam živ, nemoj da me ubiješ". Cilj mu je bio, kaže nam, da se javnost u BiH suoči sa istinom o stradanju sarajevskih Srba tokom poslednjeg rata.

- Snimio sam film da se zločin ne zaboravi, da neko za koju deceniju ne bi rekao da zločina u Ledićima nije bilo i da je sve samo srpski mit. Držao sam se istine i činjenica. Dugo radim u informativnom programu i znao sam za taj zločin, da niko nije procesuiran i da je pretekao jedan dečak. Mnogo je godina trebalo da prođe da Dragan smogne snage da ispriča svoju priču ispred kamere. U Sarajevu i danas govore da se masakar nije dogodio, kao i da Srbi nikad nisu živeli na tom prostoru. Utoliko je za mene ovaj film bio još veći izazov - kaže Šarac, koji planira da film "Čiko, ja sam živ, nemoj da me ubiješ" bude preveden na ruski i engleski jezik kako bi ljudi u Evropi čuli istinu.