DOK JE SRBA, ŽIVEĆE I KRAJINA: O Nikoljdanu, povodom ravno 31 godine, od kada je u Hrvatskoj formirana tadašnja RSK

Posle višednevnog mukotrpnog zbega u koloni bez kraja, kupola najprostranije sportske hale bila je njihov prvi siguran krov nad glavom. Nisu zaboravili to gostoprimstvo pa već Krajišnici i njihovi potomci u Srpskoj Atini, upravo u amfiteatru "Spensa", mnogobrojnim manifestacijama o Nikoljdanu saborno obeležavaju slavu i Dan Republike Srpske Krajine.

Pod geslom "Svi smo mi dužni našoj deci, budimo dobri potomci da bismo bili i dobri preci", sinoć je održan "Sabor mladih Srpske Krajine i dijaspore", koju je upriličio Otadžbinski pokret "Dok žive Krajišnici, živeće i Krajina."

Aktuelni predsednik te organizacije Dragomir Lalić podseća, za "Novosti", da su Srbi u Hrvatskoj 1995. godine doživeli demografski i kulturni slom, uništeni su njihovi domovi, groblja, imanja, ali i srpske crkve, biblioteke, knjige...

- Moramo da se borimo za svoju baštinu. Ukrali su nam ojkaču, gluvo kolo, sinjsku alku, bećarac, počeli su da nam kradu i jezik, ćirilicu progone i danas, a Teslu i Milankovića lažno predstavljaju svetu kao hrvatske naučnike. Ne sme ta naša bogata zaostavština, dragocena za celokupni srpski narod, da izbledi u našem sećanju - kaže Lalić, i naglašava da "mi više nismo samo Krajišnici, mi učestvujemo u kulturnom i društvenom životu Srbije i želimo da delimo sve probleme sa svim Srbima, uključujući i naše sunarodnike na Kosmetu".

Republiku Srpsku Krajinu i njen Ustav 19. decembra 1991. godine proglasila je Skupština srpskog naroda, a to je po viđenju istoričara Srđana Graovca, bila posledica raspada Jugoslavije i težnje srpskog naroda u Hrvatskoj da ne dozvoli ponovni genocid kakav se nad njima desio u NDH tokom Drugog svetskog rata.

- Sećanja na svirepe ustaške zločine od pre samo pedesetak godina nisu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bila ni izbledela, a nova, hadezeovska, vlast svojom ekstremističkom politikom ih je oživljavala - kaže ovaj istorijski analitičar iz Novog Sada.

Bujanje nacionalizma, šovinistički ispadi, promocija simbola iz vremena NDH, otpuštanje Srba iz državnih institucija, povratak bivših ustaša i ekstremnih nacionalista u zemlju, nastavlja naš sagovornik, za Srbe je bilo zlokobno predskazanje i upozorenje. Pored zaštite golih života i garancije za opstanak na svojim vekovnim ognjištima, Srbi su u stvaranju RSK videli i način da ostvare svoj drugi primarni cilj - da ostanu u državnoj zajednici sa svojim sunarodnicima, u kojoj su do tada živeli gotovo 73 godine. Ali, raspad Jugoslavije po avnojevskim granicama značio je upravo suprotno - da će Srbi u Hrvatskoj, protiv svoje volje, biti izvedeni iz te jugoslovenske države.

Samim tim, očuvanje Jugoslavije za njih je predstavljao prioritet, što dokazuju sve odluke krajiških Srba donete tokom 1990. godine - od avgustovskog referenduma, preko Deklaracije iz Srba i formiranja SAO Krajine, pa do odluke o proglašenju nezavisnosti i pripajanju Jugoslaviji.

- Skoro svaka važnija odluka Srba u Hrvatskoj bila je iznuđena. Odnosno, dolazila je kao reakcija na separatističke težnje iz Zagreba. Pa čak i onda kada su krajiški Srbi određene poteze vukli pre vlasti u Zagrebu i kada je možda delovalo da su oni ti koji preduzimaju prvi korak, suštinski to nije bilo tako. Srbi su i tada reagovali u trenutku kada se znalo kakva će biti zvanična politika hrvatskih vlasti. Dan pre nego što je Hrvatski sabor usvojio novi ustav, kojim je Srbima oduzet status konstitutivnog naroda u Hrvatskoj, u Kninu je proglašena Srpska Autonomna Oblast Krajina - podseća Graovac.

Na početku rata 1991. godine, kaže dalje naš sagovornik, gotovo na svim frontovima nadmoć oružanih snaga RSK bila je očigledna. Nedostatak ratne tehnike onemogućio je značajnije ofanzivne akcije hrvatskih oružanih snaga, dok je uz podršku JNA krajiška vojska uspostavila kontrolu nad gotovo svim teritorijama na kojima su Srbi činili većinu. U takvim okolnostima hrvatska strana je krajem 1991. godine oberučke prihvatila mirovnu inicijativu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija (OUN).

Američki diplomata i bivši državni sekretar Sajrus Vens posredovao je prilikom sklapanja Ženevskog sporazuma 23. novembra 1991. godine, a koji je predviđao prekid vatre, povlačenje JNA i raspoređivanje mirovnih snaga OUN na ratom zahvaćenim područjima Hrvatske. Sporazum su potpisali predsednici Srbije i Hrvatske, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, kao i jugoslovenski ministar odbrane Veljko Kadijević.

Međutim, kako se sa primenom potpisanog sporazuma odugovlačilo, razgovori su nastavljeni i okončani u Sarajevu 2. januara 1992. godine takozvanim Sporazumom o implementaciji. Usledilo je raspoređivanje mirovnih snaga (Unprofor), što nije zaustavilo rat...

Akcija hrvatskih snaga na RSK pod nazivom "Oluja" otpočela je 4. avgusta uz podršku NATO, koji je uništio PVO sistem, ratno vazduhoplovstvo i sisteme veze VRSK, što je hrvatskim snagama omogućilo da za tri dana pod svoju kontrolu stave gotovo celokupnu teritoriju RSK, izuzev Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema.

Tuđman je uspeo u nameri da ostvari svoj cilj, dobro poznat iz prisluškivanih razgovora hrvatskog državnog i vojnog vrha na Brionima, kada je svojim oficirima izgovorio zlokobne reči: "Srbima treba zadati takve udarce da oni praktično nestanu."

Poslednji i najseverniji deo RSK, Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem, Erdutski sporazum iz novembra 1995. godine, "mirnom reintegracijom", koja je trajala tri godine, vratio je 1998. godine u granice Hrvatske. Time je sudbina RSK zapečaćena. Sećanje Krajišnika i dalje živi.

O SUDBINI ODLUČIVALO I 12 MILANA

MEĐU Srbima koji su, u većoj ili manjoj meri, uticali na sudbinu RSK tokom njenog četvorogodišnjeg trajanja, najviše je bilo onih sa imenom Milan, uključujući i svu trojicu generala - Novakovića, Mrkšića i Čeleketića. Predsednik Skupštine RSK bio je Mile Paspalj, SAO Krajinom predsedavao je Milan Babić, a docnije je vodio ministarstvo spoljnih poslova. U vladi SAO Krajine ministar finansija bio je Milan Bauk, Milan Knežević vodio je prosvetu, za resor saobraćaja i veza bio je zadužen Milan Pađen, za trgovinu Mile Bosnić, dok je građevinarstvom i urbanizmom upravljao Milan Bogunović. Najomiljeniji Milan u narodu bio je ministar unutrašnjih poslova Milan Martić, koga su Krajišnici opevali u mnogim pesmama.Najzad, Milan (Milanović) bio je i potpisnik Erdutskog sporazuma.