PODSTANARKA IZ ČAČKA NAPRAVILA KORAK VREDAN DIVLJENJA: Tatjana usvojila bebu-leptira ostavljenu u porodilištu

Ova hrabra majka troje dece, koja živi kao podstanar, čuvši da u čačanskoj bolnici živi i raste devojčica Nađa, koju roditelji odmah po rođenju nisu želeli da prihvate, jer je na svet došla kao "beba-leptir", rešila je da preuzme devojčicu i, kao hraniteljka je odgaji u svom skromnom domu.

Tatjana nikada ranije nije bila hraniteljka, ali kada je saznala za Nađinu tužnu sudbinu, da dete odrasta u bolnici, kako umesto majčinog zagrljaja samo može da računa na dodir medicinskog osoblja, odlučila se na ovaj korak, na koji niko od hranitelja u Srbiji nije imao hrabrosti. U početku je dolazila u bolnicu, na odeljenje dečje hirurgije, da se upozna sa njom, da nauči kako da joj previja rane, da joj umanji bolove...

A, sve je počelo kada je čačanska javnost preko društvenih mreža saznala za "bebu-leptira" koja raste u bolnici. Za to je "krivac" bila jedna medicinska sestra, koja je pre nekoliko meseci u Nađino ime objavila:

"Evo još malo pa napunih jednu godinu, ali to nije bilo koja godina, godina koju beba provede u svom domu sa svojim najbližima. Ja sam svoju godinu napunila na Odeljenju dečje hirurgije Opšte bolnice Čačak, gde su me odgajile divne žene, majke, bake, a one se zovu jednim imenom - medicinske sestre. One su me kupale, previjale, hranile, pevale mi, učile me, mazile, češljale, ljuljale. Jer ja nisam obična beba, ja sam beba leptir. Imala sam tu nesreću da se rodim u državi u kojoj me niko neće. Neće me roditelji, neće me ustanove socijalne zdravstvene zaštite. Kažu da nisu u stanju da se o meni staraju. Centar za socijalni rad kaže da su sve pokušali kako bi mi pronašli mesto za odrastanje. Ministarstva ćute. A ja rastem u bolnici. I ja imam pravo na normalne uslove za život. I ja imam pravo da se igram sa drugom decom... I ja imam pravo na topao dom, a ne "hladnu" bolnicu... I ja imam pravo na život. Ja, dete leptir sa Dečje hirurgije."

Tatjanini poznanici su nam ispričali da je tada ovoj ženi i majci srce htelo da pukne u grudima. Odmah je želela da vidi Nađu i da krene u proceduru da postane hraniteljica, ali samo bi odgajila "bebu-leptira".

Njeni prijatelji nam vele i da Tatjana ne voli da joj se govori kako je ona heroina. Nije želela čak nikakve izjave medijima da daje, iako je bilo desetine novinara koji su pokušavali da dođu do nje kako bi čuli priču o Nađi i njoj. Jedino što smo saznali je da je Nađa, uz veliku podršku Tatjanine dece i unučadi, počela da priča, da hoda, ali otežano...

- Njena borba, za koju ne haje, neprestano traje. Tatjana Obradović smatra da bi, svako ko može da se suoči sa problemima, trebalo da pruži podršku onima kojima je to neophodno - rekao nam je prijatelj Tanjine porodice.

Jedino što je ova Čačanka, majka hrabrost, ispričala o sebi i svojim razlozima kako se odlučila da postane hraniteljica malenoj napuštenoj Nađi, bilo je nedavno, kada je od Grada Čačka za svoju plemenitost primila najviše gradsko priznanje - Decembarsku nagradu.

- Mnogo sam zahvalna na ovom priznanju. Ovo je priznanje ne samo za mene već za sve hranitelje u našem okrugu koji su nesebično otvorili vrata svog srca i svog doma za decu bez roditeljskog staranja. Međutim, najzahvalnija sam maloj Nađi koja me je naučila da biti hrabar znači hodati sa osmehom i kad vam se plače, da biti posvećen znači ne odustati ni onda kada bi mnogi to učinili, da biti srećan znači zahvaljivati svakom trenutku u kom osmeh nosi i novu nadu. Hvala vam što ste to prepoznali - kroz suze je tada rekla Tatjana.

KRATKOG VEKA I BLISTAVOG UMA

"DECA leptiri", kako ih znamo, rođeni su sa buloznom epidermolizom. Reč je o retkom oboljenju kože do čijeg oštećenja dolazi čak i pri slabom dodiru ili pritisku. Koža im je nežna i krhka poput krila leptira, a snaga koja je potrebna njima i njihovim porodicama da bi koračali kroz život - nemerljiva. Rane (oštećenja) kože slične su opekotinama velikih površina koje se manifestuju kao plikovi i otvorene rane. To, međutim, nije jedini problem pacijenata sa ovom bolešću. Osim kože, zahvaćena je i sluzokoža odnosno unutrašnji organi, a jednjak stvara poseban problem, jer se povređuje čak i hranom. Zbog toga moraju da uzimaju pasiranu hranu. Podložni su čestim infekcijama, a većina obolelih, u čak 80 do 100 odsto, postaju invalidi već u detinjstvu, dok im je prosečan životni vek 28 godina. Interesantno je da su svi natprosečno inteligentni.